ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Доживети стоту

95 година Позоришта „Масука“

Живка министрака, улога је по којој памтимо Љиљану Станимировић чије је дело у позоришном аматеризму Србије вишеструко значајно. Најдуже је била управница плањанског позоришта, покренула је неколико значајних манифестација у области културе и уметности, као активан друштвено-политички радник увек на страни глумаца и уметника...

Ако је Жанка Стокић запамћена као најбоља „госпођа министарка“ на српској позоришној сцени, и ако се са искремним пијететом сећамо још и Мире Ступице, Мирјане Карановић, Радмиле Живковић, Оливере Марковић, Ружицe Сокић, Милене Дравић... у истим ролама, са симпатијама, крајње промишљено и оправдано обазриво, потпуно свесни разлика у систему вредности, настављамо овај непрекидни низ нашом госпођом министарком у тумачењу Љиљане Станимировић (1947 – 2021). За њу су, 1992. године, када се одевена у Живкине хаљине шетала сценом Позоришта „Масука“, с разлогом рекли, сви бољи познаваоци позоришног аматеризма, да је била најбоља у својој класи. Наша тадашња Живка Поповић, стасом и гласом, покретом и манирима, била је другачија од свих дотадашњих министарки виђених на позоришним даскама изван престонице и осталих српских професионалних позоришта. Била је своја, аутентична, потпуно другачија, а опет иста, горда, горопадна, гротескна појава која изазива смех и покреће буру позитивних емоција чим крочи на сцену.

За ову улогу Љиља је добила награду на Републичкој сморти позоришних аматера Србије у Смедеревској Паланци и бројним регионалним такмичењима аматерских позоришта. Многи су тада рекли, први Вита Стефановић, потом и остали редитељи који су сарађивали са нашим глумцима, да је ово била Љиљина животна улога. Она у Нушићевој најбољој и најигранијој комедији није играла – била је права министарка код које се долазило у аудијенцију за унапређење на послу, да им изради пензију, да се заузме за неку важну ствар у њиховим животима. Љиља је овом улогом показала да свако време има своју Живку министарку, да се само мењају њихови појавни облици и да остаје код нас исти, готово непромењен систем моралних вредности. Није претрпео значајне промене кроз време ни начин опхођења оних који се пењу уз друштвене лествице, безобзирно хитајући ка врху, несвесни да ће их пад са самог врха вратити у исту полазну тачку из које су започели тегобно успињање да би преко трња и камења дошли до оног што желе. Ова изазовна улога показала је наш непромењен менталистички друштвени образац због чега нам се увек чини да свака министарка личи једна на другу, а да само носе различиту енергију и на различите начине показују бахатост и охолост по којима их памтимо.

Љиља је својевремено говорила да је од министарке научила шта уствари значи кокетирати са етаблишментом без обзира на време и околности, да је јасније сагледала какви јесмо и какви можемо да будемо кад нам се укаже прилика да постанемо макар кратко неко и нешто у друштву.

- Желела сам да се моја Живка не памти по пренаглашеној глуми која би ме одвела у патос ни по охолом понашању које карактерише овај Нушићев лик. Моја намера је била да Живку публика схвати и прихвати као жену која се није снашла у вртлогу друштвених промена, неуку и необразовану прилику која није знала где јој је место у датим околностима. Хоћу да верујем да сам помогла да јој опросте и нађу за њу макар мало разумевања и симпатија у тој њеној охолости – рекла је тада Љиља недовољно сигурна у успех који је постигла тумачећи захтевну улогу Живке министарке.

- Многи су ми рекли да сам права министарка стасом и гласом, појавом и наступом, предимензионирана у свему. То ме је навело да поверујем како сам успела да је одбраним пред свима који су у њој видели „дворску луду“, власт у оригиналу, пре него неснађену жену међу елитом којој не припада. Моја Живка је била модерна министарка у одећи предратне даме са шеширима и гротескним шлингерајима... Било је задовољство облачити костим и изаћи пред публика чак и онда кад покуњена силазим са врха степеница на којима нисам себи пронашла место. И данас, много година после наступа одзвања ми последња реплика. Као да је судбински изговарам:

- Ајде идите кући, идите, нећете ваљда до краја да ми стајете на муку. Идите и немојте ђаво да вас однесе да ме оговарате, јер, ко зна, данас-сутра могу ја опет бити министарка. Само док се заборави ово нешто мало бруке, ево мене опет, па после да не будете: што нам ниси казала. ‘Ајде ‘ајде, идите сад!…“

Љиља се први пут појавила на сцени у представи „Вир“ 1976. године, исте године је била у поставци комада „Дан одмора“, годину дана касније играла је Наталију у „Пролећу у јануару“, након дуже паузе у „Мрешћењу шарана“, па у поменутој Нушићевој комеднији „Госпођа министарка“, 1994. у „Сад се смеј Сотире“, „Протекцији“ и „Кукавица, жена и она друга“ када се у улози Кларе опрашта од сцене 1998. године, а да ни сама није свесна да ће то бити њена последња позоришна рола у „Масуки“ коме је посветила више од половине свог живота. Променама 2.000. године за Љиљу није било места у културном животу Велике Плане, што тешко подноси свесна да је много дала и још увек могла да даје.

Са десетак, углавном главних улога на великој сцени, Љиљана Станимировић није остварила велике глумачке домете колико је то било могуће у позоришном аматеризму. Остаће упамћена по Госпођи министарки, али више по томе што је 12 година управљала позориштем и као Мира Траиловић допринела да се позориште у малом месту уздигне међу признате установе културе које су респектовали професонални редитељи, глумци, угледни радници у институцијама културе широм Србије. Њена идеја је била да се позивају као гостујући глумци великани српске позоришне сцене. Тако је са нашим аматерима играо у истој постави један Милош Жутић, па Данило Лазовић, Милан Бабић, Танасије Узуновић, Горица Поповић, Љиљана Драгутиновић, Новак Билбија, Тома Трифуновић, Светлана Стевић... Била је незаменљиви члан екипе у све три такмичарске сезоне седамдесетих и почетком осамдседсетих у „Турниру духовитости“.

- То је за нас била права релаксација и уживање. Припремали смо сви заједно сонгове, трудили се да што духовитије реплике смислимо, да погодимо у циљ а да никога не увредимо. Критиковали смо негативности у друштву отворено и без снебивања. Сатира нам је била оштра, стреле усмерене у руководећу структуру отровне и прецизне. Победили смо једном, други пут били вицешампиони. Обожавала нас је Србија. Давали смо приредбе свуда где су нас позивали. Никада нисам била таленат за песму, а волела сам да певам. Вита ми је увек скретао пасжњу да у сонговима само отварам уста, да ми се глас не чује. Кад њега није било на гостовањима са нама, сита сам се напевала. По томе памтим трунир, више него по неким другим значајнијим стварима – радо се сећала Љиља свих догађаја који су је враћали у период успеха и надахнућа, напора да се нешто у „нашем малом месту“ догађа.

Љиља је један од оснивача неколико значајних манифестација у Великој Плани које и данас, деценијама после оснивања трају. Са Витом, Момом Ђурићем и Радетом Тодоровићем радила је на организацији традиционалне манифестације у казивању стихова „Песниче народа мог“ која се у Великој Плани одржавала сваке године у мају као такмичење у рецитовању републичког ранга пуне две деценије. На њену идеју, уз помоћ Милета Кордића, новинара „Експрес Политика“ и подршку Јоце Арсића, ондашњег председника општине, покренута је манифестација „У славу великог Вожда“, са научним скупом историчара и књижевника чији је циљ био истраживање везано за лик и дело Карађорђа Петровића. Са симпозијума који је окупљао најеминентније стручњаке у овој области, историчаре, академике, научне раднике, штампани су зборници са радовима презентованим на скупу.

Љиља је годинама организовала као директорка Дома омладине Ликовну колонију „Покајница“ трудећи се да учествују познати сликари, професори са академија, гости из иностранства чиме је фундус „Колоније“ обогаћен са око 400 радова познатих сликара, графичара, вајара - уметника из земље и света. Била је читаву деценију ангажована као спортски радник. Допринела је развоју Карате клуба „Морава“ и напретку Карате савеза Србије као члан скупштине и управе ове спортске организације. Од Спортског савеза Србије награђена је Мајском наградом за признање раду који се посебно огледа у чињеници да је њен покровитељ било тада Министарство омладине и спорта Републике Србије.

Љиља је била покретач занимљивих идеја, чувар традиције и културног наслеђа Србије, али и хроничар времена у коме је живела. Скоро три деценије радила је као новинар у локалном листу „Реч Поморавља“. Писала критике, цртице, репортаже...Правећи њен портрет није било лако доћи до информација које би са свих аспеката осветиле значај њених активности у аматеризму и култури Велике Плане, мало тога је забележено, осим у монографијама историчара Дарка Ивановића, па би ова белешка о Љиљани Станимировић, била уједно и враћање дуга и захвалност свему што је урадила за све оне којима позориште значи љубав, инспирацију и животни позив.