Спремне да мењају традицију!

уторак 16. јануар 2018.

У поређењу са општеприхваћеним начином живота, истакнутим општим проблемима и циљевима унапређења положаја Рома, ни мало се не разликује малобројна ромска популација у Великој Плани. Не функционише им, иако је регистовано и постоји на папиру, Удружење Рома, нема их у локалном парламенту, ни на изборним листама, нису на руководећим функцијама, у просеку имају основно образовање, ретки су са вишим и високим степеном образовања. У том случају представљају изузетке који служе као позитиван пример свом народу.

ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

Из буџета локалне самоуправе финансира се образовање једног лица ромске националности. Већина их је без посла, живе од рада на црно, помоћи рођака из иностранства, неретко се могу видети на улицама како и даље просе, нуде се за физичке послове и надничење. 

Једна од ретких која може да се похвали успехом на пољу образовања је васпитачица, Данијела Милановић, руководилац организационе јединице у Милошевцу.

http://www.planamedia.rs/images/drustvo/2014-03/danijela.jpg- Ромске сам националности и велики борац за бољи живот, афинитете ромске деце и свој народ. Самохрана сам мајка петанестогодишњих близнакиња. Желим да моју нацију подигнем на виши ниво и афирмишем их да крену мојим путем као што сам ја успела да стигнем до факултетске дипломе. Ништа није страшно ни напорно, само мало већа упорност и истрајност – упућује речи подршке својим сународницима који одустају од образовања, заустављају децу на пола пута, не подстичу њихову жељу за успехом.

- Кроз школовање сам и ја осетила расну дискриминацију. Више у основној школи, мање у средњој, на вишој и на факултету нисам имала никаквих проблема. То ме није зауставило, чак ме је оснажило да покажем колико вредимо. Од Рома из моје генерације нас троје је успело - моја рођака је завршила за учитељицу, мој друг за професора музике – с поносом истиче образоване Роме из свог непосредног окружења.  

- Родитељи су ме подржавали, посебно мама. Дете сам разведених родитеља, касније сам и ја доживела исту судбину, али се нисам повукла пред обавезама. Мајка ми је дала велику мотивацију, убеђивала ме да не посустајем, наставим даље, стигнем до циља. То је био једини начин да лепо живим и да могу да функционишем без разлика када је нација у питању.

Данијела је самохрана мајка зато што није хтела да трпи ауторитет и уцене, зато што је желела да се издигне из окружења, не буде иста као други.

-  Дао ми је услов, ако га не испуним рекао је да ће отићи. Била сам очајна, незбринута без посла, са двоје мале деце. Нисам желела да одем, побегнем у иностранство. Временом је све дошло на своје. Било ми је доста тешко, о томе не желим да говорим.

Не жели да се сећа ни првих сусрета са потенцијалним директором који је посаветовао да потражи радно место на неком другом месту, не у вртићу. Ни одбијања на конкурсима, ни недоумица да ли мање вреди зато што је тамне пути, одбијања колега да сарађују, знатижељних погледа пролазника, узнемирених уздаха родитеља деце у боравку. Све је то иза ње. Данијела је ведра и насмејана, пуна оптимизма, вредан сарадник, омиљена васпитачица.

- Волела бих да се наша локална самоуправа више ангажује, да помогне и мотивише Роме да се образују. Било какав пројекат да ураде ту сам да подржим и помогнем. Ромској деци ја сам пример, мотив да се школују, да не одустану, да не будемо изгубљена нација. Убеђујем их да нам живот зависи од образовања и рада на сопственим вредностима, без видних разлика уклопимо у средину, живимо равноправни са осталима.

http://www.planamedia.rs/images/drustvo/2014-03/verica.jpg

Мање среће у животу и жеље за образовањем, без родитељске потпоре и подршке да се школује имала је Верица Јовановић. И она је самохрана мајка, са завршеном основном школом, нерешеног стамбеног питања, са двоје деце за које ће се жртвовати до краја живота како би живели боље од ње.

Десет година ради у градској чистоћи тежак посао за мало пара, али не предаје се.

- Мора се, два детета су зависна од мене. Син је завршио за конобара, ћерка се школује. Хоћу да их изведем на пут. Волела бих да их школујем, да не осете немоћ и нелагоду коју ја имам зато што сам необразована, без угледа, подстанар, забринута пред сутрашњим даном.

Верица је задовољна оним што има, ради кад заврши обавезе по кућама, у баштама, физикалише иако јој обавезе на послу узму задњи атом снаге. Живи као сав остали свет, кредитно задужена, на црту и почек, развлачећи минималну плату од почетка до краја месеца. Родитеље нема да им се пожали и очекује помоћ. Без мужа подиже децу.

- Нисам наставила школовање, нисам послушала родитеље, отишла сам у иностранство са сестром и братом. Сад се кајем што нисам завршила бар неки занат. Немамо никакве примедбе, грађани и колеге се односе лепо према нама. Не омаловажава нас нико. Деца се задиркују, вређају нашу децу, називају погрдним именима, одбијају да се друже са Ромима. Тај проблем међу њима не можемо никад да решимо и не покушавамо. Морају сами да осете ту бол неприхватања и изоловања из друштва. Окренути су само својима, друже се ретко са другом децом – истиче националну разлику коју подстичу у већој мери млађе генерације него старији, због којих се од детињства вуче рана нанета неправдом и националним неједнакостима. Кроз живот се продубљује и прави све већу разлику због чега остају добар део живота несхваћени и неприхваћени.

- Не знамо за програме помоћи и подршке, немамо удружење, нико о нама не брине... Срећа је да радимо. Да имам већу плату много тога бих променила, остаје ми нада да ће деца моћи да се изборе за бољи живот – сетно, забринутим погледом загледана у будућност изражава своје жеље и очекивања жена борац за боље сутра своје деце.

Њена колегиница Милијада Илић, препознатљива у парку и градским улицама по метли и баштованским алаткама, позната је у предузећу по бритком језику и непоколебљивом ставу. Каже шта мисли, ради шта се од ње тражи, тежи слободи изражавања и једнакости међу људима.

http://www.planamedia.rs/images/drustvo/2014-03/milijada.jpg- Нисам имала никакав проблем од стране шефова и запослених у фирми. Од грађана јесам, и то оних необразованих, „џуџа“, што су сто пута гори од нас. Вређају нас, називају погрдним именима, псују и омаловажавају. Знамо ми ко смо. Не морају да нас подсећају на то да смо Цигани, али ако и јесмо, нисмо мање вредни од осталих људи. Народ је коректан. Доктори нас поштују, професори, људи који цене разлике међу људима знају некад да попричају са нама, питају шта радимо, како се боримо. Олакшају нам дан. Немамо нигде проблеме, ни код доктора, ни у банкама, у продавницама, људи смо као и они – износи своје ставове о националним обележјима и разликама које их одвајају од људи из окружења..  

-  Кад су Роми у питању највише ми смета што једно обећавају, друго раде. Надала сам се да ће ми унук бити запослен. Схватам да је држава увела забрану запошљавања у јавном сектору, шефови и директори то нису могли да промене. Али забранили су му да буде волонтер, то већ није у реду. Није у реду  да му забране да научи нешто и буде у фирми где ће без плате стицати искуство. Мислим да није зато што је Ром, него зато што треба неком другом да се обезбеди посао. Ко сам ја да моје дете буде примљено. А правдају се, забранио Вучић – говори без имало увијања о проблемима са којима се суреће и наводи да је кроз школовање била омаловажавана и вређана, као и њена деца.

- Била сам супер ђак, отац је рано умро, нисам могла да наставим школовање. Мучили смо се. Мајка је одлучила да школује сина, а мене оставила да нађем слепца као што сам ја. Тако је и било.

И поред суровог живота не може да се жали, каже да живи супер, има кућу у Ливадици, имање, три школоване и запослене ћерке, добре унуке ...

- Боли ме што немамо сва права. Прича се да имамо, али то није тачно. Кад смо пре неколико година примали минималац, на седници синдиката сви смо се договорили да имамко исто док не испливамо. После, кад је фирма била опорављена, да може да даје добре плате, наш директор је рекао: „Нисам ја Рама да примам малу плату“. Много ме је заболело, нисам могла да му опростим. Шта смо ми Цигани за буџе које сматрају да су изнад нас, да им више треба и да зато што нису као ми, више вреде.        

Жене Ромкиње, запослене у градском зеленилу и градској чистоћи редовно контролишу здравље, иду на специјалистичке прегледе, знају за мамограф, среде се и улепшају за прославе и породична весеља. Воле да поведу коло, запевају и подигну на ноге старо и младо.

- Нема никавке разлике међу нама. У мом селу је само 15 циганских кућа, ја сам окружена Србима, лепо живимо, као праве комшије. Смета ми кад видим мој народ прљав, умазан, како просе, запуштене, неуредне, кад носе храну са казана. Мука ми дође зато што су нерадници. Никада нисам тражила од социјалног да ми помогне, него сам се мучила са децом. Док могу да радим, ја ћу да радим. Деца раде, живе од свог рада. Стижем до пензије, ноге издају. Руке се замориле. Још мало па Милијада оде у мировину. Али, не радујем се, мала плата, још мања пензија. Како да се живи. Ни за лекове неће да залегне. Него,  шта је ту је, кроз цео живот мука, тако ће и крај да нам буде. Навикли смо, за боље не знамо – закључује Милијада спремна на све изазове данас и сутра, захваљујући прошлости која је научила да живи и бори се.