У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

Школски психолог, Сања Павловић, о проблемима младих и разлозима зависности од екрана

Сања Павловић, школски психолог у ЕУШ „Вук Караџић“ у Великој Плани говорећи о проблемима младих и њиховој зависности од екрана каже да јој се ученици обраћају све више и све чешће за помоћ и да то нису превелики проблеми али се ради о ситуацијама које траже мишљење и подршју стручних лица. Млади долазе код ње да размене мишљења, послушају савет психолога, провере да ли се са њима нешто чудно дешава и буду уверени да им се само чини да су постали другачији и помало особени. Често не знају да препознају проблем, збуњени су пред собом и околином, траже одговоре на сва питања и појаве које им изгледају другачије од уобичајеног понашања. Незадовољство, анксиозност, депресија све се чешће јављају код младих. На таква осећања утичу очекивања која намеће друштво, породица, па и сами млади. Везани у великој мери за друштвене мреже условљени су да одговоре на захтеве које им постављају пријатељи с оне стране екрана.

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

Шта млади знају о дигиталном насиљу, колико их се дотиче ова из године у годину све актуелнија тема и какав став заузимају да заштите жртву питсали смо на једном семинару о сајбер насиљу средњошколце и њихове професоре

Обука за вршњачке едукатора на семинару у оквиру пројекта УГ „Свет речи“ „Вршњачком едукацијом против дигиталног насиља“ била је занимљива колико за ученике, толико и за њихове професоре. Већина њих сматра да су знања стечена на оваквим едукација значајна не само за просветне радине и њихово ангажовање у школама него и за њихову улогу родитеља где су често у прилици да са својом децом воде разговоре о злоупотреби екрана, коришћењу интернета и могућим нежељеним ситуацијама које се могу догодити неопретзним корисницима друштвених мрежа.

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

Шта нам даје, а шта одузима модерна технологија питање је које заокупља пажњу стручњака и родитеља последњих година у све већој мери зато што су последице превелике употребе екрана постале видљиве и опасне по ментални и физички развој деце.

Друштвене мреже су донеле двосмерну и вишесмерну комуникацију и сви са свима комуницирамо на најразличитије теме. Интеракција, тај моменат у ком је неки садржај који смо поставили, довео до тога да нам неко лајкује и фејвује пост, нешто прокоментарише или чак подели са својим пратиоцима, постали су критеријум успешности комуникације на интернету. Туга, осећај мање вредности, па чак и један облик фобије, коју називају No Like Fobia може да се појави као последица тога што нико није лајковао њихову слику, видео, било шта што је њима важно – о овим и сродним темама које указују на то да смо постали робови интернета са младима и родитељима разговара често психолог Ана Мирковић са циљем да их усмери на опасности које могу да следе са оне стране екрана.

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

Нема правила ко трпи насиље на интернету. Жртва може да буде свако, леп, паметан, обавештен, необавештен, добар и лош ђак...Свако може постати жртва, исто тако свако може да повређује некога. Разлог може да буде баналан - ако вас неко изнервира на улици, попреко вас погледа у школи, смета како се облачи, има боље оцене, више се допада вама драгој особи – у том случају је лако да му напишете свашта, садржај се не бира, а кад крене лавина, граница нема...Како се препознаје дигитално насиље, које симптоме показује жртва насиља науче већ на првом часу обуке млади који се путем едукација упознају са разним облицима насиља – видљивих и невидљивих, па ипак свеприсутних у свим друштвима данаси и убудуће. Због топга је едукација први корак ка савладавању препрека и избергавању замки које собом носи модерно доба и модерне технологије путем интернета и друштвених мрежа. Ана Мирковић, психолог Института за дигиталне комуникације подсећа да насиље постоји од кад постоји човечанство и да ће га увек бити, једино остаје непознаница у којој форми и ком облику ће се појавити

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

„Да би препознали дигитално насиље морамо пре свега да разивјемо могућност да препознамо било који други облик насиља. Ми живимо у једној култури која је апослутно толерантна на насиље, зато што људи не препознају лако вербално насиље. Кажу обично "па шта, он тако говори" или "ја сам навикао да ми се тако обраћа". Дакле, не препознајмо психолошко насиље и чак и када разговарам са људима о томе они кажу како ту нема подлива или крви“ – каже Ана Мирковић, психолог Института за дигиталне комуникације и подсећа да насиље постоји од кад постоји човечанство и да ће га увек бити, једино остаје непознаница у којој форми и ком облику...

У КОРАК С ВРЕМЕНОМ

Милица Ђорђевић, учитељица из Пожаревца о (зло)употреби екрана међу основцима

Најмлађи основци користе телефоне у знатно мањој мери него старији ђаци, али по мишљењу стручњака вишесатна примена екрана може да створи озбиљну зависност, да утиче на концентрацију и будност на часовима, да изазове поремећаје менталног и физичког развоја деце и да успори целокупан напредак социјализације личности. Супротна мишљења су да би деца требало да иду у корак с временом, да се на време навикавају на модерну техологију, да прате друштвене токове, да таблети и друге паметне справе подстичу когнитивне способности и да им шире интересовања која утичу на учење, памћење, читање и налажење решења за многобројне конфликтне ситуације у свакодневном животу и праћењу наставе.