Брига друштва о деци у непотпуним породицама

недеља 28. децембар 2018.

У највећем броју случајева, окрњену породицу чине самохрана мајка и дете, или деца, ређа је појава отац са дететом или децом. Због неажурне документације надлежних служби није могуће утврдити колико самохраних мајки има на територији наше земље, што је добрим делом последица непостојања јасне дефиниције овог појма. Процењује се да у Србији живи и мучи се са бројним проблемима 150.000 самохраних родитеља.

ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства

На основу истраживања ИПСОС-а, може се створити приближна слика самохране мајке. Најчешће је то особа која је после развода остала сама са дететом. Неретко је због лоше финансијске ситуације, или нерешеног стамбеног питања, принуђена да живи са родитељима. Живи у граду, завршила је средњу школу и остварује приходе углавном ниже од републичког просека. Најчешће нема подршку некадашњег (ван)брачног партнера, а ако је и има, она се односи искључиво на алиментацију.

Када се ради о самохраним очевима, у мањини су, тешко је направити њихов профил, углавном су удовци или су у судском поступку добили старатељство над децом по разним основама и бољим капацитетима да се брину о деци.

Процене су да у Србији живи око 150.000 самохраних родитеља. Како их ни један закон у Србији не препознаје као засебну социјалну групу, људска, материјална и социјална права су им често угрожена. У недавно донетом документу Стратегија развоја социјалне заштите општине Велика Плана који се бави проблемима и социјалном заштитом грађана, ни у једну категорију нису сврстани самохрани родитељи, што значи да се неће у наредном четворогодишњем периоду усмерити значајнија пажња на ову групацију која би, судећи по правима и условима живота, могла да се сврста у рањиве групе.

Ишчитавањем документа не долази се до одреднице, или напомене којом се усмерава пажња институцијама, цивилном сектору и локалној самоуправи на ову категорију корисника социјалне заштите. Осим у поједином сегментима у којима се говори о одлукама СО Велика Плана којима се подстичу мере популационе политике, али не децидирано, него имплицитно, препознавањем текста који се може применити на права самохраних родитеља.

Како би обезбедиле довољно материјалних средстава за нормалан живот своје деце, ове мајке су често принуђене да раде више послова, па им остаје мало слободног времена за децу и сопствени мир. За већину права која им по закону припадају морају да се изборе посредним путем – обилазећи врата бројних институција, консултацијама са правницима, претрагом по друштвеним мрежама. Ни једна канцеларија није отворена за њихове потребе, нити је посебно именовано лице при општинској управи за ове и сличне потребе. Да се бави било ко њима, самохрани родитељи би имали макар један пасус у више пута помињаној Стратегији, ако се већ на националном нивоу не придаје већи значај овој, не малој групацији становника Србије.

Од проблема са којима се суочавају самохрани родитељи таксативно навођени највећи број се односе на посао. Нису у приоритетним групама за запошљавање, раде без уговора, углавном на црно или на одређено време, неплаћени прековремени сати, немогућност одласка на боловање, сменски рад ноћу...

Финансијски проблеми су већи и болнији, теже решиви јер се годинама у назад држава, упркос бројним покушајима циволног сектора да се стање промени на боље, не оглашава изменама закона. Самохране мајке најчешће судским путем остварују право на алиментацију коју не добијају редовно или у умањеном износу због неодговорности другог родитеља. Због неефикасности судског система, многе мајке не покушавају да путем тужбе остваре ово право, или чекају на одлуку месецима, па и годинама.

Други потенцијални извор прихода, дечији додатак, само мали број мајки успева да оствари, услед немогућности да надлежним државним органима достави сву (не)потребну документацију. Оне које остварују овај вид надокнаде, сагласне су у констатацији да је тај износ недовољан за подмирење основних потреба.  Увећан износ на месечном нивоу је 3.589,23 динара и за око 800 динара је већи него примања свих осталих корисника (2.760,95).

Право на увећан износ дечјег додатка имају самохрани родитељи, хранитељи, старатељи и родитељи детета ометеног у развоју за које је донет акт о разврставању, а које није смештено у стационарну установу.

Једна од самохраних мајки (Марија Л.) као највећу неправду истиче чињеницу да самохране мајке имају само на папиру предност при запошљавању.

- Десет година после смрти супруга бринем о детету. Незапослена сам, живимо од пензије која није довољна да подмири основне потребе. Помажу рођаци, колико могу. За њих је то давање велики издатак, за нас мало, једва да платимо рачуне и изборимо се са сутрашњим даном. Никаквог попуста немам, нити имам смелости да тражим помоћ од друштва зато што ћу добити као и увек низ одговора који задовољавају законску форму. Где је ту људскост за све оне који негују децу, а да друштво не покаже интерес да помогне.

И Анђелка Ј. огорчена преноси своја болна искуства.

- Са двоје малолетне деце и примањима испод минималца код приватника као самохрана мајка могу да живим испод границе достојанства. Не остварујем дечији додатак, кажу немам право, немам попуст за књиге, ужину и све остало што се плаћа. За мене нема места у државној фирми. Није ми умањена струја, ни грејање, све је исто као да располажем са две плате. Алиментација од мужевљеве минималне зараде, кад стигне, а начекамо се прилично, довољна је за млеко деци и још по нешто да не трпе гладна. Тужна слика у још тужнијој држави у којој су деца самохраних родитеља задња на листи приоритета.

Поред низа проблема са којима се самохране мајке свакодневно боре, оне које одлуче да роде и саме одгајају дете, прати додатно неразумевање, а често и осуда околине у којој живе.

- Једва сам се изборила са стидом због прекора околине. Нисам материјално угрожена, али и не живим у изобиљу. Имамо оно што нам је потребно. Да су законом заштићена деца у непотпуним породицама и да су алиментације за самохране родитеље обавеза друштва, мање би било породичног насиља и жртава насиља. Жене би се одважиле да напусте породицу у којој су животно угрожене – каже Милица Т, мајка малолетног дечака.

Самохрано родитељство у нашој земљи требало би да буде регулисано адекватним законским актима, који би се примењивали у пракси, закључци су форума цивилног сектора који покушава да помогне мајкама које саме воде бригу о својој деци. Да би се побољшао положај самохраних мајки, потребно је установити јасну дефиницију овог појма и увести систем евиденције. Такође, треба пружити квалитетне информације о њиховим правима и повећати доступност услуга бесплатне правне помоћи.

Тражећи податке о овој теми пронашли смо да је, за разлику од наше земље, део региона  благовремено реаговао и дефинисао основе самохраног родитељства. Хрватска је у својим законима самохраног родитеља дефинисала као родитеља који није у браку или ванбрачној заједници, а притом самостално издржава своје дете. Такође су одредили минималну висину алиментације у зависности од узраста детета и на тај начин заштитили једнородитељске породице.

С обзиром на то да на државном нивоу нису утврђене институције које се баве проблемима самохраних мајки, поједине локалне самоуправе самостално су приступиле регулисању овог проблема. Наша то није урадила, нити постоје најаве да ће ускоро урадити. За сада једино давање које се односи на ову категорији истоветно је као и за остале родитеље – родитељски додатак, матерински додатак и дечији додатак у складу са законом. Исплаћује се једнократна помоћ за свако новорођенче у висини од 21.000 динара и по 15.000 динара за незапослене труднице.

Закон не препознаје самохране родитеље као засебну социјалну категорију. Због тога они остварују права једнака као и сви други грађани, упркос чињеници да су им та права у пракси често угрожена. Од државе, кроз родитељски и дечији додатак, добијају тек толико да подмире основне животне потребе. А од, друштва, уместо подршке - стигматизацију и осуду.

Самохрани родитељи, који нису запослени, немају права да децу упишу у вртиће, у случају када раде, вртиће плаћају једнако као и функционалне породице. Без предности су на листама Националне службе за запошљавање. Немају попусте за куповину књига, плаћање ужине, чланарина за спортске и друге ваннаставне активности, екскурзије, летовања, рекреативну наставу... Нису уведени бенефити ни за лекове са позитивне листе. Плаћају за све поменуте ставке пуну цену.

По важећим законима родитељи који самостално о детету брину, имају права као било који други родитељ у односу на систем социјалне заштите. Уколико правоснажним судским решењем постоји одређени износ алиментације, не може се говорити о самохраном родитељству, односно родитељ који о детету брине је упућен на то да докаже да му се тај износ не исплаћује, тумаче надлежне службе Центра за социјални рад ситуацију са самохраним родитељима.

Разумљиво је онда што бројне мајке, самохране и све остале, солидарнбости ради, поручују да би било праведно основати Алиментациони фонд као институцију која би уместо родитеља који не поштују правоснажне пресуде, деци из самохраних породица, исплаћивала алиментацију. Међутим ова прича чији се епилог чека већ годинама нема подршку предлагача закона и посланика, због тога није ушла у процедуру за разматрање иако је петиција одавно покренута и идеја саопштена као једно од решења за лепшу и извеснију будућност деце без оба родитеља.

"Алиментациони фонд би на неки начин системски решио, обезбедио да мајке које имају правоснажне судске пресуде за исплату алиментације могле да та средства заправо и добију, а не да се она воде само на папиру, док у стварности, оне тај новац никада не добијају", каже Ангелина Радуловић, мајка троје деце и представница удружења “Родитељ”.

ПРИНАДЛЕЖНОСТИ

Родитељски додатак - једнократна помоћ за прво дете износи око 38.000 динара, док за друго и треће давања су по 6.000, односно око 14.000 месечно две године. И за овај начин исплате родитељи тврде да је нефункционалан јер је делотворније за породицу да се целокупна сума исплати једнократно, уместо што се развлачи годину и две. Увећан износ дечијег додатка на месечном нивоу је 3.589,23 динара и за око 800 динара је већи него примања свих осталих корисника (2.760,95). Иако ресорни министри и Влада Србије у свакој прилици када се говори о социјалним давањима поручуји да су давања у овој области грађанима Србије највећа у региону, самохране мајке одговарају да са тим новцем усмереним на потребе њихове деце, не могу да саставе ни трећину месеца.