Маријана Миладиновић Јовановић педагог у Техничкој школи Деспотовац о злоупотреби екрана
У корак са временом
Младима друштвене мреже служе за комуникацију и презентацију, за такмичење и доказивање. Нису увек злонамерни, не виде у њима ништа лоше, али кад зло пробуде у себи бескомпромисно их злоупотребљавају јер их виртуелни свет дистанцира од директне одговорности коју доноси разговор очи у очи.
Како превелика употреба екрана утиче на децу до две године изјаснили су се многобројни стручњацу чија је брига ментални развој деце – у првом реду педијатри, психолози, психотерапеути, логопеди, педагози... Сви су сагласни са чињениоцом да је екран у било ком облику, као паметни мобилни телефон, телевизор, таблет, компјутер или паметни сат, најопаснији по бебе и децу до друге и треће године живота. Превише времена испред екрана може оставити последице по дечије здравље, које се манифестује проблемима са комуникацијом, закаснелим и неправилним говором, смањеном концентрацијом, зависношћу од екрана. Све поменуте симптоме стручњаци су сврстали у један појам „екранизам“ који означава у модерној терминологији зависност од екрана или оналајн болест.
Међутим, екранизам нема негативне последице само на бебе и децу предшколског узраста него и на све генерације деце и омладине која превише времена троше на модерну технологију, дигиталне справе и екране. Како проблем виде педагози у средњим школама појаснила је Маријана Миладиновић Јовановић која у свадодневној комуникацији са средњошколцима Техичке школе у Деспотовцу запажа последице које су екрани оставили на адолесцентима. Постали су насилни, непажљиви, нетолерантни, мање комуникативни, отуђени и недовољно емпатични за туђе проблеме и бриге. Насилно понашање се најпре примећује у међусобним односима вршњака, не слушају се, не разговарају у директном контакту дуже од минута, користе грубе речи, нетрпељиви су и незаинтересовани да чују шта друга страна жели да каже.
- Ако се оваква комуникација прихвати као нормална и свакодневна може довести до каснијих последица насилног понашања код већине младих. Ако се негују лоше мисли, лоша дуготрајна осећања која неосвешћена, каналисана у погрешном смеру и сузбијана као проблем, воде у неко друго понашање које није добро ни за кога. Грубе речи, набусита комуникација и нетрпељив тон су најприхватљивији начини реаговања који искључују мозак, толеранцију, промишљње и сопствену одговорност. Лакше је повредити другог него реаговати мирно и достојанствено како се очекује од особа које воде културну и васпитану комуникацију - каже Маријана и наговештава да кривце за овакав вид понашања младих треба тражити у прекомерној употреби дигиталне технологије.
- Утиче прекомерна употреба телефона неоспорно на отуђивање, насилну комуникацију, нетолерантност и нетрпељивост у међуљудским односима. Одсуство комуникације је одсуство нечијег погледа, немогућност да сазнамо у директном контакту шта нечије речи и коментари изазивају у нама. Речи су одувек повезивале и растављале људе, најбољи су показатељи онога што осећамо и што други људи мисле о нама. Емотикони су нешто безлично, крајње непримерено, али су нажалост општеприхваћено средство комуникације код младих и све више замењују речи и реченице у комуникацији са људима. Самим тим воде до отуђења, можда и до ненамерног повређеивања из простог разлога што један знак не може да сажме читав низ емоција које човек у разговору открива саговорнику. Огољена комуникација спречва нас да спознамо какав утисак наше речи остављају на другу особу, колико их секу или уздижу када им је подршка неопходна – истиче Маријана колико је модерна технологија осиромашила наш емотивни свет и претворила нас у дигиталне робове који диктирају како ћемо се односити једни према другима.
- Младима друштвене мреже служе за свакакве потребе. Дописују се, информишу, једни другима препоручују шта да погледају, нашта да усмере пажњу и то најчешће штуро, огољеним речником, симболима, скраћеницама без употребе граматике и лепо осмишљених реченица које указују на то да су широких погледа, заинтересовани за културу и свет око себе. Друштвене мреже им служе и за доказивање и показивање зато што им туђи лајкови више значе него нечија лепа реч. Везују се за виртуелне пријатеље уместо да негују трајно пријатељство. Нису увек злонамерни, не виде у таквом начину комуникације никакво зло, али кад зло пробуде у себи, они користе друштвене мреже да се свете, нападају, вређају, омаловажавају. Екран их дистанцира од директне одговорности коју доноси разговор очи у очи, или један на један, како то они кажу... Беже од могуће нелагодности коју може да изазове саопштавање тих лоших, непријатних ствари у директном разговору.
Маријана каже да су могуће последице свих тих отуђења и бежања у виртуелни свет увреде на мрежама, непријатни постови, формирање навијачких група које су проблем свесно и непромишљено уздизале на виши ниво.
- Било је дигиталног насиља, имали смо формирање неких група где су хејтовали одређене ученике и професоре, али долазила су деца да пријављују такве случајеве и усмере нашу пажњу на могуће веће и непријатније последице. Реагујемо тако што чувамо извор информација, истражујемо, откиривамо починиоце и санкционишемо. Укључујемо родитеље кад проблем поприми шире размере, радимо на томе да утврдимо какву су штету нанели, покушавамо да освестимо проблем и последице. Прођемо заједно кроз цео дисциплински поступак који је прописан. Ако има потребе интервенише полиција јер су за овај узраст још увек казнене мере и дисциплински поступци нешто чега се плаше и од чега беже.
Маријана каже да се упркос скретања пажње од стране професора и надлежних школских служби много користи тлефон у школи у току часа - знатно више него што би требало и било дозвољено.
- Када је нешто за наставу, искључујем ту опцију, али овако користе телефоне и на часу. Немамо у школи могућност да се оставе телефони, било је покушаја раније, али је прекинуто. Требало би нешто мењати, да нађемо решење за такве ситуације. Ормарић, нека полица, као кад остављају своје ствари, могу да оставе и телефоне. Умешају се родитељи, шта ако је нешто важно, хитно... Било је и тога да један оставе, други задрже код себе. Ту повређују другу децу која поштују правила и договор. Без неке озбиљније системске организације тог питања мало може сама школа дуготрајно да реши тај проблем. Имамо доста ученика путника, њима су телефони потребни, не могу да их не носе. Има ту мноштво питања, једна акција отвори пуно спорних ситуација – закључује ово питање педагог и додаје да млади ипак нису превише отуђени колико се говори о томе.
- Нису отуђени превише, али много више него ми некада. Млади су, комуницирају између себе вербално, не само преко телефона, али су више отуђени него што би било нормално за њихов узраст. Емпатични, мање него деца некада, иако имамо грађанско, веронауку, психолога, педагога, рад на поштовању туђе личности и темама које би требале да подстакну то заједништво. Има деце, наравно која су више или мање емпатична од других, има пуно разлога за то. Ствар је васпитања, зависи од тога колико је ко способан да схвати друге и могућности да доживи туђа осећања – наводи Маријана исксутва са средњошколцима и додаје да дигитална технологија доноси колико доброг толико и лошег у комуникацији.
- Како се некада комуницирало без мобилних. Дефинитивно мислим да телефони доносе колико добрих навика, толико и лоших, али свакако њихову употребу треба ограничити. Као родитељи троје деце имали смо договоре које су поштовали, уколико прекрше правила у кући или школи, нема телефона у одређеном периоду. Плаше се деца казне. Често им једна од највећих казни буде управо одузимање телефона кући или у школи. Све зависи од тежине одмерене казне, брзо се врате на старе навике. А оно што им телефони одузимају тешко ће надокнадити касније кроз живот. Не стижу да се друже, немају времена да читају, не негују креативност, не шетају се... Не слушају пажљиво на часу, остају шупљине у образовању, осиромашују речник, нејасно се изражавају... И још много тога не раде што би требало да раде, а што су елементи здравог развоја личности. Читање, хоби, живи контакти са вршњацима, разговори... Све то директно утиче на осиромашење и отуђење младих људи.
