"Опет су деца на улици!"

среда 19. април 2017.

Један од награђених текстова на конкурсу „Млади против корупције“  у конкуренцији литерарних радова бави се размишљањима младих о политици и идејама које се на протесним окупљањима стављају у први план. Четврта награда припала је Михајлу Димитријевићу, ученику Гимназије из Велике Плане, по одлуци жирија припало му је четврто место. Прво место освојио је Јован Стојановић, ученик 2. разреда Гимназије у Смедеревској Паланци, беседом која је емитована као тонски запис на свим трибинама у организацији УГ „Свет речи“. Друга награда додељена је Тамари Шојановић, Економско – трговинска и машинска школа Кучево, трећа Милици Ђорђевић ученици ОШ „Вук Караџић“ из Пожаревца. 

Ово је рад великоплањанског гимназијалца:

“ Гледај деда, опет су деца на улици. Опет се чују пиштаљке и узвици.'' Иако ове речи нису биле упућене мени заинтересовале су ме. Шта се то напољу дешава?

Као осамнаестогодишњак до скоро нисам желео да се упуштам у питања и проблеме, ту политику и сличне ствари. Увек сам се бавио собом и својим дечачким животом. Онда су дошли избори, неки озбиљнији разговори са професорима и родитељима, где се у мени буди свест - ја могу да променим овај свет. Полако се између мене и мојих вршњака мењају теме за разговор. Све постаје озбиљније. Почињемо да реагујемо на све што се дешава око нас јер сутра ми треба да живимо у овој држави. Осећамо потребу да мењамо све. Разговарамо са старијима, мењамо мишљења, откривамо нове видике и ширимо интересовања. Нажалост већина људи данас размишља исто. Није битно да ли се ради о политици, економији, или друштву, сви све гледају истим очима и још на погрешан начин. Свет би био идеалан када бисмо сви били исти, али би био много бољи када би сви разумели зашто је важно борити се за нешто у животу.  А борба против корупције јесте борба за живот. Највећи проблем је то што они који учествују у корупицији своје понашање правдају тиме да свако покушава да се снађе у животу на свој начин.

Увек ће неко желети да дође лакшим путем до циља, али за тако нешто не постоји оправдање. Шта је са онима који ће бити приморани да иду '' тежим путем''?! Међу тим људима налазе се врхунски лекари, правници, полиглоте, зидари, пекари. Сви они покушавају да нађу своје место у овом друштву чекајући на посао. У том чекању се уморе и убрзо одустану одлазећи. Могуће је да су неки заспали или се изгубили у колотечини живота, губећи наду за бољим сутра. Има и оних који иду линијом мањег отпора правећи се да не виде проблеме који их окружују. Постоје и они храбри који желе да се њихов глас чује и не само чује већ и да се то што није добро промени.

Стално ми је у глави она стара изрека ''На младима свет остаје''. Ако је тако зашто нас онда називају децом која су на улици желећи да се само забаве? Поруке и транспаренти који се ових дана виде на улици нису плод незрелости и забаве већ озбиљна порука коју млади шаљу. Да, ићи ћу у школу, да,завршићу факултет, али не да бих радио у трафици или као конобар. Желим прилику да се на конкурсу вреднује знање, а не политичка припадност или то ко је чије дете.

Е зато су млади на улици. Зато се чују пиштаљке. Нажалост, ова држава има традицију да само изласком на улицу, буком и звиждуцима може да дође до промена. Дипломатски разговори се углавном завршавају дипломатски, не мењајући ништа за друштво већ само за појединце. Незадовољство је превелико да би се утишало зато што се неки боје последица. Последица ће свакако бити на овај или онај начин. Или ћемо отићи и заборавити или остати и борити се за бољу будућност!