Зауставимо насиље док не буде касно!

среда 14. март 2018.

УГ „Свет речи“ новим пројектом „Пет до дванаест! Док не буде касно зауставимо насиље!“ скреће пажњу јавности на растући проблем насиља – у породици, међу вршњацима, на улици... Пројектом који се реализује уз подршку Екуменске иницијативе жена из Омиша обухвћене су средње и основне школе десет градова и општина у окружењу, укључујући Београд и Јагодину.

У Гимназији у Великој Плани организован је тренинг тимова за безбедност основних и средњих школа из десет општина и градова обухваћених пројектом симболичног назива. Велика Плана, Смедеревска Паланка, Лапово, Јагодина, Пожаревац, Кучево, Велико Градиште и Београд имају своје представнике који ће по завршеној обуци радити као вршњачки едукатори, док су професори обучени да препознају насилника и предузму одговарајуће мере заштите и спречавања насиља.   

На првом сусрету учесници семинара са предавачима из Министарства просвете, Биљаном Лајевић, специјалистом школске психологије и Смиљом Синђелић, школским психологом из Гимназије у Великој Плани, имали су обуку о породичном насиљу и повезаности породичног насиља са вршњачким насиљем.

-  Насиље је опште познат и широк друштвени феномен и нажалост има га много више него што ми то желимо, увек је за један степеник изнад очекиваног. Оно што је важно да знамо је да што више причамо о насиљу и што више радимо на заштити, имамо веће шансе да се оно смањи и по интензитету и по учесталости. Наша деца осим тога што у школама треба да буду заштићена, требало би да живе у безбедном окружењу и у својој породици јер знамо да је учење по моделу један од најефикаснијих облика учења. Дете које одраста у породици где има насиља врло вероватно може да усвоји неке моделе понашања – рекла је говорећи о овом проблему Биљана Лајевић, представница Министарства просвете, специјалиста школске психологије.

- Проблем је у томе што дете одрастајући у таквој средини губи самопоуздање, није сигурно у себе, показује да има неке различите врсте проблема који остављају траг на његов развој и на остваривање његових капацитета. Мислим да је свима нама у интересу да нам деца расту безбедније, да се што квалитетније развијају, да остварују своје потенцијале на најбољи могућ начин и да буду самопоуздана и сигурна у себе – истакла је разлоге због којих се проблем насеља не сме занемарити нити потискивати већ енергично решавати како би се зауставила ескалација свих облика насиља у којима последице трпе деца, неретко постају жртве.   

- Породично насиље је веома сложен феномен и некада само понашањe деце указујe на то да се нешто дешава, али тек у неком разговору с дететом и кад изградите однос поверења можете да сазнате шта је узрок таквом понашању. Нормално је да се некад види резултат насиља или само дете каже да живи у таквом окружењу, али врло често то је сакривено и одражава се на његово опхођење, успех у школи, однос са друговима и одраслима. Значи на много аспеката његовог живота се одражава читава ситуација због чега је јако важно да понашања те деце наставници примете и да о томе разговарају. Због деликатности ситуације неопходно је  да у свему томе буду јако пажљиви и обзирни и да тимски наступе у препознавању и решавању проблема –  поручује у овом случају тренер на пројекту шаљући поруку да спречавање насиља није задатак само образовних установа.

- Задатак школе није да решава ту ситуацију, то ради Центар за социјални рад, полиција и тужилаштво. Насиље у породици је по Закону о породичним односима кривично дело, не спада у домен онога што школа може да реши. Школа може да препозна насиље, уочи неке сигнале и укаже на њих, детету да подршку у смислу неке сигурне луке где ће наћи разумевање, место где ће може да учи ако нема услова у кући, има улогу некога ко подржава дете у позитивном смислу – појашњава улогу школе и породице психолог на задатку и скреће пажњу јавности на заступљеност теме у медијима.

- Врло често се дешава да медији дају значај неком догађају иако није увек баш тако као што се напише. Некад има потпуно другачију димензију, али је притом јако важно да у школама постоје тимови за заштиту од насиља који се баве тиме да ученички парламенти разматрају та питања, да савети родитеља на општинском нивоу који по новом Закону треба да буду основани исто разматрају то питање и да се цело друштво бави тим феноменом да бисмо научили како да решавамо све конфликтне ситуације ако већ не можемо на један цивилизован начин да живимо а да не повређујемо другога.

Новина у области заштите деце од насиља су општински савети родитеља који разматрају све проблеме деце са подручја општине којој територијално припадају. Раде у интересу деце, на безбедности и смањењу дискриминације, унапређењу образовног система. Имају саветодавну улогу, дају идеје, нуде предлоге како решавати одређене проблеме и учествују у подршци школи.  

- Деца нису само обавеза школе и не треба само школе да се баве њима. Нормално и првенствено родитељи, па онда школа. Та синергија између школе и породице мора да буде веома јака и да просто деца знају да сви одрасли брину о њима. У таквим околностима је безбедније и другачије одрастати у таквом окружењу – каже госпођа Лајовић и истиче значај укључивања родитеља у решавање ових и сличних проблема.

-  Министарство инсистира на сарадњи са родитељима и враћању одговорности родитељу за остваривање васпитне улоге. Закон прописује да су родитељи одговорни за учествовање у васпитном раду школе. Раније се догађало да школа улаже велике напоре и организује појачан план заштите а да се родитељи не одазивају на позиве и не прихватају своју улогу. Сада по закону родитељ мора да се укључи, иначе школа, у зависности од тога шта се дешава, може да иницира покретање прекршајног поступка против њих. Мислим да није добро што то мора тако да се делује, али претходни период показује да постоје људи који реагују само на неку законску претњу која их чека уколико не остварују ваљану родитељску улогу и милсим да је пресудно што родитељи морају на квалитетан начин да реагују када је њихово дете у питању – рекла је Биљана Лајовић и закључила да је задатак читавог друштва и заједнице да ради на решавању овог свеприсутнијег проблема.

- Веома је важно да заједно са школом сви одрасли помогну да се направи безбедно и подстицајно окружење  за децу, јер кад су деца испуњена, кад имају одређене обавезе кад исказују своје капацитете, онда ће она сигурно бити срећнија и задовољнија.

Мотив пројекта је ескалација насиља на свим нивоима, поручила је Јелена Златкова, креаторка пројекта на почетку рада са тимовима за безбедност у школама.

- Сваког дана можемо да чујемо да се негде нешто десило тако што је нека жена страдала или дете као жртва породичног насиља. Насиље се међутим појављује као вршњачко, присутно је на улици има га свуда око нас. Симболични наслов овог пројекта – „Пет до дванаест! Док не буде касно“  - требало би све нас да опомене да реагујемо, да допремо до корена насиља, видимо где почиње. Негде нас све то враћа на породицу. Пројекат има за циљ да тимове за без6едност из десет општина, не само ова четири региона са којима смо до сада радили, него су ту и једна београдска школа и јагодинске образовне установе које ћемо да обучимо да пружају подршку вршњацима и деци.

Тимови су састављени од професора и ученика, а међу њима су и деца која потичу из породица где је присутно пордично насиље. С обзиром на то да они ретко о томе говоре, професорима, психологу, директору, па и савету школа је тешко да допру до проблема детета. Дете се у таквој ситуацији повлачи у себе, или пак постаје агресивно у односу према вршњацима, непријатно у комуникацији са професорима и одраслима, прави изостанке, не жели да учи чиме показује да нешто није у реду – појашњава проблем и улогу школе у заустављању насиља професорка Златкова.

- Обуке тимова су усмерене ка томе да будемо обучени да препознамо насиље, а онда кад га препознамо да не жмуримо и кажемо да не треба да се мешамо у то јер нам дете није то пријавило под изговором да је то ствар њихове породице. Да бисмо спречили све оно даље што може да се деси, морамо да реагујемо баш на нивоу препознавања, чим осетимо да се са дететом нешто дешава. Тим пре што сви они носе матрице понашања својих породица, дакле научено понашање од чега они не могу да побегну. Можда ће моћи неко време да се уздржавају, можда ће моћи да контролишу себе, међутим у једном дужем временском периоду свако ко се удуби у посматрање њихових проблема може да примети да се са том децом нешто дешава а да је разлог негде тамо у породици и да постоји опасност да сутра буду они насилници или нове жртве насиља – наводи разлоге професорка Златкова због којих је крајње време да се делује и заустави насиље у породици да би се очекивали резултати смањења насиља у школама и на улици.

- Скоро две и по деценије радим у школи и примећујем огромну разлику у понашању и размишљању деце чему су у многоме допринеле друштвене мреже, медији, притисци са свих страна. Бомбардовани нечим што код њих може да изазове насилно понашање уз чињеницу да трпе насиље у породици носи веома велики ризик да и сами буду насилни према другима, или да с друге стране насиље прихвате као нормално. Наслов носи симболичну поруку, морамо да се пробудимо, не смемо да допустимо да ове генерације заврше онако како не бисмо желели. Треба радити са младима, тек тада се могу очекивати позитивни резултати – истакла је овим поводом ауторка пројекта задовољна одзивом колега који су изразили спремност да раде у својим школама на спречавању и заустављању насиља.

- Школе из десет градова и општина су изразиле спремност да формирају петочлане тимове који се састоје од три ученика и два професора, који ће на терену, у својим школама, касније у својим градовима да раде на подизању свести о овом проблему, на повезаности породичног насиља са свим облицима насиља са којима се сусрећемо.

- Чињеница је да су деца мање одговорна, али ни ми родитељи нисмо ту без кривице. Некада немамо довољно времена да се њима бавимо иако нам њихово понашање шаље сигнале који нама указују пажњу да треба нешто да урадимо. Можда је то изостанак из школе, агресиван однос према вршњацима и одраслима, речник који користе, усвајају и упијају све и свашта са свих страна. Нешто ми морамо, можда на овај начин да предузмемо. То јесте споро, али би требало да покушамо, да не жмуримо и не бежимо од проблема – каже Златкова и подсећа да се неке слике из прошлости родитеља понављају деци у каснијуем животу.

- Девојчица која гледа да њена мајка трпи насиље ће то да прихвати као нормално, сутрадан ће она то слично у свом браку сматрати као нормално. То се преноси с генерације у генерацију. Ми желимо да овде радимо са младима да они праве изборе, схвате да погрешни животни избори стварају читав низ проблема који се не односе само на њих, него се преносе на нове генерације. Жени која је економски несамостална биће тешко да напусти заједноцу без обзира на то колико испаштала и колико је угрожена. У зачараном кругу је. Закључак је да треба радити са младима уз подршку ментора. Дугорочније, овим пројектом покушавамо да направимо неки корак, макар он био неколико милиметара, а да смо свесни да је ипак корак напред у решавању проблема – закључује Златкова и сигнализира родитељима да бављење егзистенцијалним питањима није приоритет њиховог живота уколико губе контролу над децом и занемарују њихове потребе и проблеме са којима се суочавају.

- Чини нам се да су нам родитељи најслабија карика. Имали смо недавно пројекат "Школа одговорног родитељства" где су нам долазили родитељи који нису ни имали проблеме, док они којима је заиста тај програм био намењен нису имали времена да дођу. Можда су сматрали да ће то само од себе да прође. Можда тај изостанак одговорности лежи у потреби да обезбеде егистенцију јер сматрају да је материјално оно што је деци данас најпотребније. У тој трци заборављају на оно што су суштинске вредности. Ту лежи део одговора на проблем. Деца су погубљена јер се васпитавају да и они схвате да је смисао живота у јурењу и обезбеђивању материјалне сигурности.

Петочлани тимови су формирани у оквиру школа учесника пројекта, обучено је 65 ученика и професора да се суоче са насиљем. Они ће у својим срединама организовати радионице за наставничко веће, радиће по неколико радионица са родитељима, највише са младима. Вршњачки едукатори су добили синопсисе радионица које ће заједнички са својим професорима  реализовати по плану и програму. У каснијим периодима иду трибине по градовима и општинама. Подељен је материјал како би макар мало било подстакнуто друштво да се бави овим проблемом. Суштина је да се не говори о проблему насиља искључиво када се нешто деси, превентива даје боље резултате.

- Када се ништа не дешава подразумева се да тог проблема више нема. На  жалост има га све више и више. Крајње је време да широм отворимо очи сви ми родитељи, друштво, просветни радници, да не изгубимо ове генерације. Они су будућност, шта ћемо без њих – порука је коју у име тима за реализацију пројекта шаље професорка Јелена Златкова.