Тајне и трикови добре комуникације с децом!

петак 15. децембар 2017.

Да родитељски састанак није увек само прича о успеху и понашању школараца, нити повод за договор о екскурзији  и  другим стварима везаним за боравак деце у школма, потврђено је на радионици "Програм одговорног родитељства" која је реализована у наставку пројекта "Ми не причамо другима, ми причамо са тобом - подршка менталном здрављу младих општине Велика Плана УГ "Свет речи" који се реализује уз подршку Министрства омладине и спорта. Радионицу "Тајне и трикови добре комуникације са децом/тинејџерима" водила је проф. др Лада Маринковић, предавач на Високој струковној школи за васпитаче у Новом Саду.

ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства

Били су позвани и у великоом броју се одазвали родитељи ученика и ученица 2/3 Гимназије у Великој Плани. Разредна, Јелена Златкова, радећи многобројне пројекте који су усмерени на одрастање и васпитавање младих показала је како се брига о ученицима може делити на родитеље, професоре и све оне који помажу у одгоју, васпитавању и образовању адолесцента како би постали успешни млади људи, спремни за нове изазове и савладавање препрека на животном путу којим корачају.

Рад у оквиру радионице интерактивног типа омогућио је родитељима да провере своје поступке, размисле о пропустима у комуникацији са својим адолесцентима, истовремено и да науче како одраслом детету - средњошколцу, помоћи да се безболно осамостали, постане одговорно и буде способно да одлучује о стварима које су у домену његовог поља деловања и одлучивања.

- Мој фах су адолесценти са којима сам дуго радила у оквиру Дечије болнице у Новом Саду, у разним саветовалиштима, на сличним пројектима. Покренули смо ТИН телефон деведесетих година; део пројекта је овај ТИН ТИМ као једини тим  вршњачке подршке који постоји тренутно у нашој земљи. И ја сам родитељ једне петанестогодишњакиње па и сама  пролазим кроз разноврсне ситуације родитељства једног адолесцента. Из прве руке пролазим не само теоријски кроз изазове комуникације са адолесцентима – рекла је др Маринковић на самом почетку окупљеним родитељима о значају радионице и могућим начинима успостављања добре комуникације са адолесцентима током њиховог одрастања.  

Каква је комуникација са децом зависи од много фактора. Може да се оцени различитим оценама и описима, од потпуног задовољства, до тоталног  краха када ни једна ни друга страна не показују жељу да се разговара. На скали оцена од један до 5, присутни су искрено, без прикривања стварног стања износили све могуће варијанте – од најниже до највише, што наводи на закључак да би просечна оцена могла да буде добар 3.

- Имамо одговоре од јединице до потпуног задовољства што и јесте право стање ствари. У различитим периодима живота, са различитом темпераментима деце, комникација иде од лакше, до теже, добра до није добра - генерално ситуација се може проценити као осредње добро. Идеја је да овде размотримо  када комуникација није добра да размотримо шта треба да се ради да би била добра или боља, а за оне који већ имају добру комнукацију, да је побољшају или, ако наиђу евентуално тешка времена, буду спремни да нешто промене, или пак само потврдите да је добро оно што раде и да су на добром путу. Данас  из тих разлога говоримо о тајнама, или триковима успешне комуникације са децом, конкретно са адолесцентима – усмерила је радионицу професорка Маринковић ка откривању тајне успостављања добрих односа између деце и одраслих, што је у највећој мери интересовало окупљене родитеље на родитељском састанку претвореном у радионицу за боље разумевање потреба деце.

- Комуникација почиње од нашег  рођења, али се она стално мења – опште је позната ствар из нашег искуства током сопственог одрастања и сада као родитеља. Када је дете мало, лако се комуницира, тада се просто ужива са децом. Онда дође период у пубертету када се комникација мења и када се односи посматрају и виде различито из угла родитеља и угла детета.  Већ у трећој години деца почну да вичу нећу, нећу… То представља прву фази бунта, коју као родитељи лако знамо да хендлујемо, зато што то нећу јесте израз њихове воље и показивања сопствене моћи, али су још мали и лако их убедимо да не може све што они хоће. У адолесценцији тај бунт да се каже нешто нећу, или да се освоји неки вид слободе постаје израженији – каже психолошкиња и подсећа да се овај раскорак решава лако, или теже у зависности од умећа комуникације.

- Постоје адолесценти који се не буне на непријатне начине. То су они који имају добре комникацијске вештине. Просто им је темперамент такав да успостављају добар однос и они немају потребе да посебно негодују. Али, можете да будете савршен родитељ, а да ипак ваше дете има потребу да освоји неку своју самосталност; хоће нешто да задржи за себе, поседује неку интиму коју  не жели да дели. Тада може да настане ситуација када се не слажете око ствари око којих сте се раније слагали и када ви сматрате да треба да знате све о свом детету, а оно то више не жели. Генерално, заблуде о комуникацији су да свако зна како се комуницира, међутим испостави се, да вас ситуација са адолесцентом натера да се запитате шта се дешава, и да вас увери да уствари не знате да комуницирате  са својим дететом – истиче аргументовано уз примере из праксе и живота др Маринковић и указује на чињеницу да се комуникација учи и да није нешто са чим се рађамо.

- Неко је у томе природно вештији, неком је потребно да се мало  едукује, или прочита нешто, али је дефинитивно тачно да се вештина комуникције може унапређивати. Дакле комуникација се учи. Учи се делима и дете учи да комуницира онако како ми  комуницирамо са њим. Добра комуникација не укључује конфликте, је још једна заблуда. Конфликти су део комуникације и представљају јако важан терен за тестирање односа. Ако нема расправе, нема ни различитог мишљења, динамике у односима; постоји само неко ко наређује и ко следи, а то није добро. Кад немате конфликт, или разлике у мишљењу ни то није добро. Добра комуникација увек  подразумева и конфликт – тврдња је професорке психологије  са којом су се сложили родитељи без обзира на то да ли су конфликти у њиховим односима учестали или се спорадично јављају.

Није пресудна учесталост конфликта, него шта ће бити његов резултат. Ако је последица вербалног сукоба договор и неко  конструктивно решење, није лоше да се током дана конфронтирамо у пет наврата, тврди др Маринковић и поручује да је много важније како ће се конфликт разрешити него колико ће се пута догодити.

- Следећа заблуда је да се комуникција одвија само речима. Ви можете интензивно да комуницирате и када ћутите. То је нешто што можете да видите код особа које не комуницирају вербално. У том смислу је јако важно обраатити пажњу на све невербалне сигнале које упућује особа, а то је у овом случају адолесцент. То је оно када вам залупе врата, или прођу поред вас и не кажу ништа, а што много говори о томе како се осећају. Зато истичем да је ћутање више од речи и да је врло моћна комуникацијска порука. Кад хоћете некога да казните можете да прибегнете казни игнорисања. То ћутање може више да боли него сваки шамар, свака вика, или свака прича која се повела око неког проблема. И то деца јако добо разумеју и чак боље реагују на то него да вичете или понашате се на уобичајен начин.

У комуникацији са децом, поручила је др Лада Маринковић, требало би да раздвојимо шта су наше потребе од потребе деце уколико дође до размимоилажења у ставовима и подсећа да су нам потребе различите иако се своде на исте циљеве.

- Подршка, поверење, самосталност – најчешће су њихове потребе. Да се порасте из детета у одраслу особу која самостално уме да решава своје проблеме, доноси одлуке, одлучује о неким аспектима свог живота, тежња је и њихова и наша. С једне стране адолесцент је неко ко жели и тражи сигурност, али с дрге стране тражећи сигурност тражи и независност. С једне стране хоће подршку за своје покушаје да  размишља на други начин, или да подвргне критици оно што види у свету око себе. Иза сваког детета које има поверење у себе стоји родитељ који верује у њега. Без тога не иде, а то је јако важна ствар да увек имамо на уму да кад нам је дете у потрази за самопоуздањем, да се запитамо колико верујемо у њега, јер  дете се огледа у нама , кроз наше очи тражи поверење у себе – истакла је још једну проверену истину у односу дете – родитељ професорка психологије говорећи о адолесцентима уз помоћ емпирисјки доказаних чињеница.

- Овде често наводим један цитат: “Кад год разговарам са мојим сином као да комуницирам са двоглавим чудовиштем. Сваки пут кад разговарам морам да откријем с којом главом имам посла. Једна глава хоће да се према њој понашам као према одраслом човеку, друга глава хоће да се према њој односим као према малом детету“. То су те конфузије адолесцента који желе да се према њему односимо као према одраслом, истовремено и да буде дете.

Шта је задатак родитеља у оваквим ситуацијама одговорила је др Маринковић користећи се појавама које се не могу занемарити у периоду одрастања деце.

- Лоше је не признавати њихове жеље, не давати им подршку и исказивати неразумевање потребе да буде велико. То су чувене промене расположења и ту није разлог психа. Хормони су у питању. И то треба разумети. Морамо да уважимо да их и те хормоналне промене дрмају и да не сматрамо само да су безобразни, него да схватимо да и њима није лако. Сетите се негде себе. Шта вам је било потребно када сте били у њиховом периоду. Да ли је то разумеввање и поверење, мало већа слобода и подршка што и они траже, или нешто друго. Можда зато што је вама недостајало подршке у разумевању, сада претерујете у подршци детету, па неприметно одете у презасићавање – каже психолошкиња и подсећа да добро треба одмерити шта је ваша представа о томе како се понашати према некоме ко је адолесцент, зато што је ваш задатак да вашем детету омогућите да одраста као самостално, самопоуздано биће које треба да нађе свој пут.