Лидија Златковић о утицају екрана на децу са сметњама у развоју
КОРАК С ВРЕМЕНОМ
„Екранизам“ из угла дефектолога
Деца која проводе више од 2 сата дневно поред екрана постижу ниже резултате у брзини размишљања и језичном изражавању, имају слабије памћење, чешће постају кратковида, имају несаницу и тешкоће са спавањем, спутава им се машта и игра, отупљују чула и емоције, недостаје им телесна активности која подстиче правилан физички и мернтални развој. Ово су најчешће тврдње стручњака, педагога, психолога, логопеда и психијатара када се анализира појава „екранизма“. Према истраживањима у већини светских центара за здравље деце дошло се до забрињавајућих података који указују на потребу хитног деловања. Дете у просеку, на било ком крају света, дневно гледа у екран 3 сата, док са родитељима разговара свега 38 минута. Овај поражавајући податак звони као аларм над главама родитеља који немају контролу над злоупотребом модерних технологија и олако дозвољавају својој деци да се „едукују“ преко екрана. Код одраслих и старије популације „екранизма“ као дигитални аутизам може се дефинисати новим појмом дигитална деменција и информацијска анксиозност, што „екранизам“ подиже на виши ниво опасности указивањем на чињеницу да нису угрожена само деца и адолесценти, него и остатак популације на планети.
„Екранизам“ лако може да прерасте у социјални поремећај, упозоравају нас са свих страна, с обзиром на појаву отуђености и оскудне интеракције људи међу собом. С тога је правовремено реаговање и превентивно деловање од стране родитеља важно да би се детету ускратило прекомерно коришћење модерне технологије чије су последице „токсичне“ за развој. Важно је дете онемогућити да гледа садржаје који се брзо мењају,који садрже дистракторе (ометаче пажње) и насилне сцене – најчешћи је савет стручњака за превентивно деловање против „екранизације“.
Један од највећих стручњака за аутизам код нас, проф др Ненад Глумбић, сматра да је једна од тема која се у последње време све више актуализује, када је у питању аутизам, време проведено пред екранима, што се код нас колоквијално зове „екранизација“, а стручњаци означавају као „екранизам“. Изложеност садржајима са различитих екрана још у врло раном узрасту, чак и у првим месецима живота, доводи до негативних ефеката који се одражавају како на говорно - језички развој, тако и на социјални развој. Др. Глумбић је изричит када је у питању аутизам да „екранизација“ не може да направи аутизам. Тако, нико не може гледајући у екран или мобилни телефон да постане аутистичан, али дете које предуго гледа у екран може да развије облике понашања који личе на аутизам. Са овакмим појавама се стручњаци сусрећу у пракси док учестала истраживања на овом пољу потврђују изречене наводе.
Он каже да се детету са аутизмом услед ране изложеност екранима отежава већ постојећа клиничка слика аутизма. Ако код деце типичног развоја, здравог менталног склопа, постоји проблем времена проведеног испред екрана и кумулативног дејства екранизације очекивано је да се последице погоршаног стања примећују код аутистичне деце. Што су раније постављена испред екрана и што су дуже времена провела поред њих, ситуација је тежа, а могућност напретка у развоју успорена. Први корак ка успостављању равнотеже био би укидање било каквог контакта са справама које емитују штетне садржаје по децу. У раном узрасту, периоду развоја и најзначајнијег напретка људског бића, здравог и са аутизмом, пожељно је кренути са подстицајним активностима. Уз често истицане поремећаје пажње и отуђености др Глумбић наводи и хиперактивност, лоше постигнуће у учењу, гојазност, поремећај спавања, проблеме у понашању и социјалним реакцијама, емоционалне поремећаје, поремећаје у комумникацији...
Као последица прекомерне употребе дигиталних уређаја највише су погођени путеви који подржавају развој: говора, егзекутивних функција, визуелне обраде слике и мултимодалне асоцијације. „Ако дете већ има аутизам, што је више изложено екранима симптоми су тежи. Посебно су изражени дефицити у рецептивном и експресивном говору и сензорној обради. Остале последицце су: поремећај спавања, селективни унос намирница, дефицит витамина Д“.
Лидија Златковић, мастер дефектолог, запослена у ОШ „Сава Јовановић Сирогојно“ у Земуну, из искуства рада са децом ометеном у развоју наводи сличне податке.
- Овај појам се од недавно користи у педагогији, дефинише се као „екранизам“ или „екрамнизација“ утемељен је као намера стручњака да се скрене пажња јавности на појаву која има веома штетне последице по здравље деце и деце са сметњама у развоју. С обзиром на то да су деца од најранијих дана, чек пре година, стављене испред екрана – телевизора или телефона, све једно је, примећене су значајне промене на које морамо да реагујемо као родитељи, стручно особље и целокупно друштво. Доказано је да екрани негативно утичу на функционисање и на развој деце зато што се синапсице у мозгу не везују онаско како је природно предвиђено када дете истражује само рукама, ногама, устима, кожом, очима...свим чулима. Екерани нису добри ни за пажњу деце зато што је усмерена само на стимулусе који се пребрзо смењују. Деца немају времена да обраде шта су видела, шта су открило, шта чују. То су прилично једноличне ствари колико год да се нама чини различито. Играчке, свет око нас и природа никада нису исти, увек је неко ново искуство, буде чула и развијају мишљење. „Екранизам“ није аутизам, али може да личи и да својом појавом успори физички и психички развој деце.
Дефектолог овим поводом наглашава да се код развоја језика и говора најпре уочава да је дете од најранијих дана изложено екранима или је стимулисано од стране родитеља, кроз књиге, играчке, учила која се препоручују као едукативна помагала у одгоју деце.
- На пажњи се види да деца која су изложена екранима имају кратку и расуту пажњу. Задржавање на задтке или неку другу активнбост је врло кратко. Пажња је расута зато што су стимулуси са екрана брзи, лишени експресије која може да подстакне на размишљање. Како год, екрани и дигитални свет су део одрастања мог детета и наше деце у садашњем тренутку, али ми као родитељи и стручњаци за проблеме деце у развоју морамо некако да укажермо на потребу да се нађе мера и уведу ограничења употребе технологије која штети, насупрот технологијама које користе напретку. Није то нешто што је дошло из природе, рекла бих све друго што се пружа деци као могућност уживања и коришћења је много боље од екрана. Иако ће они у једном тренутку свакако постати корисни, у периоду развоја, док је све у фази формирања бића и личности, мислим да није добро претеривати – каже Лидија.
- Код деце са којом радим често примећујем „екранизам“. Због своје клиничке слике воле такве ствари и такве стимулусе. Родитељи и ми наставници често смо у ситуацији да решавамо такве проблеме. Уз екран се једе, пише домаћи задатак, проводи слободно време. Лошим навикама дошли смо до тога да им је једина награда и задовољство контакт са екраном. Родитељи се не јављају због „екранизма“ него то углавном буде додатни проблем код моје деце који треба да решимо, или бар ублажимо да не буде у тој мери штетан за здравље. Имала сам децу код које је свака функционална активност, или смислена радња, морала да се одвија уз помоћ телефона – истиче дефектолог уз примедбу да је свако одузимање омиљене справице изазивало бурне реакције.
- То је нормално за њих јер су ова деца емотивно незрела и невербална, не могу своје незадовољство да испоље онако како би одрасли реаговали. Буде ту вике и писке, повређивања и самоповређива. Направи се нека стратегија и мора да се изгура до краја. Родитељима то тешко пада. Њихов је живот и без тога изазован и тежак, када им се да још један тешко решив задатак неки успеју, неки одустану. Ако после неког времена схвате зашто је то било важно да се склони или смањи коришћење екрана, ми смо напаравили значајан корак напред. Пошто многи нису у могућности да реално сагледавају суштину проблема трудимо се да телефоне не користимо ни ми ни они – каже Лидија која је као мајка четворогодишње девојчице успела да држи своју ћерку далеко од телефона.
- Пуштамо јој дечије песмице без гледања на екран. Пева, свира у простору, слуша и игра. Није могла да стекне зависност од екрана. Гледа повремено цртаће, некако се договоримо, али сам водила рачуна због свих штетних последица да је не угурам у свет екрана. Па ипак, не може да побегне од тога. Дошла је из вртића научена да потезом прстића мења слике на телефону, прилично вешто и самоуверено. Да ли се тако роде, или упијају кад виде, непознаница је чак и мени која се борим против тога. Волим што се заигра са својим играчкама и чудима које има око себе. Мислим да није нека филозофија увести ред и правила понашања. Знам да су родитељи презаузети, видим колико времена оде на посао, припреме, обавезе у кући, ако су приморани на додатни посао, мало им времена остаје за децу и породицу. Упркос свему, детету се морамо посветити. Не треба ни једно дете да расте без цртаћа, песмица, дигитални свет је њихов свет, али не треба да робују модерној технологији. Ако нису залепљени за екране остаје им уживање у природи, откривање дражи игре, дружења, измишљања ствари које ће их забавити - каже мастер дефектолог за особе са сметњама у развоју.
- Радим са децом из спектра аутизма и дисхармоничног развоја, са децом са менталним сметњама и са њима успевам да постигнем договор да телефони „ћуте“ док су у школи.
Да ли је годинама више или мање деце са сметњама у развоју, питање је које се стално провлачи у јавности. Откуд толико деце са аутизмом када се раде сви генетски и пренатални тестови пре рађања бебе.
- Кад сам почела да студирам примењивали су се одређени дијагностички критеријуми за различита стања или дијагнозе, на пола студирања уведене су новине у категоризацији степена менталног оштећења. Примењују се неки, рекла бих „финији критеријуми“, тако да је тешко ићи у корак са свим тим променама које се нас дефектологеа не дотичу, битни су за особе са сметњама у развоји који зависе од процене комисије у коју школу ће бити упућени и какав живот ће водити. По том основу је вероватно више деце препуштено нама на бригу, а један од разлога је свакако то што су се променили критеријуми за процену. Далеко је важније што се променио значајно став у друштву, та деца више нису сакривена колико је то било пре. Видљиви су и имају своје место у заједници, остварују права, образовање је и за њих обавезно уколико су способни да прате редовну наставу – каже Лидија отворена за сарадњу, спремна да помогне и допринесе побољшању услова живота своје мале групе деце са сметњама у развоју која ће уз њену помоћ, након припремног предшколског програма, поћи у школу. Редовну или специјализовану за њихове потребе, зависи од дијагнозе до које је дошла прегледима и анализама надлежна републичка комисија.
