уторак 23. јануар 2018.
По Закону о јавном реду и миру, који се у измењеном и допуњеном облику примењује пуне две године, просјачење се сматра кажњивом радњом. Казнама подлеже и прикупљање добровољног прилога ако о томе није обавештен надлежни орган. Прекршајно деле чине и они који дају прилог, а законодавац прави значајну разлику између оних који праве прекршаје самостално од лица који то раде организовано.
ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства
Није ретка прилика да вас у центру града, на местима где се по традицији организују јавне презентације, промоције и политичко странчарење, на платоу испред Банке Интеза, испред Идеје, поште и пијаце, средом и другим данима, пресретну продавци дечијих разгледница којима сакупљају помоћ за неку угрожену установу, децу у хранитељским породицама, болесне и сиромашне... И није проблем да купите разгледницу, или једноставно без коментара дате онолико колико траже без потврде да сте нешто дали. Али се притом увек запитате, посебно ако вас у току дана на неколико пунктова, или у размаку од неколико дана сусретну ти исти људи и поново од вас траже прилог, да ли је новац који сакупљају том приликом намењен онима којима је потребан или одлази у неке друге фондове и џепове.
Закон је то дело јасно дефинисао: „Добровољни прилози грађана прикупљају се посредством хуманитарних и других удружења, уз обавештавање надлежне организационе јединице Министарства унутрашњих послова, по месту прикупљања добровољних прилога.” Појашњењем ове радње читањем законског акта сазнајете да је рок за подношење обавештења најкасније осам дана пре почетка прикупљања добровољних прилога и да се добровољни прилози не могу прикупљати ако о томе није обавештен надлежни орган.
Обавештење мора да садржи назив подносиоца обавештења; место и време почетка прикупљања добровољних прилога, сврху и начин прикупљања; име, презиме и број личне карте лица која ће прикупљати прилоге.
Коме би пало на памет да тражи од волонтера одређених хуманитарних организација да вам достави на увид потребну документацији о радњи коју спроводи за неког и зарад нечег на јавном месту. Па ипак, постоји сумња да тај новац, који сте од срца дали за децу иде тамо коме би требало да оде. Шта у тој ситуацији урадити, дати и не приговарати, или дати а сумњати.
Слично је и са просјачењем. Ко просјачењем угрожава спокојство грађана или нарушава јавни ред и мир - казниће се новчаном казном од 5.000 до 10.000 динара или казном затвора до 30 дана. Ко прекршај изврши у групи од три и више лица - кажњава се новчаном казном од 10.000 до 30.000 динара или казном затвора до 30 дана.
Законодавац прави разлику између оних који праве прекршаје самостално, од оних који то раде организовано, тако организатор просјачења, или онај који за просјачење користи децу или малолетне особе, плаћа казну од 50.000 до 150.000 динара, или буде кажњен затвором од 30 до 60 дана.
Да ли због могућности да буду кажњени због тога што просе, или због временских услова који их онемогућавају да по хладном времену седе на бетону, мање је људи који просе, бар по нашим улицама, ових дана. Спорадично се виђају, ту и тамо, мајке са децом у наручју, само деца или стари и сиромашни. Ако се и сусрећете са њима, запажате углавном иста лица. Једна од њих је Зорица Стојановић, жена којој стварно треба помоћ.
Долази из Алексинца, буде радним данима код рођака, од ујутру до вечери накупи неколико стотина динара и сутрадан креће нови радни дан и за њу. Викендом се враћа кући, остави сину, снахи и њиховој деци сакупљен новац да преживе и тако у круг. Док буде могла, каже. Док „ради“ смештена је код рођака у рабатној кући без струје и грејања.
Не жели да објашњава зашто није у свом граду, ни зашто не покуша на неки други начин да заради. Не пориче да прима социјалну помоћ од око 8.000 динара, али је то недовољно да се покрију сви месечни трошкови живота у породици у којој нико не ради.
Није Зорица због прошње имала сукоба са законом. Пусте је да „ради“, не смета ником, не виче, тиха је и мења место током дана да не упадне у очи својим присуством. Тражи да јој дате колико можете за хлеб и живот, захвали се љубазно уз реченуцу „Бог ти срећу дао“ коју као машина понавља онилико пута колико се неко одлучи да у испружену руку убаци новчаницу. Нема кутију, ни пластичну чашу, каже лакше јој је да јој новац дају у руке, него да сви гледају колико је данас било дарежљивих пролазника.
Прихвата Зорица да јој неко донесе храну, одећу, нешто што ће однети кући. Потребне су јој топле ципеле, патике су се поцепале, пропуштају воду и у њима јој нога клизи као по леду. На питање зашто не ради нешто друго, каже да је нико не зове и не жели да јој да посао у њиви, кући или неком предузећу да чисти. Друго не зна и не може.
У томе и јесте суштина проблема и живота људи са маргине, скитница, бескућника, незапослених и сиромашних. Са оним што добију као социјалну помоћ не покривају потребе, често без личних исправа не остварују право на принадлежности које би им припале.
Шта се догодило старици која у похабаној одећи, огрнута прљавим капутом, са црном избледелом марамом на глави, хаљинама на којима се јасно разликују закрпе и рупе, тешко је докучити. Не говори јасно, готово неразумно. Тихо и уздржано. Може се често, чак и по киши и хладноћи видети на разним местима по граду. Испред Дома здравља, око маркета, испред ресторана. Не тражи и не оглашава се, а нада се да јој неко нешто стави у крило.
Испред Диминог маркета, не увек, али врло често, мајка са дететом, деца сама. Јасно је шта тражи испружена рука. Узалуд питања зашто, може ли другачије, има ли помоћи од неког, институција, хуманитарних организација. Одговори исти, животне приче сличне. На пролазницима да осете потребу да буду хумани или да размишљају о закону, социјалним картама и равноправној расподели средстава за оне којима је помоћ неопходна.
Њих се то не дотиче. Битно је да их сада, у том тренутку када чекају испред улаза породавница, ресторана, банака и маркета, неко погледа и разуме, схвати њихову поруку без речи, наслити поруку неколико изговорених реченица увек исте садржине и прочита тупи поглед усмерен у очи пролазника ...
Друга страна проблема, још важнија од овог, окреће се око дечијег организованог просјачења.
У дневном листу "Политика" недавно је објављено следеће: "Да би се сузбило дечје просјачење, неопходно је да Влада Србије донесе националну стратегију за заштиту деце чији је живот или рад везан за улицу и да се утврде мере за превенцију и сузбијање просјачења и укључивање ове деце у систем здравства и образовања. Скупштина Србије треба да размотри предлог закона о правима детета који ће поднети заштитник грађана, а министарства правде и унутрашњих послова измене постојеће прописе како би се искључила прекршајна одговорност детета за просјачење и скитничарење, а детету које просјачи признао статус оштећеног" – истакла је заменица заштитника грађана Тамара Лукшић-Орландић.
Шта рећи на крају приче о закону о просјачењу. Није извесно да је мање сиромаха ако их склонимо са улица, није решен проблем ако им друштво прети казнама, није им олакшан живот ако добију од вас који динар... Шта онда урадити.... Држава би морала да зна, она је на потезу.