Сабрани и разабрани!

среда 26. април 2017.

Саборни дан - прилика да се саберемо, запитамо и разаберемо, будемо одговорни, учинимо нешто што ће некоме улепшати дан, макар мало олакшати живот.

Сваке године, крајем априла, градски парк пружи гостопримство месним заједницама, удружењима, малим привредницима, установама и другим организацијама које изложе своје трофеје, успомене, предмете са траговима историје, рукотворине, симболе прошлих времена... Упркос свом том шаренилу и декору који привлачи пажњу намерних и случајних посетилаца овог вашара у Плани преокупација свих излагача је да се штандови напуне бираном храном националне кухиње. И тада се види ко колико може, шта жели да поручи, али неизоставно  запажа да фешта хране и култ доброг залогаја представљају прилику да стари и социјално угрожени буду послужени добрим залогајем.

Баш због тога сат после отварања манифестације нестане са изложбеног простора све што је јестиво. Колико је онда оправдано да се такве манифестације организују само једном годишње, треба ли размислити да ли постоји други начин уважавања оваквих, све бројнијих гостију. Иако је не примерено запажати овакве ствари, далеко од лепог васпитања бројати залогаје неком ко с уживањем поједе сервирану порцију, нимало злонамерно поглед пажљивог посматрача оваквих ствари  усмерен је у том правцу, не да би осудио, већ да би указао некоме ко би морао да води рачуна о томе колико је гладних и немоћних око нас, шта можемо учинити за њих, како им олакшати живот недостојан човека.

Ова мала забелешка с укусом горчине у пуним устима иде у прилог чињеници да је сиромаштво свуда око нас, само што неко од стида и срама не показује изгледом и понашањем којој социјалној групацији припада, док је другима сасвим све једно што скрећу пажњу на себе похабаном одећом, проређеним зубима, запуштеним изгледом и изгубљеним погледом. Шта ми као друштво можемо да урадимо, како да помогнемо, од кога да тражимо милост за њих.  Треба ли можда више пута годишње отворити капије старима којима нема ко да припреми свечану трпезу, указати пажњу онима без средстава за такво земаљско уживање који у оваквим ситуацијама заборављају на основе лепог понашања.

Може ли неко удружење, асоцијација, произвођач хране, власници маркета и ресторана, пекара и млекара, било ко моћан и имућан да се позабави овим људима који без осуде, немо погледом и својим скромним неприметним присуством скрећу пажњу на себе. Како би било да ви који имате више, који бацате и отписује робу којој прође рок, на време све те вишкове понудите њима, на сличним скуповима и презентацијама, на промоцијама провере квалитета приредите свечаност за њих ... Отворите неко прихватилиште за заборављене, старе, сиромашне и немоћне, учините добро дело које ће вам испунити душу, дати вам прилику да се сврстате у људе који никада нису за себе рекли да су доброчинитељи, добродушни, хришћански самилосни, добри људи .

Мада све ово изгледа као утопија о којој размишљају докони и романтичари, не би било немогуће учинити нешто за комшију, познаника, далеког рођака коме нико не отвара капију, не звони телефон у празној кући, поштар не доноси писма, нико их не пита како им протекне дан ...

„Будимо људи“, макар на овај начин потражимо опрост за неразумевање туђе невоље, оправдамо разметање које нам причињава задовољство, ублажимо егоцентризам отуђеног члана типичног потрошачког друштва коме се несвесно или намерно приклањамо у све већој мери уљуљкани сазнањем да још увек можемо да обезбедимо себи и ближњима нормалан живот. Сетите се док узимате парче хлеба са софре око које сте се окупили ведри и насмејани да је неко у овом тренутку сам и гладан.