Доживети стоту
Портрет свестраног уметника
Јован Илић – Јова (1949 – 2004), дугогодишњи члан Позоришта „Масука“, један је од оних глумаца из плејаде Масукиних великана сцене, који је дозволио да га кроз живот свом снагом води уметност. Вишеструко надарен био је по опредељењу глумац, по таленту рецитатор, по унутрашњим поривима поета, ревносни ученик који је као учитељ из добрих намера стечена знања здушно преносио на млађе. Подучавао је као цењени ментор децу и школску омладину казивању стихова, режирао представе за њих, покретао културне манифестације,осликаво камење и ћерамиде, уређивао летње позорнице,правио склуптуре у камену...Писао афоризме, објављивао сатиричне приче, сачувао позоришну документацију од заборава.
Јова је дошао у Позориште чим је завршио средњошколске обавезе, пре своје 20 године. Први ангажман му је био у представи „Хиљадита ноћ“ 68. године, а улога Чаробњака као да је симболично најавила успешну и наградама испуњену каријеру, не тако дугу каквој су се могли надати верна пубика и он сам. Годину дана касније већ је играо Кузмана у „Ивковој слави“ чиме је почео његов ход по степеницама које наговештавају успех и тежњу да се попне до самог врха пирамиде одакле се види цео свет. Управо тако је мислио када је крочио први пут на позорницу која му је убрзо постала друга кућа. Следиле су улоге у представама „Светлости и сенке“, која је на известан начин најавила каријеру будућег успешног аматерског глумца. Годину дана касније, 1970, Јова је играо у драми „Дим и људи“, па у „Угашеном огњишту“, његов Чеда Брба у „Хајдуцима“ био је истински безобразан, хвалисави лик који измишља бајке о својим подвизима. Био је и Пастор у комаду „Отац“, Велимира Павловића играо је први пут у Нушићевом „ДР“, у новој поставци „Сребрне кутије“ преобратио се у Џонса, Агатон му је био намењен у „Ожалошћеној породици“...
Као мистер Дринк, појавио се у представи „Ах, стишајте се забога, мистер Дринк“, и оживео га на готово свим аматерским сценама широм Србије. Био је у подели у представама „Ванцаге“, „Човек с Марса“, „Халелуја“ - култрном позоришном комаду са којим је Позориште „Масука“ доживело највеће успехе на фестивалима регионалног и савезног карактера. Играо је још и у „Виру“, у „Хитлеру у партизанима“, у „Врелом срцу“... у „Пролећу у јануару“ био је Марко. Вука Стефановића Караџића је пригрлио у драми „Вук“ 78. године и са њим у скраћеном издању представе истог имена обишао све до краја живота део Европе, пола Југославије и Србију целу. Једном приликом отворио је Вуков сабор у Тршићу и на родној земљи реформатора српске културе с усхићењем, јер такав је био Јова, казивао Вукове житије и преносио мудре, убојите речи човека који се борио за писменост и образовање српске младежи. По овим наступима био је познат у свим позоришним круговима, професионалним и аматерским, гост скупова просветара и телевизијских емисија, у ширем народном окружењу прихватан је као истински Вук чак 630 пута.
На себи својствен начин оживео је Карађорђа у драми „Вожд“ и са овим ликом обишао сва слободарска српска места. Монологе из драме Ивана Студена играо је на стотине пута пред гробним местом српског вожда у Радовањском лугу, отварао манифестације посвећене родоначелнику лозе Карађорђевића, неуморно га сваки пут изнова представљао као великог ратника и творца модерне срспке државе, додајући му нове карактерне црте и по тим извођењима био препознатљив међу глумцима и многобројном публиком. Кад обуче униформу великог вожда, стави кубуру, засуче бркове и задене сабљу, присутни на сцени и око њега засигурно помисле да је пред њима реинкарнација самог Карађорђа, Тако се здушно залагао да га оживи, да буде аутентичан, изворан, налик њему, да му сваки гласан уздах из публике при појављивању буде подстрек да остане на висини задатка. Као Вук и Вожд био је упамћен као симбол српства због чега је сваки излазак на сцену био дочекан и испраћен аплаузима и овацијама. Био је исто тако стваран, готово непоновљив, поново у заносу глумачке страсти у униформи Живојина Мишића. У „Колубарској бици“ Жућу из Струганика, давних осамдесетих година када се много србовало, играо је тако поносно да су сви знатижељно долазили да га виде у овој улози по неколико пута, очекујући од Јове сваки пут врхунске креације у монолозима којима је доминирао на сцени.
Бројне су награде којима се поносио Јова. За 35 горина позоришног рада, у 45 улога, био је најнаграђиванији глумац Позоришта „Масука“, први пут за Велимира у Нушићевом „ДР“-у, потом за улоге Јустуса, Дринка и Лакија. Међу најуспешнијима икада био је на фестивалима у Смедеревској Паланци, Пожаревцу и Кули, републичким смортама глумаца аматера Србије. Носилац је дипломе и награде Заједнице културе Велике Плане за заслуге у раду у култури, има и Златну значку Културно просветне заједнице Србије и цео зид диплома и захвбалница као најбољи глумљац вечери на представама у којима је сваки пут изнова потврђивао свој раскошни таленат. Добио је десетак златника на кулском фестивалу, што је за њега био одраз признања за уложени труд у припрему улоге, залагање да оживи лик на сцени, али и за велику љубав према глуми и непресушну енергију да се изнова, сваки пут, показује и доказује пред публиком.
Био је једнако успешан у драмским и комичним улогама, убедљив и долседан до краја дајући сваком лику нешто особено, карактеристично за Јовин стил глуме, драмски театрално, гротескно смешно кад то улога дозвољава. Сваки његов наступ био је „нечујним трубама“ објављиван чим крочи на сцену. Волео је да доминира, трудио се да никад не изађе из видокруга рефлетрора, да увек буде присутан чак и када изађе из кадра. Имао је потребу да га признају и поштују као глумца, да покаже и докаже да је добар, бољи од других и то није прикривао иза маске улоге коју носи. Циљано духовит, наметнуто шармантан, приметно сујетан, преучен и научен да влада сценом, био је рођен за улоге хероја и народних вођа. Све то, што се са ове дистанце чини усиљеним и претераним у глумачком позиву, радио је са мером и достојанством.
Да је Јова прави ђак свог учитеља, Вите Стефановића, потврђује његово ангажовање на другим пољима изван позоришне сцене. Био је добар драмски глумац и још бољи рецитатор, што је потврђено и доказано победом на смотри најбољих казивача стихова на Републичкој смотри „Песниче народа мог“ када је 1975. године победио у прилично јакој конкуренцији. Kao успешан педагог рецитаторима млађег и средњег узраста, осетио је укус победе неколико пута. Била је то, неретко победа двоструког значаја - најбољи казивачи поезије говорили су Јовине дечије песме, посвећене њиховим догађајима, њима лично, што је имало посебну драж успеха. Своју даровитост Јова je показао и као редитељ. Режирао је десетак представа, шест у Позоришту „Масука“ („Радисав Други“, „Кловнови“, „Избирачица“, „Да ли ваша жена има чупаве ноге“, „Фарса о храбром Науму“ и „Кинолошка фарса“) и још по неку са омладинским групама у Старом Селу, Марковцу, Радовању и Рачи. Са њима је освајао награде на ФЕДРАС-у и Сусретима младих Србије у Књажевцу.
Испратио је Јова сваки дочек штафете младости, организовао сусрете младих, пружао прилику неоткеривеним талентима да се докажу, ступе на сцену, ослободе се треме и покажу шта знају. Био је водитељ скоро свих културних манифестција, креатор академија и аутор рецитала, био најорнији ударник на акцијама уређења простора за омладински активизам, Дом омладине прилагодио потребама тинејџера, бодрио у младима такмичарски дух и сам увек у клинчу ко ће бити бољи на позоришној сцени – он, Влада Тасић, Врца, Јордан или неко други. Ценио је успехе других, али му је свакако највише значио лични успех било да се ради о наградама, похвалама или аплаузима публике на отвореној сцени кад као поданик култури и уметности парадира даскама које су му истински значиле живот.
Као свестрани уметник, Јова је уз изражајно казивање стихова показао таленат за писање поезије коју је најчешће усмеравао на дечију пажњу. Било је ту ликова попут Змајевих који су имали чудна имена и чудне улоге, радњу је смештао у вртиће, школске клупе и дворишта, упозоравао на тајне погледе и кикице девојчица које су заокупљале пажњу једног Ивана, па Иване, Сашке, Александре и Милице, дечака и девојчица који су заборавили преко ноћи кликере и лутке и посветили се поезији. Побеђивали су на такмичењима рецитатора и одрастали нежни, плененити, саосећајни.
Цело једно поглавље свог живота Јова је посветио писању о својим Дрндарима, породици чији су корени дубоко урањали у радовањску црницу одакле је кренуо у свет уметности. Отуда Јовина непресушна инспирација у природи. Писао је стихове на цреповима, поклањао их заљубљеницима у исте уметничке вредности којима се и он дивио. Клесао је камен, уграђивао их у трајне објекте који сведоче о његовом умећу. Правио је камине, подизао камене зидове, радовао се новим облицима који су израњали из његових руку... Склуптуре су се наочиглед посматрача помаљале из караулског пешчаника. Могао је од запуштеног дворишта да направи летњу позорницу за младе, од мемљивог подрума диско клуб за тинејџере који су одрастали под будним оком старијих чланова позоришног ансамбла.
Младима у Старом Селу отварањем летње сцене МАЕКС приближио је културу и уметност. Манифестација и данас траје уз стално подсећање на то шта је Јова хтео да постигне нудећи младима у сеоским срединама културне догађаје који ће им улепшати лето и увести их у предворје храмова културе. Под његовим утицајем створена је плејада сада већ старијих глумаца Позоришта „Масука“ који су једно време чинили окосницу Омладинске сцене. Многи од њих и дан данас, неколикио деценија од ступања на позорницу, глуме истим жаром као када су се први пут појавили пред публиком, повлачећи у уметничке воде своју децу желећи да и они доживе радост играња на великој сцени. Многи од њих са дужним поштовањем сећају се Јове и представа у којима су они сами тумачи ликова из бајки и прича за лаку ноћ којима су се дивили пре него што су открили дражи позорнице.
Пре прераног пресељења у Сабирни центар, Јова се отиснуо у неизвесан свет професионалаца и као слободан уметник остварио ангажман у представи „Пропас света на Великдан“ тумачећи главни лик у Врањском Позоришту „Бора Станковић“. Као дугогодишњи секретар Позоришта „Масука“ побринуо се да иза себе остави уредно сложену, брижљиво вођену библиографију установе која ће деценијама касније бити вредан историјски документ, аутентично сведочење о постојању и значају једне од најстаријих установа културе овог краја.
Шта је још све Јова радио, хтео да буде и могао да постане, могло би се само наслутити, делимично замислити. Оно што је показао да уме, радио је лако, на најбољи могућ начин, чинећи такве послове лаким и могуићим. Из срца и душе, пуном свагом воље да успе. Дела су остала иза њега, сведоче и данас неизбрисиви трагови о његовом постојању и труду да уметност уђе у „широке народне масе“. Обраћао се публици понекад театрално и са дистанце уметника чији глас надјачава масу, али увек са жељом да присутнима дарује тренутак незаборава истргнутог са страница књиге чувеног песника, драмског писца или из својих бележака којима је желео да опише свет малих људи у невеликим срединама жељних путовања и откривања нових светова. Знао је своје Плањане да насмеје у колажним наступима на „Турниру духобитости“, да напише по који афоризам који ће се ускладити са хумористично сатиричном сценом ондашњице када је било забрањено помислити да се власт критикује, опасно исказивати наглас критичке мисли о поретку чије је време одзвонило.
Јова је уз све поменуто био још и сатиричар, афористичар и карикатуриста времена у коме је тражио себе, нашао пут којим ће се приближити верној публици и са њом поделити радости и туге са којима су се генерације послератних година носиле са мање или више успеха. Он је исписао странице свог дневника и отишао кад је мога још много тога да уради остављајући својим блиским сарадницима, углавним младим глумцима, да наставе новим методама да се боре за модерне позоришне облике и високе домете у уметности макар она била аматерска творевина која је била кроз векове полазна тачка значајном броју признатих уметника.
