Вршњачка подршка: Едукатори препознају проблем код вршњака!

петак 29. септембар 2017.

О проблемима одрастања у оквиру пројекта „Ми не причамо другима, ми причамо са тобом – Програм подршке менталном здрављу младих општине Велика Плана“ који реализује „Свет речи“ уз подршку Министарства омладине и спорта, говори се интензивно са свих аспеката на радионицама у Гимназији, која има улогу партнера на пројекту. Проблем одрастања препознат је међу свим генерацијама, ученицима, професорима, радитељима који ће ускоро бити укључени у радионичке активности.

Јелена Златкова, професорка књижевности, идејни творац пројекта и координатор у тиму, подсећа да већ неколико месеци траје пројекат као наставак прошлогодишњих активности у оквиру успешно реализованог пројекта „Нисте сами ми смо са вама“ и открива нове активности које ће ускедити до краја овог и током наредног месеца.

- Радили смо радионице са старијим ђацима, вршњачку подршку са ђацима из Милошевца и штићеницима Центра за породични смештај деце без родитељског старања и имали четворосатне радионице. Сада смо кренули у циклус који смо прошле године имали са првацима, где прваци упознају чланове тима за вршњачку подршку и заједно са њима, без присуства старијих, имају прилике да разговарају о проблемима који муче једног адолесцента. Радионице се зову „Проблеми одрастања“ и циљ им је да допринесу отворању петанестогодишњака да без устезања причају о томе шта их мучи у школи, локалној средини, у односу са родитељима или професорима. Тема су и дилеме у савладавању градива, однос са вршњацима, исхрана...

Радионице воде старији, искусни ученици едукатори, прате их млађи и уче од њих. Наредне реадионице ће радити нова екипа заједно са Павлом Миленковићем који остаје, док Бојана Цонић, једна од наших најуспешнијих ученица, одлази на студије.

- Вршњачка подршка је у правом смислу заживела потпуно у нашој школи. Драго ми је што сам доживела да они који су прошли едукацију препознају код својих вршњака проблем, иако им они најчешће не говоре да су у проблему. Препознају на основу њихових реакција на часу, на улици, на одмору  да нешто није у реду. Онда покушавају да приђу, упознају мене и психолога у саветовалишту са суштином и сви заједно проналазимо начин како да допремо до детета – појашњава систем рада професорка Златкова и истиче да су у последње време имали неколико ситуација које су под контролом.

- Драго ми је што можемо да користимо капацитете тима за вршњачку подршку, управо у том смислу што тим за вршњачку подршку даје праву подршку. Нису у стању да реагују стручно, далеко од тога, али су одреаговали у последњих месец дана тако да су ме заиста изненадили зрелошћу јер препознају код својих вршњака неке другачије реакције него што је то дете раније показивало и мислим да су на прави начин разумели своју улогу коју су на тренингу добили и потврђују да је едукација за њих много значила.

Професорка Златкова каже да она и колеге као старији посматрачи и поред добре воље и опредељења да прате развој својих ђака, неке ствари везане за промене стања детета, понашања и размишљања нису у стању да примете.

- Видимо их на часу, у пролазу, а деца су та која све време заједно проводе. Ако се нама тај вршњачки тим, који су Министарство спорта и омладине заједно са општинином препознали као важно поље деловања, покаже као саставни део активности тима за безбедност, који постоји од прошле године, бићемо једина, или можда једна од ретких школа у Србији, која толику важност даје вршњачкој подршци. Када сам писала пројекат нисам мислила да је толико битна вршњачка подршка као данас, након неколико година постојања, видим да је заиста неопходно.

Као важну напомену професорка Златкова истиче будући рад са родитељима кроз сусрете са стручњацима новосадског Психополиса.  

- И раније су родитељи били укључени у наше активности. Желимо мало да модификујемо приступ проблему, осим традиционалних радионица које ми из пројектног тима радимо, имаћемо гостовање проф. др Ладе Маринковић из Новог Сада која је радила са адолесцентима сличне програме. Предложила је следеће теме: „Живот са тинејџером“, или „Како комуницирати са тинејџером“, или „Родитељи тинејџера - како преживети“. Оно што мене радује је чињеница да ћемо имати као госте и људе из Психополиса из Новог Сада који се кроз више издања управо баве тим темама родитељства јер је изузетно тешко бити родитељ адолесцента – каже Јелена.

- Што пре већи број људи призна однос са адолесцентом као проблем, на бољем путу смо да га решимо. Генерације су се промениле, све теже је наћи језик са њима а да то не буду ексцеси, свађе и нешто што родитеља доводи у стање беспомоћности и да дете буде стално незадовољно.

Смиља Синђелић, психолог у тиму за подршку младима у оквиру активности  „Света речи“ на пројекту „Ми не причамо другима, ми причамо са тобом – Програм подршке менталном здрављу младих општине Велика Плана“, сматра да су вршњачка подршка и радионице без присуства старијих најприроднији начин приступа деци која долазе у средину која је за њих нова.

Они већином јесу из овог града али је за њих све друго ново, нова су лица, старији ученици, нови наставници, да не говоримо о садржају који је нов. Тај приступ старије генерације, нарочито ових који су прошле године били прваци стварно природан начин да се њима помогне. Да се види да се и после свега тога новог остаје на ногама и да ће све бити сасвим у реду.

- То су генерално проблеми који су  везани и за све људе када прелазе у нову ситуацију, јер у принципу бежимо од новог и непознатог. Има један израз који каже да промене воле само бебе. То је карактеристика свих људи, али је у адолесценцији генерално све израженије, због тога што су напети као струне и сами у потрази за идентитетом. Код њих је све пренаглашено. Највише је присутан страх како ће бити прихваћени од вршњака, како ће се снаћи са садржајима и да ли ће наћи себе. Присутно је и питање колико су отпорни на притиске, а притисци ће постојати кад буду почела испитивања и од стране наставника и од стране родитеља. То је један велики вртлог у коме пружена рука много значи – каже школски психолог у сталном контакту са ученицима Гиманзије у оквиру пројекта и ван њега.

- Значи и то што се ми старији трудимо да им олакшамо, некако изгледамо прихватајуће, а то не значи да треба одустати од захтева да буду бољи и одговорни. Ако одустајемо, а чини се да превише одустајемо од разних захтева, све се претвара у нека одлагања типа други ће, после ћемо, има времена, није касно. Од захтева се не одустаје, али можда треба променити начин на који се захтеви испостављају. Приступити им са више подржавања, разумевања, више тежње да се ситуација приближи њиховим тренутним могућностима, емоционалним, интелектуалним и социјалним капацитетима – шаље поруку психолог истовремено родитељима, деци и професорима, свим актерима који учествују у васпитању, одгоју и образовању адолесцената, уз коментар да се генерације драстично мењају.   

-  Немам сређене прве утиске, али прелиминарна запажања кажу да јесу ови нови мало живљи, да имају више енергије, да су радознали и жељни знања. Слободнији су, то је можда добро, а ја бих волела да ту врсту енергије покажу онда када треба да заступају своје ставове аргументима, а то значи да претходно истражују, да не тврде нешто само да би тврдили, зато што сматрају да су најбољи, а у принципу ово јесу најбоља деца коју имамо у општини.