Јелица Живановић мастер правник(ца)
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Она је вредна, одговорна, амбициозна и талентована за послове из области породичног права, друштвено ангажована и емпатична према целокупном живом свету коме је потребна помоћ и подршка.
Разлог писања портрета о нашим успешним младим људима није искључиво потреба да се о њима проговори као о стручњацим који су се упорношћу, знањем, радом и способностима доказали на пољима науке, уметности или спорта као добри, неки и најбољи, него да се о њима проговори са хуманог аспекта, као о добрим људима који су својом добротом, хуманим ставом према животу и друшву доказали да су успешно савладали све животне етапе које су их водиле до циља а да притом негде нису загубили себе. Са тог аспекта желимо да говоримо о Јелици Живановић, мастер правници са просеком око десетке, успешној пословној младој жени која је жељна знања уписала нови факултет у намери да прошири знања и видике у области филозофије и религије. Она јесте успешна по свим критеријумима које би морао да поседује неко ко претендује, или му по природи ствари припада ова одредница. Али је далеко лепше о њој говорити као о некоме ко се није много променио, ко је остао хуманиста у души, заштитник угрожених и незаштићених, љубитељ животиња, чувар природе... Пламенита и рационална у сваком погледу. „Половина мене је од снова, а друга половина је од борби" – њен је животни мото.
Јелица ради у ректорату Универзитета у Београду као сарадник за признавање страних високостручних исправа, како сама каже прилично динамичан и занимљив посао, где упознаје пуно људи из различитих земаља који желе да наставе школовање код нас.
- Била сам у контакту са људима из далеких земаља као што су Зимбабве, Гана, Куба, Кенија, Кина, Русија... Занимљиво и неуобичајено. Нисам могла ни да замислим да ће ме посао повести на све четири стране света, да ћу упознати занимљиве људе, њихове културе, од неких чути приче које бих могла да сврстам у домене научне фантастике. Све то ме радује и прилично прија, буди нова интересовања и жељу да се усавршавам и будем још боља у томе што радим – прича о себи неодољиво скромно девојка која оставља утисак да не жели себе да истиче у први план ни када је то очигледно.
За њу је стил живота играње картама којима располажемо најбоље што умемо и можемо. Из гимназијских дана сећа се другова и лепих тренутака које везују за професоре и догађаје који су на посебан начин одредили њен животни пут.
- Сећам се да смо сваке године у школском дворишту сликали Светозара Марковића на часу ликовног. Нисам баш талентована за цртање, па ми је мој најбољи друг Ђорђе помагао да превазиђем ту инстанцу. Мало осенчи, дотера и мени се чини да је пуно боље него што сам то урадила прошле године. Професор је обилазећи нас док радимо коментарисао да је мој Светозар болеснији него што је стварно био. Истина, личио је на неког ћатицу више него на човека револуционарних идеја – сећа се тих дана о којима радо говори, апострофирајући термин ћатица алудирајући на то да је можда баш та занимљива епозода из школске клупе утицала или одредила њен животни пут.
Јелица је унука најчувенијег и највољенијег наставника физичког васпитања, сада већ старијих генерација Плањана, који су завршили ОШ „Моша Пијаде“. Милорад Ђорђевић Фирга је био легенда нашег спорта, а Јелица његова љубимица.
- Увек ми је највеће уживање било кад после вртића шетамо по парку... пијаци, идемо по граду. Сви су га знали, поздрављали, застајкивали и причали са њим. Мени је много било занимљиво да сваког дана неког новог упознам – сећа се на најлепши могућ начин себе из тог периода и деке чији борбени дух и хуманост неоспорно носи у себи. Поносна на њега увек је ишла путем који би он одобрио, ракао да је прави, проценио као непогрешив и исправан. И ништа је није спречавало да увек буде добро, лепо васпитано дете, како су је дожиљавали у комшилуку. Због обостране љубави бака према њој и њеног поштовања према њима, написала је на растанку са одрастањем поздрав једној од одлазећих бака - оду прошлим данима, у којој топло људски одаје признање васпитању које је добила живећи у окружењу које је сачувало последње трагове блискости и поштовања суседа.
- Бабе из улице су волеле кад дође лепо време да седе свако вече испред својих кућа, што је нас, тадашње девојчице, мале шмизле ужасавало... Шта оне има да ту седе, коментаришу када смо изашле, када се вратиле, ко нас је допратио... Толико су ме излуђивале са својим уредно постављеним пластичним столицама, еј ред као у позоришту. Мада, за њих је то и било позориште... Онда су кренуле да се осипају, прво је умрла баба Ружа, па баба Дула, недуго затим баба Душица и баба Славка... Остале само баба Маргита и моја баба. Пре неку годину сам видела баба Маргиту на тераси, у колицима... И не знам како и зашто, али тај призор ме је тотално сломио... Весело ми се јавила, препознала ме је ипак... и мени је било драго што је видим и много тешко... Да ли због подсетника да време свима, па и нама (релативно) младима неумитно тече... Јер и ја сам у својим очима брзо од девојчице са кикицама на бајсу догурала до 33. Па ми је просто чудно како баба Маргита није више она иста у снази и на пластичној столици. Данас сам сазнала да је и она умрла. Остала је само моја баба, а ни она одавно више не износи столицу да седи испред куће. Вечерас бих дала све на свету да прођем поред свих њих заједно онако поређаних. Ваљда сам и ја оматорила и омекшала...
Јелица је љубитељ животиња, то сви који је познају знају. Борац за њихова права. Не само да их воли, она им се посвећује и жртвује своје време да би им угодила, неговала их...бринула, о њима. Никада није била дете које ће утолити жељу за кућним љубимцима тако што ће их набавити и бригу о њима препустити родитељима. Она се везује за њих као за људе.
- Седим тако неко вече са мојим Ђолетом на клупици у парку у два ујутру и присећамо се наших некадашњих љубимаца. И набрајамо имена - Јуца, Мрвица, Џени, Цезар, Срећко... Јуца је била мој први љубимац. Оштенила се куца нашег председника општине и наравно сви се побише да удоме штенце. Сви црни су мушки, беж женке. Мешанци ретривера. Мајка ми сугерише да узмемо црно, али ја наравно хоћу беж. Мој дечји ум долази до генијалне идеје - зваћемо је Јуца јер се председник зове Јоца, а ја сам Јеца.
Толико је слатка и има мекане мале уши и врћкав репић да је чак и баба која мрзи животиње воли и пушта да спава у кући, после и код ње на стомаку. Јуца расте, идемо заједно у видео клуб да узмемо касету, неће да шета па је већи део пута носим. И будем поносна када ме тете на улици питају - је л' то твоја куца? А ја порастем за пар центиметара и гласно издекламујем - Куца Јуца, а ја сам Јеца. Гледале смо заједно Лепотицу и звер и Принцезу Анастасију највише.
Пар пута нам је бежала, али увек на железничку станицу, као да је хтела негде да отпутује, па је комшија кондуктер ухвати под мишку и врати нам је. Једном су је и кола ударила, па сам изашла пре времена из школе, много сам плакала и питала деду да ли ће да преживи? И преживела је.
Док сам трепнула, кренула сам у средњу школу, Јуца више није била штене и одавно више нисам гледала Лепотицу и звер. Можда је и сада негде на некој железничкој станици и даље дебела и срећна, маше својим репићем и меканим ушићима и каже:..."и ја се тебе сетим често, Јецо..."
Јелица поштује ауторитете не зато што их се плаши, нити им лицемерно посвећује пажњу прижељкујући добит за себе. Она једноставно цени свако добро у човеку, одаје поштовање знању и умећу да оно што поседују мудрошћу и учењем поделе са другима. То је доказала последњим поздравом професору који је једном приликом пишући мишљење о њој написао карактеристику коју би свако пожелео да има написмено од проферсора, др Слободана Панова, стручњака за породично право.
„Драги мој и поштовани професоре...
Увек сте говорили да је породично право право које уређује последице љубави. Мислим, тачније тврдим, да нико никада није дао поетичнију и тачнију дефиницију породичног права. Са Вама одлази први и последњи правник - поета и филозоф. Са каквом сте лакоћом и како прелепим стилом писали... Највише сам волела Ваш израз - (не)ефемерно. Морам признати да нисам познавала значење те речи, али сам се послужила речником и сазнала да је неефемеран = вечан.
Ви сте, професоре мој, неефемерни у свему били и остали. Ово није збогом, јер знам да ћемо некада и негде наставити ону нашу дебату о "Псећем срцу" и "Последњем искушењу". Ако је истина макар један делић ове препоруке, коју ћу заувек чувати (на папиру, а још више у срцу) имам се чему радовати и поносити.
У препоруци је професор написао да је увид у радни профил студенткиње Јелице Живановић стекао на предавањима и испитима на мастер студијама из тема које су део корпуса предмета „породичног права“ и Правног факултета Универзитета у Београду и на одбрани мастер рада „Биомедицински потпомогнуто оплођење“. Квалитет одговора на испиту (врло завидна перцепција градива, тачност правнологичког размишљања, и респектна естетика реторског стила) обавезао ме је на давање највиших оцена, охрабрио наду у субјективни потенцијал боље будућности ових простора и конституисао објективну импресију да колегиница Јелица Живановић заслужује подршку за своју радно-интелектуалну афирмацију. Инспирација за писање ове препоруке је не само квалитетан досадашњи рад (припадност студентској елити – елити конституисаној искључиво на вољи за радом и интелектуалном таленту) већ и објективно очекивање које pro future обезбеђују квалитетан рад: доказана снага воље за радом и успехом, неефемерност дара за интелектуалне послове и примерена професионална амбициозност.“
Избором теме за мастер рад и истраживања у области права грађана који теже да се остваре као родитељи Јелица је још једном потврдила чему тежи, какве су јој мисли и коме жели да помаже користећи своје знање, способности и стечене вештине радећи на јачању професионалних и интелектуалних способности.
Јелица је пример како успети у животу не значи само ређати петице и десетке, завршити у року, бити у нечему бољи од других. Она осваја лепотом душе, ставом према друштву и околини, опхођењем са људима, познатим и непознатим, блиским и далеким. Она у погледу носи жељу да помаже, измири завађене, споји растављене... Тежи да подстакне код себе и других најбољи део личности који би требало да надвлада све оно лоше што се крије у нама, а да тога нисмо свесни, или га с намером гурамо од себе да се не би баш то лоше и скривано испољило када најмање желимо. Она је пример за термин „добри људи“ на коме је радио и даље ради још један наш успешан суграђанин, др Милош Ивановић.
