Трапави и гојазни: Моторичке способности деце све слабије!?

уторак 26. септембар 2017.

Недовољна физичка активност доводи до тога да све већи број деце има проблема са равнотежом, правилним држањем тела, прекомерном тежином. Деца спорије трче него њихови родитељи кад су били млади, а то је само један показатељ да целокупна физичка издржљивост најмлађих слаби. Тестови у школама потврђују чињеницу да су деца све више трома, а поражавајуће звучи податак да ученик петог разреда не може да скочи ни један метар удаљ... 

УТИЦАЈ ГОЈАЗНОСТИ НА ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ ДЕЦЕ - пројекат портала Планамедиа подржан на конкурсу  Министрства културе и информисања уз образложење да бављење овом друштвено значајном  темом  доприноси превенцији гојазности код деце.

 

Социјалне, културне и психичке карактеристике данашње деце иду руку под руку са физичким. Лопту су заменили паметним телефонима, трчање, пентрање и вожњу бицикла виртуелним светом компјутерских игрица. Трапави и гојазни - овако би грубо могао гласити опис данашње омладине, која - уколико би се оцењивала по некада важећим критеријумима - не би добила прелазну оцену за своје физичке способности. 

- Гојазност је најизраженија последица физичке неактивности, али ту су и равни табани, а има и деце која буквално не умеју да потрче. До четвртог разреда у нашем школству учитељи, који нису за то специјализовани, раде часове физичког васпитања. У петом разреду ми наставници суочавамо се са поједином децом која малтене не знају да ходају нормално, а камоли да потрче. У таквим случајевима потребно је годину дана да га навикнеш на рад, а то је отежано и чињеницом да наставници располажу са само три часа недељно, на којима мора да се испоштује зацртани план и програм. С друге стране, и родитељи су заказали – они морају да терају своју децу да се крећу – иначе ће модеран живот и техника да нам дођу главе ако нешто не предузмемо - каже наставник физичког васпитања са четири деценије рада иза себе, Томислав Стојановић.

Хипокинезија, односно мањак покрета, доводи до смањења основних биомоторичких димензија, као што су снага, брзина, спретност, окретност, а то опет има директне последице на слабост мускулатуре, из чега произилазе деформитети. Такође, слабе и функционалне способности као што су витални капацитет плућа, и кисеонички капацитет.

- Кад се вратим десет година уназад, то је драстична разлика у моторици и координацији, и у брзинској издржљивости... Са почетком школске године обавља се тестирање ученика које обухвата скок удаљ, трчање на 30 и 200 метара, згибове. Кад упоредимо резултате у дневнику рада, па довољно и две, три године уназад, види се огромна разлика... Поражавајуће је да дете у петом разреду не може да уради ни један згиб, да скочи један метар удаљ... Потребно је под хитно нешто предузети, и од стране управа школе, и од стране наставника, а и родитељи морају да схвате да имају кључну улогу у анимирању деце -  износи Стојановић.

Некада су ђаци бежали са часова да би "играли лопте", данас многи гледају како да ескивирају час физичког. 

- У школском спорту је најизраженија та физичка неактивност ученика. Примера ради, у последњих десет година у рукомету ни једна школа (изузев „Светог Саве“) са подручја наше општине није довела женску екипу на такмичење. Пре десетак година имали смо само једно игралиште у школском комплексу, па је тешко било и тренинге одржавати од све оне деце и омладине која се ту рекреирала. Сад имамо пет терена, а најчешће су сви празни. Сам час одређени број деце, поготово девојчице, преседе са телефонима у руци. На часу су, не можете их уписати да нису, а не ретко доносе и оправдања од лекара и родитеља да их "ослободимо" од физичког. Овај предмет многим родитељима је небитан, важна им је само петица у рубрици, а да нису ни свесни да се ту не оцењује „знање“ детета већ и сама активност. Чињеница да дете на годишњем нивоу не одради ни половину предвиђених часова их не занима.

Да би нам деца била здрава, морамо да мењамо не само школски систем, већ целокупан приступ здравом животу и формирању здравих навика. Продавницама брзе хране нема места у школском окружењу, а ученици би, попут оних у скандинавским земљама, користили исту ужину из мензе. Едукација, како ученика, тако и родитеља, преко је потребна.

Пре три, четири деценије, имали смо тек по неко дете „дебељуцу“, али ово сад је масовна појава. Брза храна у многоме томе доприноси, а родитељима је изгледа лакше да деца једу пецива из пекаре, уместо да им припреме сами доручак  - примећује Стојановић.

Да из генерације у генерацију ђаци изналазе разноразне начине да избегну час физичког васпитања потврђује и наставница Мира Доганџић.

- Деца се из које каквих разлога ослобађају часова физичког. Наравно да је то оправдано у појединим ситуацијама, али је применто да у односу на неке раније године све их је више који би да "прескоче" овај час, поготово се ово односи на девојчице, и то из старијих разреда. По одељењу, троје до петоро константно не раде, у осмом су редовни само они који тренирају неки спорт. Сигурно да је вишак килограма на првом месту узрок физичкој неактивности, многи се стиде свог физичког изгледа, али као да не желе да схвате да их је управо превелика пасивност довела у стање гојазности. Уз то, месечни циклус поједине девојчице доживљавају или желе да представе као нешто драматично и данима то наводе као оправдање. Мислим да, упркос времену у коме живомо, деца нису довољно или на прави начин информисана о значају физичке активности и потреби бављења спортом - истиче наставница Доганџић, уз напомену да су, уз децу која се активно баве неким спортом, на њеним часовима петаци за сада најактивнији.

Тиме што физичко не схватају као предмет вредан пажње, поједини родитељи "подстичу" своју децу на нерад.

- Моторичке способности из године у годину све су слабије. То родитељи не примећују, али знају да одреагују врло бурно кад им дете има слабију оцену од петице - додаје ова наставница.