Цео живот без крова над главом!

среда 10. јануар 2018.

Горштак Синиша би остао непримећен, непознат социјални случај као већина других, зрно у мору песка српског сиромаштва, да о њему није направио документарну белешку Дејан Илић Унуче, закачио кратак снимак на друштвене мреже и позвао људе да помогну колико могу и желе. Леп гест, оценили су многобројни пратиоци које је дирнула ова прича. Посета на Божић, пуне руке хране, добре намере и жеља да му се нађе у невољи, на празник кад су породице и пријатељи окупљени око трпезе, била је трачак сунца у „изнајмљеном“ кућерку.

ОГЛЕДАЛО ДРУШТВА - БРИГА О СОЦИЈАЛНО ОСЕТЉИВОЈ КАТЕГОРИЈИ СТАНОВНИКА пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2017. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

Није нас ова прича само дирнула. Имала је за многе јачу поруку. Уз похвале племенитом делу, осетили су многи стид што се нечег сличног нису сетили, што годинама немају потребу да мисле о другима, што не деле вишак нечега што имају и што не примећују тугу и муку других.

Тако заокупљени мислима вртимо се у зачараном кругу. Ко је затајио, ми као комшије, бројни суграђани, рођаци далеки и ближњи, друштво што не чини више кад треба и не мења законе којима би се много боље заштитили болесни, стари, херндикепирани, сиромашни и одбачени из кругова којима припадамо по неким неписаним правилима, важним само нама, насталим из пуке потребе да заштитимо себе и наше најближе, истомишљенике, партијске другове, пријатеље који нам чине и којима би требало по неком основу да чинимо.

У Синишином случају нису важни презиме ни други лични подаци, човек је који више од 35 година живи по брдима Велике Плане без адресе и пребивалишта, без породице и топлог дома. Скоро у беспућу, међу браницима и њивама, далеко од насеља и људи, живи сам у нечијој недовршеној викендици. Без струје, воде, праве постеље, неопходног покућства, живи како мора и може. Заложи дотрајалу пећ да огреје измучено тело и задржи топлоту до сутрашњег дана. И тако месецима, годинама... На његову несрећу, ни то није трајно ни коначно. Још неко време биће на овом месту, док не дође нови власник који има друге планове са викендицом у којој би да се одмори. Мораће да се сели, тражи нови кров над главом; како ће га наћи и шта ће бити са њим никог душа не боли.

Синишу можете да сретнете на друму који води из гаја изнад Бугарије према Кланици, на радовањском и покајничком путу... Радним данима долази по оброк из народне кухиње, упути се често до познаника од којих не очекује, него тражи да му нађу неки посао, да заради који динар. Брине о њему држава - каже скромно -  даје му 8.500 динара месечно за основне потребе, има обезбеђену порцију са казана, понекад пакет хигијене и намирница од ЦК. Био је неко време у хранитељској породици у Старом Селу, али... Нешто није било ни њему, а ни газдама по вољи. Разишли су се и Синиша понову лута, од једне до друге страћаре, склони се од зиме и кише, легне у расклимане и дотрајалке кревете, покрије се мемљивим јорганима...

Било је нужног смештаја у коме ветар дува кроз рабатне прозоре и трула врата, кроз урушен кров гледа небо, скупља лаворима кишницу са таваница... Не жали се, једва чујно, да не увреди оне који су му омогућили макар тањир куваног оброка, каже да се у лонцу за сиромашне кува пасуљ, купус, пиринач... понекад месо, а за празнике добију конзерву и хлеб, следовање недовољно за њега и Жућу да претерају викенд.  

- Има толико још тога да се каже на ову тему. Ако сматраш да је за дељење подели – написао је уз објављени снимак  Дејан Илић Унуче, „неовлашћени хроничар“ наше мале вароши, човек племенитог срца који се пре свих нас који би радо за себе рекли да смо добри људи, сетио да је Синиши потребна лепа реч за Божић, нешто од онога што је нама превише на празничној софри, што ни гладне очи више не могу да гледају, а душа не жели ни да стави у уста.

-  Синишу сам упознао пре више од 35 година. Знам га као веома поштеног човека који од тада живи у напуштеним и трошним објектима без струје у четири зида који често прете да се сруше, понекад са трулим кровом који прокишњава на убуђале јоргане и ћебад која га зими, често без огрева, штите од дебелог минуса не излазећи чак и по неколико дана на светлост дана, што сам се уверио пре неколико зима када га је снег завејао до скоро ивице крова, ако се такав кров тако назвати може – каже Дејан у име човека коме је потребна помоћ.

- Док сам полазио код Синише на овај свети дан, Божић 2018. године, размишљао сам да ли уопште да снимам овај мој одлазак - због неумесних коментара и злурадих мисли питао се Дејан - па се ипак одлучих да поставим овај видео јер верујем да има више добрих људи од оних критичара који ће ако ништа друго у себи опсовати, или већ неку сличну ружну мисао провући кроз шупљи мозак – пише у својој објави као да се правда због учињеног Унуче, коме није први пут да ради овакве ствари којих се ми обично не сетимо први. Можда овакве мисли никада и не заталасају наше зарђале вијуге док неко други не усмери пажњу на њих.   

- Синиша понекад, кад му запне, а верујем да му запиње сваки дан, дође до мене да пита да ли има нешто да ради како би зарадио који динар за оне најјефтиније саламе, кобасице или паштете којима истиче рок. Много пута је био преварен и израбљиван од људи који су му за тешке физичке послове плаћали пар стотина динара дневницу и корицу хлеба, онако како он даје свом Жући кад остану сами заокупљени својим проблемима – појашњава ситуацију Унуче и правда Синишино стање констатацијом да код овог човека социјализација није могућа мисија зато што он воли слободу по цену гладовања.

- Са друге стране његово ментално здравље је нарушено самовањем у објектима где вампири играју коло и због многих других разлога који остављају дубок траг. Боравио је једно време у некој породици која је примала надокнаду за његов смештај, али кроз његову причу закључио сам управо то да не жели да буде роб и да му је слобода на првом месту – саопштава Дејан још једну чињеницу из биографије горштака с краја Бугарије.

- Поента овог снимка је апел да људи помогну социјално угроженим особама у свом окружењу, па ма где они били и живели јер поред пуних празничних трпеза има много оних који гладују. Замолио бих посебно житеље Велике Плане ако су вољни да помогну на било који начин и имају неки издвојени објекат који би Синиша могао да користи за смештај и ложење преко зиме, да ме контактирају јер ускоро Синиша остаје без крова над главом. Имао сам успеха апелујући за настрадале у поплави када се одазвао велики број људи пославши одмах помоћ угроженим породицама. Надам се да ће овај видео снимак помоћи да збринемо Синишу – прижељкује Дејан Унуче, покретач идеје да нешто као заједница, друштво или појединци урадимо за бескућника који је своје потребе силом прилика свео на минимум. Позовите ме - 064 1169255.