Како видео игрице утичу на децу
У КОРАК СА ВРЕМЕНОМ
Кад су у питању видео-игре и њихов утицај на развој способности код детета родитељи су често у дилеми – колико су корисне а колико штетне. Постоје уверења да нису нимало корисне, чак и да су штетне више него што се о томе говори, док други тврде да користе менталном развоју детета.
Износе се ставови у овом полемисању да игрице отуђују, јачају агресију и стварају зависност, други пак верују да се кроз играње игрица дете учи одређеним вештинама и да проводећи сате са џојстиком у рукама развија потенцијале који ће му помоћи да брже мисли, брже делује и буде маштовитије. Од кобног масакра 3. маја у ОШ „Рибникар“ разматра се са свих аспеката колико су видео игрице утицале на починиоца злочина да злоделима уђе у историју и буде предмет анализа стручњака који се баве менталним поремећајима деце. После боја сви су генерали, показало се и у овом случају. Сви су узимали за право да дају коментаре, закључке, правили анализе, указивали друштву, школи, родитељима на пропусте.
Дечји психолог Биљана Лајовић овим поводом је рекла да ако видео-игре заиста имају толики утицај на неко дете, отвара се питање да ли родитељи довољно разговарају са дететом, да ли му уоппште посверћују потребну пажњу. Под претпоставком да дете има само игрице у животу, разлог за страх постоји. Да ли су игрице стварно криве за десетоструко убиство у "Рибникару" отворено је питање које за собом повлачи низ других. Спекулише се у јавности на основу неких информација у медијима да је малолетни К.К (13) дошао на идеју да пуца у своје другове играјући насилну видео-игрицу "Valorant". То сазнање родитељима друге деце створило је ноћну мору – да ли њихова деца играју ову игру, уз то и како она делује на њих. Између осталог, медији су објавили и да је малолетни убица претраживао на интернету појмове на тему пуцњаве, закона и анализе како су масовне убице реализовале своје замисли, где су грешиле, какви су били.
Стручњакиња за дечију психологију Биљана Лајовић рекла је приликом саопштавања оваквих информација да све што је рекао К.К. треба узети са резервом и да ће надлежне стручне службе све могуће узроке и последице анализирати и разматрати, али да је за све нас далеко важније причати и утврдити како утичу видео-игрице на децу и како се родитељи понашају у односу на њих. Ако је тачно, независно од Костиног случаја, да ови садржаји имају тако снажан утицај на децу, оправдано је запитати се да ли родиртељи разговарају са дететом шта га занима, шта је његово поље интересовања или шта му је важно у том периоду одрастања.
Случај са Костом није само отворио Пандорину кутију из које су излетела сва могућа зла са којима се друштво бори у покушају да спречи насиље, код деце је подстакао критичко мишљење које је код велике већине резултирало променом става, начина размишљања и понашања. Земунски основци су донели одлуку да месец дана избаце игрице и друштвене мреже из свог видокруга. Уместо уз телефоне и компјутере играли су се са друговима, шетали по природи, бавили се спортом, водили активан друштвени живот који је њима и другима показао да је могућ живот без екрана. Да одрицање од екрана не буде само пуко поштовање договора водили су дневнике у којима су записивали шта су радили, о чему су размишљали, колико им је недостајала магична справа која је по многима крадљивац времена у периоду њиховог најлепшег животног доба. Одлуку су донели након учесталих упозорења да друштвене мреже и игрице негативно делују на њихову психу.
У прилог чињеници да су родитељи пробудили своју савест и успавану свест о негативном утицају модерних справа на децу тек када се догодила трагедија, Биљана је рекла да је и тај тајминг битан јер су ипак одлучили да више пажње посвете својој деци. Тада су показали страх и бригу, пре тога нису сматрали да би требало да буду у контакту са својом децом на тај начин да им се деца поверавају. Измицање од обавеза и препуштање детета свом свету је бежање од стварности. Улажење у њихов свет није угрожавање слободе нити узурпирање њихових права, то је обавеза коју отац и мајка морају да извршавају све док је дете под њиховим окриљем.
- Заиста не могу да разумем да родитељ не може да тражи од детета да покаже коју игрицу игра, шта га занима, шта му је важно, који му је јунак важан и шта он ради да би се детету допало. Али то подразумева да родитељи и деца имају комуникацију. Кад родитељи сматрају да је дете безбедно само зато што је поред њих уз рачунар, у заблуди су јер не знају шта оно тада ради, са ким комуницира, које претраге врши – каже Биљана упозоравајући да интернет није безбедно место и да никада не би требало да буду опуштени када дете користи модерну технологију преко које остварује везу са спољним светом.
- Последњих 10-15 година у свакој прилици говоримо о томе како је интернет у суштини небезбедно место и да морамо да научимо како да се понашамо да бисмо били безбедни. Независно од тога да ли смо деца или смо одрасли. Ове поруке упућујемо колико деци толико и родитељима очекујући од њих да буду доследни у праћењу садржаја које дете открива на мрежама и интернету.
Стручњакиња за питања дечијег менталног развоја није се у потпуности негативно изразила по питању интересовања деце за игрице. Каже да и ту родитељи имају пресудну улогу.
- Да ли сви који су гледали филмове са каубојима и индијанцима, или било каквом врстом насиља, крећу да кују план како да нешто од тога примене у пракси? Ако би то било тако онда бисмо се ми у року од три дана сви поубијали... ако деца имају још неки садржај у коме остварују неке своје капацитете, било спорт, читање, драмска секција, онда мислим да игрице и филмови не могу да имају такав негативан утицај. Али ако свега тога нема, и дете остане само са таквим садржајем, онда се је тога бојим – рекла је Лајовићева.
Објашњавајући ове ставове казала је да сви поседујемо извесну количину агресије, али је суштина социјализације у томе да научимо како да контролишемо бес. Велики проблем представља и то што су игрице далеко од стварности и што нуде "велики број живота", насупрот реалном свету где је губљење живота крај свега.
- Ако мало дете види, које иначе нема представу о извесности смрти, да у игрици има девет живота, може да помисли да кад један изгуби да ће добити други, што наравно није тачно.
За њу забрана играња игрица није ваљана опција - то је најгори приступ зато што буди радозналост.
- Ако се свако од нас сети како је изгледало када је одрастао, веома сам сигурна да је највећи број кршио оне забране које су биле најоштрије. То младој особи пубертетских година веома буди радозналост и жељу да пробије ту границу, коју је родитељ поставио, да би доказало да нешто уме, може, сме... Кључна ствар је да родитељи "одрастају" са својом децом, да их познају, упозоравају и лично служе као пример – рекла је указујући на потребу да родитељи у свакој прилици морају да делују личним примером.
- Ако му узмете телефон, дете ће отићи код друга или другарице и гледати да то надокнади на најгори могући начин. Границе се постављају тако што се детету објашњава зашто је нешто добро. Када родитељ каже да је 100 пута нешто рекао, онда промените начин како сте то саопштили детету. И реците 101. и 102. пут, то је ваш задатак! Васпитавање подразумева понављање на различите начине сличних ствари и лично понашање у складу са оним што причате - каже она.
Деца гледају овакве садржаје зато што желе да буду у току, да су информисана и зато што исто то раде остала деца.
- На том узрасту је вршњачко прихватање најбитнија ствар на свету. Снимак утиче на децу тако што ће се неко згражавати, неко уплашти да се и њему не деси слично, неко ће пожелети да и он буде "главни". Нека деца размишљају на следећи начин: ако то сви раде, хоћу и ја...шта то мени недостаја, па ја то не радим или не желим – закључује Лајковићева.
- "Морам то да купим свом детету јер сва деца имају", често чујем од родитеља што је за мене најнеприхватљивији одговор. Једном сам питала да ли би дали деци да се играју с ножевима, а они су ми одговорили да не би никако. Тако је и за игрице. Апелујем на родитеље да добро размисле о последицама свега тога, јер не мора свако дете да има све. Требало би да имају више стрпљења за своју децу и да им објасне зашто нешто не може, а друго може - наводи Лајовићева.
Психолог Јелена Блажевић у својим коментарима наводи примере за позитивни утицај видео-игара на развој способности код детета. Притом истиче и негативне остављајући родитељима простор да закључе колико су игрице добре и пожељне, а колико негативно делују на дете.
– Играње игрица је, на првом месту, добро за развој перцепције, али се она овим путем развија само парцијално. Акценат је на брзини опажања и на обради података и информација, јер се кроз видео-садржај добија велика количина информација у јединици времена. Тај део перцепције се увежбава, док је опажање дубине запостављено. Према речима психолога, перцепција се своди на две, док је човек „дизајниран“ за три димензије.
– Око гледа у монитор и види дводимензионалну слику. Не користе се мишићи ока који се користе за три димензије, па су запостављени, а у периоду развоја је веома битно да се ова функција адекватно развија – каже Јелена Блажевић и додаје да, уколико дете проводи више времена у овој активности, у односу на време које проводи „у реалности“, постоји опасност од тога да ови мишићи атрофијају.
Према неким изворима, видео-игрице је могуће поделити у четири категорије: конструктивне, функционалне, игре са правилима и игре претварања.
Конструктивне игре подразумевају градњу, стварање, попут оних у којима је потребно изградити сеоце и у оквиру њега распоредити ратаре и сточаре који ће дневно доприносити заједници својим радом. Функционалне игрице акценат стављају на покрет, који је углавном једноличан, док игре претварања придодају објекту намену коју он нема у реалности. Рецимо, дете користи магични штапић како би „елиминисало“ непријатеља. И све то се догађа у виртуалном окружењу.
Уврежено је веровање да је играње одређених видео игрица добро уколико развија рефлексе и координацију покрета, као и фину моторику. Психолози се углавном донекле слажу са овом тезом, али инсистирају на значају разлике између вежбања рефлекса путем играња игрице и играња у природном окружењу.
– Рефлекси, координација покрета, као и координација око-рука се развијају, али у симулираној ситуацији, у две димензије. Развијају се и фине моторичке вештине, али врло специфичне и циљане. Фина моторика је веома важна за когнитивни развој. Приликом играња игрице, фокус је на неколико покрета. Детету је потребан већи спектар покрета, није довољно да три прста обављају две радње – преузимамо цитат Јелене Блажевић која појашњава да је крупна моторика запостављена, јер доминира седећи или лежећи положај тела током играња видео-игрице.
Игрица смешта радњу у имагинарни свет, у којем дете преузима одређену улогу у којој, у реалности, може или не може да се нађе. У оба случаја, каже психолог, играње улога утиче на социјални, емоционални и когнитивни развој.
– Играње улога подстиче имитацију и идентификацију. Кроз улоге се проживљавају социјалне и емоционалне ситуације, што утиче на формирање карактеристика личности. Ово некад може да има катарзичку функцију, јер се негативна енергија и емоционални набој тако каналишу. Виртуелно се проживе, а нема негативних последица. С друге стране, управо то што дете не осећа негативне последице своје агресије, јер не може да их доживи од виртуалних ликова, оно може да је пренесе на реалност, где су последице таквог понашања негативне – каже Блажевић.
Кад је у питању такмичарски дух које игрице подстичу, као и осећај сатисфакције наког постигнутог успеха, психолошкиња каже да он може да утиче на развој самопоуздања, али на специфичан начин.
– Кад причамо о развоју самопоуздања код детета, он је на овај начин вештачки изазван. Генерализује се на реалан живот, али не аутентично као кад би се оно развијало у реалним ситуацијама, кад су деца и људи у природном окружењу. Кад је у питању јачање такмичарског духа, психолог каже да се он кроз играње видео-игрице развија, али да је погрешно усмерен, индивидуализован.
– Спољашња мотивација је погрешна, кад је у питању развој такмичарског духа путем играња видео-игрице. Кад си део одељења и добар си у нечему, математици, на пример, а покажеш свима – тако се развијају и когнитивне способности и социјалне вештине, кооперација, емпатија. У истој мери те „пуца“ серотонин и адреналин, а постигнуће има вишу сврху: да сви будете успешни и сви су на добитку.
Кроз постигнућа у игрицама се не развија емпатија. Ако се и развија, то је квазиемпатија - виртуална. Дете које је подстакнуто само на овај начин, у реалности, кад изађе и, рецимо, угледа баку на улици која носи тежак цегер, неће прићи да јој помогне, неће јој пренети ту врсту емпатије коју је развило у игрици – објашњава Блажевић.
Психолог Јелена Блажевић закључује да, иако играње видео-игрица донекле и делимично подстиче развој одређених способности код детета, оно има своје недостатке који су, првенствено, садржани у чињеници да дете док се игра „борави“ у неприродном, дводимензионалном окружењу. Из тог разлога, потребно је ограничити време проведено у овом садржају, а акценат ставити на игру на отвореном или са вршњацима.
(цитати за овај текст узети су са портала:24sedam.rs и eKlinika)