Младен Чичић доктор електротехничких наука
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Бивши гимназијалац, Младен Чичић, након пет година докторских студија у Шведској, докторирао на KTH Royal Institute of Technology у Стокхолму као један од најбољих младих доктораната који су пре три године завршили постдипломске студије. Уследиле су нове студије после доктората на Берклију у САД и рад у GIPSA-лабораторији у Греноблу.
Младен је рођен 1991.године, био је ђак генерације у Гимназији Плана. Завршио је Електротехнички факултет у Београду као један од најбољих дипломаца те године, након тога шест месеци боравио у Немачкој као стипендиста "Фондације др Зоран Ђинђић", а потом је отишао у Шведску. Његово занимање одувеке је била наука, првенствено физика и математика. На регионалним и републичким такмичењима увек је био међу најбољима, на факултету у самом врху просеком и знањем, отуда није нимало чудно што је кренуо овим путем. Упоран и одговован својим примером показао је како се у сулудим временима остаје на ногама и постиже циљ. Докторирао је у периоду короне и показао да је пут знања прави избор.
- Као средњошколац, Младен је био активан и у ваннаставним активностима, учествовао је у два књижевно-уметничка перформанса: "Паланка не трпи издвајање, она тражи прилагођавање" који је био инспирисан животом и делом Исидоре Секулић, на којој је, у драматизацији делова романа "Ђакон Богородичине цркве", био ђакон Иринеј, и у перформансу "Звери света" који је био посвећен Џорџу Орвелу и његовој "Животињској фарми". Поред тога, Младен свира гитару још од школских дана – каже о њему професорка Јелена Златкова, уз честитке за успех и похвале изузетном раду.
Младен је младић који на први поглед упада у очи осмехом и изгледом. Носи дугу косу и браду, увек је ведар и расположен за приучу и по томе је другачији од других, посебан и сав свој. Са осмехом који разоружава лакше му је да се пробија кроз свет науке и бележи успехе где год да се појави као стручњак за сигнале и системе.
Младен је као ђак увек ређао петице, побеђивао на такмичењима, свирао гитару, имао времена да учествује у књижевним перформансима „Света речи“. Све је стизао и много тога могао боље и више од других захваљујући доброј организацији рада и слободног времена. И сада му такве ствари полазе за руком кад добро расподели остатак дана. Када је у року завршио докторске студије електротехнике у Стокхолму, на КТХ универзитету - Краљевско техничкој високој школи које трају пет година, могао је да бира - катедра или индустрија, наука или менаџмент, свет или Србија. Одлучио се за свет и Француску.
- У Шведској су мало другачије конципиране докторске студије; имају нешто што се зове лиценцијат и што постоји само у нордијским земљама. Полудокторат од две године – тако нешто. После тога следи лиценцијатски рад, а потом се наставља ка докторату. Докторске студије трају четири године, али се добије још једна година ако предајем, будући да предајем са 20 одсто времена, имам више времена на крају да завршим – каже Младен представљајући начин рада на КТХ универзитету где је с запаженим успехом оконачо стује на катедри за аутоматско управљање на Електротехничком факултету.
Пре дотората у редовном року на ЕТФ-у у Београду на сигналима и системима завршио је основне и мастер студије. Просек на основним студијама био је 9,84, на мастеру 10.
- Имао сам на првој години нешто мање оцене, после сам се средио и добијао углавном десетке. Причао сам гимназијалцима о томе да постоји разлика када се дође на студије из Математичке гимназије и неке друге школе. У великој су предности они у односу на нас на самом старту. Боље су припремљени и више знања поседују. На дргој години сам схватио како треба учити и радити. На првој сам често долазио кући, касније сам се више посветио факултету и науци. Дошли су резултати сами од себе – поручује својим млађим колегама да од самог старта ствари поставе на место како би им лакше било током студија
- Генерално је на ЕТФ-у прва година најтежа. После тога је све много лакше. Каже се да су на електротехници прве три године најтеже, па када се онда пређе у другу, онда иде лако – шали се на исти начин са будућим бруцошима Младен, онако како су се са њим шалиле старије колеге, али озбиљно са смешком на озареном лицу прича о томе шта их чека уколико изаберу исти факултет и одлуче да буду успешни као он.
- Учио сам доста као студент, на докторским студијама можда и више, али другачије, гледао сам да тамо будем стандардно радно време, девет, десет сати, с тим што је радно време флексибилно. На факултету, кад је време да се припремају колоквијуми и испити, радио сам осам, девет, па и десет сати дневно. Кренем после ручка и завршим касно ноћу. То је било углавном у спринтовима за припреме испита.
Младен није плаћао докторске студије, нити је оптерећивао родитеље, ни државни буџет, сам је почео да зарађује чим му се за то пружила прилика. Свој боравак у Шведској финансирао је радом.
- Тамо сам био запослен. Студије су ми дошле скоро бесплатно, моја катедра је покривала све што је било обавезно. Тако је у Немачкој, Шведској и на већини западних универзитета. Докторске студије какве су код нас су у Италији и још неким земљама и много се разликују, чак и са студијама у Америци. У Америци имају стипендије уместо плате, на други начин функционишу. Студенти тамо виде мало директније трошкове школарине.
Младен је одабрао Шведску зато што је КТХ један од најбољих универзитета који се бави аутоматским управљањем што му је био примаран избор и због тога што му је супервизор био препоручен од стране професора као врло добра особа за рад, тако да је директно аплицирао да буде баш код њега и био примљен захваљујући одличним препорукама и изванредним оценама.
- Када бих сада одлучивао, евентуално бих озбиљније размотрио студије на Техничком универзитету у Минхену. Ствар је у томе што ми се чини да нам је немачка култура куд и камо ближа од Шведске, али у суштини не би била велика разлика да сам у Минхену – прави паралелу студија на истим катедрама ЕТФ у Немачкој и Шведској да би они који су у дилеми, а желе да студирају у иностранству, могли лакше да се одлуче.
- Био сам током студија у Минхену два пута на курсу. Допао ми се начин рада. Није искључено да некад тамо одем. У суштини волео бих да се вратим кући, али под мојим условима. Не бих се враћао безусловно, али бих волео да имам услове да се вратим. Нисам мора да останем у Шведској, нисам био условљен студијама – широка ми је Европа – каже самосвесно, сигуран у себе, своје способности и свој квалитет доктор електротехнике, стручњак који може да бира где, шта, када и под којим условима да ради у животу.
- Првобитна ми је идеја била да останем на академији, касније сам мало више ишао ка индустрији, али постоји лепо средиште између та два, а то су институти где се раде истраживања у мало више примењеном оквиру и без академских притисака. Због тога што је академија изузетно стресна и мора изузетно много да се издаје, да се ради, а тај рад окупира. Истраживање у академији после неког времена престаје да буде чисто истраживање и како се напредује уз ту академску лествицу све се више сведе на менаџерисање, на мрежење и супервизују сопствених докторских студената, тако да некако постане више академски менаџмент уместо чистог истраживања. Али тако је изгледа свуда – закључује Младен тврдњом да се у индустрији креће са креативним радом, напредује у том правцу и опет се некако све сведе на менаџмент. Зато је одабрао GIPSA-лабораторију у Греноблу. Што не значи да ће тамо и остати.
- Мали број младих одабере овај пут који сам ја одабрао. Зато што докторат није лак, да јесте сви би то урадили. Чак се ни новчано не исплати. Ако се само новац гледа, много је исплативије кренути у индустрију одмах. Макар је одмах директно исплативије. Докторат није лак, ако неко воли да се бави науком није тешко, моћи ће да изгура до краја. Можда се ми мало више жалимо него што би требало, али овај избор има и много добрих страна. Доста се путује, што је колико добро, толико и лоше. Дефинитивно је мање праћен пут, да кажем по српски – каже Младен размишљајући колико младих успешних студената настави да се бави науком после студија.
- Искрено не знам шта сам мислио када сам кретао на студије. Генерално сам задовољан на професионалном плану. Бирао сам најбоље опције од понуђених могућности. Хтео сам да докторске студије завршим у иностранству и одлучио да то буде Шведска. Била је то доста добра група. Свидео ми се универзитет и атмосфера у групи. Велики плус да се истраје и започето доведе до краја било је то што си у перилици да у сваком погледу напредујеш.
Младен воли да путујем и жели да искористи сваку прилику да оде негде, на студијско путовање, касније да бира дестинације које би желео да посети.
- Нажалпост нисам имао много времена поред књига, студија и усавршавања за друге ствари. Некада сам свирао, постало је мало комплексније одржавати тај хоби. Имали смо бенд. Свирао сам гитару, на локалу. Недостаје ми помало, али не у смислу да бих сада то желео да радим нужно. Недостаје ми тај цео склоп и сам себи ја у тим годинама који ради то и нема других брига. Кад бих сада тако нешто радио, не би ме испуњавало колико тада, више ми недостаје тај осећај, него директно то што представља свирање у бенду – подсећа се времена када је све могао што жели да ради а да га не оптерећује и не условљава. Када се ради о конкретним стварима које му из Србије недостају док је у свету, најпре у далеким нордијским земљама, касније у Америји и у Француској то су дефинитивно биле неке ситнице из обичног живота. Није био носталгичан. Знао је зашто је одабрао пут којим и сада иде.
- Недостају ми чварци - каже кроз смех – витак и сувоњав момак коме нису важни хедонистички укуси хране у којој се ужива.
- Има свуда где сам био доста наших ствари на које смо навикли, али ми то никада није представљало неки проблем да се навикаван на живот тамо негде који је различит од овог овде.
- Швеђанке су лепе, али другачије од наших Београђанки, и нису онакве каквима су представљане код нас – појашњава ствар са девојкама Младен и индиректно закључујемо да би радије изабрао неку нашу лепотицу из Кнез Михајлове него Швеђанку.
- Наша слика Швеђанки је доиста идеализована, нису све Швеђанке као Швеђанке које замислимо када говоримо о њима. Јесу лепе, доста су фит, у форми, воде здрав живот. Доста се полаже на фитнес, теретану и такве ствари, али да их поредим са Београђанкама не бих – завршава овај део приче мудро, као да каже да о укусима не вреди расправљати. И потврђује да је све добро радио у школи, уз математику и физику, стране језике, све предмете од реда. Зато му је и касније све полазило за руком: немачки, енглески, па и шведски, иако не мора да га зна, сада француски.
Да буде такав какав јесте у највећој мери заслужна је мама, Наташа Чичић, професорка математике у Гимназији. Највише је утицала да Младен добро научи математику и програмирање, заволи науку. Каже да је током школовања и на факултету имао добре професоре и предаваче од којих је учио.
- Ја сам био и остао добар – каже више у шали него у збиљи, али чињенице управо говоре да се није променио, остао је оно што је одувек био. Вредан, одговоран, амбициозан и успешан. Правећи портрет о Младену, младом научном раднику који представља заједно са свим осталим младим и успешним људима из наше општине и нашег окружења наш понос и разлог дивљења, враћамо се на почетак. На дане када је као дете знатижељно запиткивао зашто ово, како оно. Једно од питања кога се мама Наташа радо сећа било је: Зашто не идемо тамо, или овамо. Зашто не онде, зашто не овде. На крају свих питања било је: „зашто не идемо свуда.“
Младен стварно сада може свуда. Без оклевања и додатних питања. За њега је свет мали.
- Испунила ми се жеља да ако желим да одем негде - могу. Већи је проблем сада време. Када сам имао времена, нисам имао могућности, сада када имам могућности, немам времена. Тако то иде.
