Јована Савић: Неписменост и беда иду руку под руку!

среда 31. јануар 2018.

Још једна, некада бивша ученица Гимназије у Великој Плани, данас успешна млада жена са занимљивом животном биографијом, била је гост у својој школи и млађим генерацијама својих колега причала о томе како се остварују снови и како најважније животне одлуке зависе од нас самих.

ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства

Јована Савић је један од оснивача УГ „Свет речи“, необична девојка коју вршњаци памте по екстремном облачењу, смелим фризурама, блиставом уму и слободним идејама. Од ње се није ни могло очекивати да по завршетку студија живот проведе у неком бироу, представништву неке фирме, где ће мирно увећавати свој конто отворен у некој европској банци. У складу са младалачким бунтом који је носила у себи и ватром у очима наставила је да гради каријеру.

Завршила је Филолошки факултет у Београду - групу за кинески језик, потом мастер у Бриселу на катедри за развој бизниса, данас ради у организацији у Гани која се зове Иницијатива за здравство и образовање Гане, где ради на образовним пројектима у руралном делу земље.

Егзотичног изгледа, слободоумног начина размишљања, нашла је себе у мисији помоћи афричкој деци у једној од, економски посматрано, најуспешнијој земљи у западној Африци, па ипак сиромашној средини са великим бројем неписмених, гладних, необразованих и угрожених житеља некадашње колоније.

За Јовану је након одлуке да оде у хуманитарну мисију сусрет са Ганом био истовремено велико изненађење и велико уживање.

- Први контакт са Ганом био је у главном граду Акри. То је велики град налик европским центрима са око два милиона становника. Има неколико музеја, мноштво живописних пијаца, универзитете, позоришта, трговачке ланце са робом коју виђате у великим западним градовима. Главно је саобраћајно чвориште земље великих контраста. Недалеко од Акре и других већих градова у које спадају Кумаси, Тамала, Ашанти,Агого, Мадина... је свет у сеоским насељима који представља праву Африку – прича Јована своја искуства из земље која по својим јужним ободима излази на Гвинејски залив и заузима део Тихог океана.

Преовлађују у овом делу света судански црнци издвојени у 70 народа. Вероисповест је разнолика као и земља – католици, протестанти, православци, муслимани... Небитно је, важно је да свако има свога Бога коме се обраћа у црквама већих градова, или у богомољама по мањим местима.

Савремена Гана добила је име по старој држави Гани, која се у 9. и 13. веку простирала близу Сахаре на подручју данашње Мауританије и Малија, око 800 километара северозападно од данашње државе. Иако се не ради ни о истом подручју, ни о истом становништву, име је изабрано након 1945. како би се нагласила традиција афричке државе. У данашњу Гану досељеници су долазили са севера и североистока црног континента.

Обалу Гане открили су Португалци 1471. године где су временом  утемељили Елмину, упориште за трговину робовима. Златом богата земља, одатле име Златна Обала, привукла је у 16. веку низоземске, немачке, британске, шведске и данске трговце, који су уз злато и робове извозили у Америку. Британци су у другој половини 19. века истиснули остале колонијалне силе и остали у овом делу Африке све до краја колонијалног доба педесетих година после рата, када је осамостаљена Гана постала прва независна држава црне Африке. Улогу трговине робљем и златом преузео је плантажни узгој какаовца и производња какаоа.

- Кумаси је место где се најбоље упознаје афрички урбани дух. Насупрот Акри, која покушава да што више личи на запад, Кумаси је прави афрички град. Град је диван, помало хаотичан, налик местима о којима смо сазнавали из филмова о Африци. Сунце жестоко пече, температуре преко 40 степени, ваздух тежак, влажан… Једва се дише. Гужве огромне, превоз нередован, два до три пута дневно, пре подне и увече. Такси, комби, мини бус. Како се снађеш. Земља живописна, зелена, пуна младих – прича Јована и преноси своје утиске стечене током једногодишњег боравка у унутрашњости земље.

- Жене су лепе, витке, спретне и грациозне. На главама гипко носе товаре са храном, неком робом коју продају по улицама. На грудима и леђима опасане марамама извирују чупаве главе дечака и девојчица са крупним, тамним очима. Прво што се осети у контакту са њима је поверење, разумевање, безгранична вера да им бели људи доносе добро и помажу да њихова деца стекну образовање, уграбе шансу да се извуку из сиромаштва и постану друштвено одговорни, учитељи новим генерацијама, спаситељи милиона нове деце која ће доћи на свет у овом делу Африке и ту остати да живе на свим имању, у својој земљи – преноси своја сазнања Јована и говори оно што издваја ову земљу од других, што је чини лепом за жртвовање и живот у њој.

- Ја сам јако нетипична по много чему. Отишла сам из Брисела у Гану, не због авантуре, новог искуства, жеље да осетим адреналин у земљи по много чему различитој од остатка света. Мислим да је Брисел у мени пробудио страст за Африком зато што сам се тамо сусрела са културом афричких земаља. Демократска република Конго је била белгијска колонија и тако сам дошла у контакт са њима, јела афричку храну, дружила се са њима, па сам пожелела да одем тамо – каже Јована бираним речима којима може да опише стање ума када је донела одлуку да направи тако драстичан корак и оде у непознатно.

- Била сам отворено за нова сазнања и нова искуства. Неопходно је да кажем младим људима да процес дуго траје, да је моје срце дуго тражило начин на који ћу да одем, јер сам дуго желела и била упорна да одем. Пре ове прилике сам била више пута одбијена на конкурсима, мислим да је то порука младима да покушају да буду најбоља верзија њих самих, да кад иду искрено кроз живот космос ће им узвратити дарове и пружити прилику да се остваре. Сада сам јако задовољна и продужићу још шест месеци, можда и више. Већ годину дана сам тамо. Радим у организацији која се зове Ганска иницијатива за здравство и образовање. Радим као координатор образовних пројеката у руралној Гани, у једном селу.

Јована је за мастер струдије одабрала Брисел с разлогом и имала срећу да нађе посао у организацији која се бави сиромаштвом и превенцијом конфликта што је у великој мери одредило њен правац кретања кроз живот.

- Све се развијало у том правцу да ме припреми за одлазак у Гану. Радила сам за организацију која се зове Институт за стратешку комуникацију у Бриселу где сам дошла у контакт са Африком кроз разне кампање и захваљујући томе што сам познавала различите људе из тог дела света тако да је све водило ка томе да будем ту где сам сада иако сам завршила кинески и могла да кренем у другом смеру.

Разлоге  начина размишљања  какав је развила бавећи се овим послом Јована проналази у раним гимназијским данама када је захваљујући професорки Јелени Златковој искористила прилику да се оснажи и ради оно што жели.

- То смо радили кроз књижевност, касније кроз неке озбиљније пројекте који се тичу превенције насиља код младих тако да кажем да мој пут из Велике Плане никад није био случајан јер сам поред професорке Златкове имала прилику да се развијем у оно што јесам и изградим најбољу верзију себе. Настојим да тако остане – сећа се Јована и додаје:

- Годину дана сам у Гани. Јако пуно учим о култури земље која је по традицији, прошлости и историји слична нашој. Мислим да је западна Африка, у Гани где сам, јако блиска нашем менталитету, балканском. Пуно утисака носим. Пројекти којима се бавим су јако инспиративни и стварно се баве неким важним питањима који се тичу друштва, основних животних потреба, превенцијом сиромаштва, описмењивањем деце и младих.

У којој мери Јовану испуњава овакав исцрпан рад, колико јој одузима енергије и шта заузврат даје, каже сабрано, широм отворених очију да је то оно што би свако млад морао да прође у једном делу живота да би разумео себе и друге.

- Невероватно је колико се брзо развија емпатија у смислу да се просто вежете за њих, за своје комшије са којима ручате заједно. Све више се разумемо, јер људи у руралним срединама по мало говоре енглески, онда сам ја почела да учим тви, њихов књижевни језик. Пише се тви – појашњава Јована као да разговара са децом у афричком селу - али се чита као ћви. Мислим да је искуство невероватно. Све долази од нас самих, тако да већини људи то не би било ништа посебно, мени јесте зато што је то нешто што сам одавно желела.

Гана је у увек сунцем окупана, зелена, раскошна и егзотична земља.

- Температуре иду преко 40 степени. Имала сам осећај да нећу издржати дуже од две недеље, ваздух је влажан, имате утисак да ће те се угушити. Али смо невероватно прилагодљиви и брзо смо се адаптирали на све те услове. Без проблема тамо живим.  У селу сам и разлика је између села и града јако велика. Људи у граду живе јако добро, у селу лоше. Кад упоредим како се живи тамо и овде, ми у Србији имамо много свега, ми нисмо ни свесни која је то предност. Можемо да купимо одећу, храну, шта нам је потребно, тамо је недостатак свега. Јако је тешко све то дефинисати са неколико појмова да би било јасно – говори Јована још увек течно, застајкујући повремено да би из подсвести извукла термин који ће најбоље појаснити оно о чему говори. Осећа се да је дуго ван Србије и да мисли и сања на енглеском, у последње време на афричком дијалекту који савладава из дана у дан како би била што ближа афричкој деци.

- Наша организација постоји од 2005. и мислим да радимо сјајне ствари. Спустили смо ниво оболелих од маларије, научили их многим корисним стварима.  На пример пре седам година није могла да се купи мрежа која штити од комараца, кревет да се прекрије. Ми то сада јако повољно продајемо у селу и сви имају мреже. Нагло је спао проценат оболелих од ове опаке болести која захвата и нас странце у земљама Африке. Два пута сам и ја била лечена и излечена од маларије.  

Када пореди себе и младе у Србији каже да још нису довољно оснажени и да робују предрасудама.

- Млади нису оснаживани да буду оно што желе. То је јако изражено на нашим просторима, живот у иностранству наметне нови начин размишљања, немате толико ограничења што се тиче околине. Кад сам се одселила у Брисел у мени се родила идеја да будем ово што јесам. Та веза Африке и Балкана ме је привукла. Ми смо имали Турке, они освајаче који су се смењивали кроз векове и тлачили их. Дуго сам покушавала да нађем пројекте који би ме одвели на афрички континент и успела. Кад путујемо не можемо да створимо конкретну слику о земљи у којој смо, кад тамо живимо и радимо откривамо на извору догађаја оно што је чини особеном, посебном и другачијом од остатка света.

Јована сматра да је нужно борити се за оно што волите и очекујете у животу. Говори искуствено, као да је прошла пола етапе животног пута чврсто решена шта јој је циљ и којим стазама би требало да се креће.

- На крају дана када завршите оно што радите бићете срећни, ако то што радите не волите, никада нећете бити испуњени и комплетни. Страшно је радити нешто што не волите. Психички, душевно се просто исплати да радите оно што волите, улажете у нешто што вас испуњава. Шта год да одлучите увек можете из почетка да кренете, чак и ако погрешите. Важно је само да је то ваша прича. Да се ви осећате удобно у свом животу.

Сиромаштво је видљиво у руралном делу земље, наставља Јована излагање о Гани. Каже да су искуства са села другачија од живота у Акри, Тамалеу, Кумаси  где се не разликује начин живота од Београда, било ког европског града.

- Мислим да сам још млада да се скрасим и определим за мирнији живот. Пружа ми се прилика да радим шта волим, ако то сада не урадим, не знам када ћу поново бити у ситуацији да бирам. Зато сам обгрила шансу и искористила је, ишла за идејом која се наметнула. То је једна од ствари коју поручујем младима када се једног дана усуде да раде ствари до којих им је стало. Када направимо избор, морамо да истрајемо у томе. Некако нам све хрли у сусрет, намећу се сама нова решења и нови путеви отварају – оправдава свој начин размишљања девојка слободоумних идеја од малих ногу отворена за изазове, спремна на изненађења.

- Имам солидан живот. Зарађујем добро, имам искуство које бих желела да развијем у Европи, нађем посао који ће ми обезбеди да и даље радим на Африци, али да путујем често у Африку. Све то има дугорочни план. Само не знам да ли ће се десити за неколико година или брже. Мислим да ћу тада бити у Гани да сакупим искуства и да градим у Белгији каријеру која ће ићи у том правцу. Неизбежно је да ћу се вратити у Европу и тешко ми већ сада пада растанак. Толико сам у томе и толико тај живот волим. Драго ми је да могу да им помогнем. Кад се све то буде зауставило биће ми јако чудно. Зато што сам толико дала себе.

За Јовану је велики успех ако њен тим обезбеди за људе у Гани основне услове живота, лекове, храну, образовање, стипендије за талентоване и вредне младе људе који без њих немају избор, прилику коју могу да искористе.

- Оно што ми на већем делу земаљске кугле сматрамо нормалним стварима, људи тамо немају. Кад се освестимо и буде нам јасно да имамо неке привилегије које људи у Гани немају, другачије ћемо да прихватимо живот и нашу улогу у овом  свету. Мислим да је најважније описменити што већи број људи јер је беда нешто што највише смета и зауставља развој. Неписменост и беда иду руку под руку. Поента је да се овим пројектима трудимо колико можемо да развијемо заједницу и да  заједница буде задовољна и осети напредак. Људи имају поверења, долазе код нас, не сматрају нас уљезима, знају да можемо да им помогнемо, да дођу до циља, описмене се, дођу до бољег живота. Имам виши циљ пред собом и никад не размишљам шта ми недостаје или шта губим.

Људи у Гани, завршава своју причу Јована,  имају богат дух, цене традиционалну културу и културе свих народа. Радосни су и весели. Пуно се смеју, имају вере у живот, играју и певају на сваком кораку.  Деца су им као чигре. Спретна и способна, лако уче и деле између себе све што имају.

- Научила сам поред њих да бринем о себи и ценим оно што имам, да се борим за себе и друге, да имати не значи ништа ако га не поделиш са неким. Гана је невероватна у свим својим различитостима и котрастима. Све што сам тамо доживела, укључујући и маларију прихватила сам као одговорност. Било је изазовно, али ме је оснажило и оплеменило. Вакцина је у процесу тестирања па ће и маларија отићи у заборав као болест која односи недужне животе – завршава оптимистички причу о егзотичној земљи о којој многи од нас могу само да сањају као дестинацији која је занимљива за одмор и нова искуства...   

Слонови...

Најпознатија туристичка атракција на северу Гане је Национални парк Моле, где су главна атракција слонови, под условом да није кишна сезона. До националног парка се може доћи јавним превозом из места Тамале – аутобус вози једном дневно, полази око два поподне из Тамалеа, а повратак је око четири ујутро. Имајте у виду да су гужве у аутобусу често несносне, температуре високе.