Лечење уз помоћ стручњака!

петак 06. октобар 2017.

Иницијатива за покретање саветовалишта за правилну исхрану један је од циљева пројекта „Утицај гојазности на психофизички развој деце и омладине“, истовремено је и трагање за одговорима како се борити са прекомерном тежином уколико се појави у периоду одрастања када је сваки покушај лечења ове модерне болести погубан по здравље без стручне помоћи. Као и увек, мишљења су подељена – овог пута саговорници су за саветовалиште али се не слажу сви са предлогом да се попут саветовалишта за бебе слична служба формира за питања правилне исхране у Дому здравља. Шта ви мислите, чекамо ваш одговoр и сугестије.

УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу  Министрства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном  темом  доприноси превенцији гојазности код деце. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

По мишљењу школског психолога Смиље Синђелић, први утисак указује на то да гојазност можда и није тако страшна у нашем окружењу како се мисли када се говори о проблемима које проузрокују нездрави стилови живота, поготову када се посматрају Гимназијалци.

-  Међутим, други поглед указује на то да можда није дат значај том проблему. Ја не говорим овде само о прекомерној тежини, говорим о моторичкој спретности, о овладаности телом, држању и поимању колико је тело твоје. То је састави део нечега што они тумаче као одговор на питање да ли си симпатичан или ниси. Није то питање лепоте, на крају крајева и не знамо шта је лепота, него, како носиш то што имаш, а то јесте везано за тежину, за начин исхране и уопште начин живота – каже професорка псиохологије уз констатацију да је начин  живота младих гeнерално лош првенствено због начина исхране, брзе  хранe и минималне количине физичких активности.

- Лоше се хране, мало се крећу, време проводе поред компјутера, играју игрице... То се пре свега односи на дечаке, девојчице су на фејсу, телефон је нон стоп у њиховим рукама. Због тога ће неки мишићи да претрпе значајне промене, што неће бити ни естетски добро и корисно за њихово здравље. Проблем је присутан, мало је програма који се тиме баве иако сви ми, родитељи и наставници, негде то помињемо и истичемо као неминовност са којом морамо да се суочимо – преноси своја запажања професорка Синђелић и наглашава да се мора системски поступити у тражењу решења за постојећи проблем.

- Да се подрже продавнице здраве хране у близини школа и у том смислу не желим да будем схваћена како би требало затварати постојеће радње кад људи једва долазе до посла, али могу да се подрже они који воде рачуне о томе. Да се у склопу неког предмета говори о здравој исхрани и не само да се говори, него и да се кроз радионички приступ то и деси и да се лакше усвоји – каже Смиља, подржавајући идеју да се отвири саветовалиште и да се озбиљније приступи решавању проблема. Није се изјаснила да ли је добро да будуће саветовалиште функционише при Дому здравља или на неком другом место, важно је да постоји такво место које ће бити од користи родитељима и деци.

Професорка књижевности у Гимназији Велика Плана, Јелена Златкова, координаторка пројекта УГ „Свет речи“ „Ми не причамо друмима, ми причамо са вама“ који има за циљ јачање капацитета менталног здравља младих, сматра да је проблем гојазности тесно повезан са психичким стањем организма. Из тих разлога једна од тема била је здрава исхрана на радионицама при реализацији пројекта подржаног од стрaне Министарства спорта и омладине и локалне самоуправе.

- Ове радионице код њих треба да пробуде свест о томе да су они и као личности битнi, а да је тело само нешто што они носе са собом, да не буде акценат само на очувању тела, а да дух или душа буду запостављени. Све то иде ка томе да они на профилним сликама које каче по фејсу, или инстаграму, буду искључиво покрети и позе виђене у ријалити програмима.

Да млади инспирацију за своје понашање, одевање, стил живота и манире које желе да прикажу налазе у емисијама које су, нажалост, популарне, потврђује њихова професорка због чега се пореметио из корена систем вредности коме теже млади.

- Идеална слика девојке или младића модерног доба чини се прилично је ишчашена, далеко је од оне коју би требало да имају млади о себи и потребе да граде себе изнутра и не само да обраћају пажњу на то како изгледају. Наравно, да не иду у крајност, булимију или анорексију, али када се баве душом, онда ће свесно избећи ове две модерне болести данашњице и постати не само физички него и ментално здрави људи  – тумачи своје виђење проблема професорка Златкова.

На сугестију да се овакви проблеми убудуће могу успешно решавати у саветовалишту за правилну исхрану које би функционисало при нашем дому здравља, тим пре што је слична институција функционисала пре непуне деценије, професорка Злакова је изразила сумњу да би било успешно лоцирати такву врсту услуге у било којој здравственој установи.

- Имам  скепсу како нешто везано за проблеме деце и омладине функционише при Дому здравља. Кад смо писали пројекат могли смо да осмислимо тако да саветовалиште за адолесценте функционише у оквиру Дома здравља, али сам се негде у дубини душе прибојавала, познајући адолесценте двадесет година колико радим са њима, како ће реаговати. Установа је свакако компетентна, али сви ће да знају; значи идем код лекара, да се лечим. Болестан сам и присутан је страх од психолога или психијатра код кога одлазе ментално оболели људи. Из тих разлога смо послушали препоруке које су дошле из неких развијенијих земаља да се саветовалиште тог типа измести из институција где оне званично припадају.

Златкова каже, позивајући се на искуство из праксе и пројеката које више од деценије реализује са стручним тимом у вези са проблемима одрастања и прилагођавања младих, да је за једног адолесцента много битно да се не сазна о проблему који га тишти.

- Неки су долазили код нас на разговор управо из разлога што је та врста услуге, контакт са психологом омогућен у Центру за културу, у нашој просторији која је далеко од дома здравља, од свих погледа радозналих људи, или можда њихових вршњака који би то можда злоупотребили  да се сазна. Добро је да то саветовалиште негде буде, али изван установе која је здравственог типа, можда у школи, на неком другом месту. Чини ми се, што агресивније наступимо имаћемо мање резултата код адолесценета. Живот ме научио да будем обазрива. Као кад се малом детету каже немој да си то случајно урадио/ла, оно баш то уради. Некада, ако не инсистирамо, доћићемо до доброг резултата.

Родитељи адолесцената не иду тако далеко у размишљањима - не изјашњавају се да ли је боље саветовалиште оформити при здравственој установи или на неком другом, рекло би се неутралном месту. Важно им је да таква могућност постоји, ако не због њиховог детета, онда због друге деце и других родитеља који су у сличном проблему.

Нина Борисављевић је мајка средњошколке и студента који због опредељења за спорт и „обиља“ физичких активности не спадају у категорију гојазне деце. Никада нису имали проблема са прекомерном тежином нити су се суочавали са потребом да затраже помоћ од стучног особља за успоставање режима здраве исхране, али сматра да је будуће саветовалиште основ за решавање проблема родитеља и деце чије је здравље угоржено због гојазности.

- Подржавам сваку идеју која иде у прилог томе да се консултацијама са стурчним лицима дође до најбољег решења за постојеће проблеме у вези са поремећеном тежином деце и омладине. Чињеница је да су нам деца пасивна, неактивна и неамбициозна. Заборавили су да се друже, не знају за колективне игре и не осећају лепоту природе и живота око себе. Без маште су и идеја које носе неку значајнију поруку, живе у виртуелном свету, неснађени и неприлагођени стварном животу. Поред гојазности то их вуче у декаденцију, меланхолију и друге негативне појаве које ће се временом појављивати као тешко решив друштвени проблем генерација које долазе. Неко би морао да се позабави овим проблемом.

За отварање саветовалишта баш у Дому здравља у Великој Плани је и једна бака, Добрила Ранковић, која сматра да би њеном основцу било од користи посећивање установе, а родитељима били подстицајни разговори са педијатром и психологом.

- Вишак килограма није превелики проблем за мог унука, али је евидентно да је гојазан и да му тежина успорава кретање и жељу да се игра са другом децом. Не знам да ли га другови из разреда називају погрдним именима, нити да ли га избегавају због тога, али сам сигурна да му тешко пада када не рачунају на њега за фудбал или кошарку. Нема интересовања да нешто тренира, на фолклор је ишао и престао због премора и оптерећења које тешко подноси. Моји не сматрају да би требало потражити помоћ лекара и да је крајње време да се нешто предузме. У том смислу мислим да је саветовалиште права ствар за овакве и сличне случајеве.