Ива Радић највећа нада српске спортске гимнастике
МЛАДИ И УСПЕШНИ
Девојчица пред којом је сјајна гимнастичка каријера од када се попела на постоље побердника не силази са места резервисаног за најбоље. Последњих година не зна за поразе, иде на такмичења са циљем да освоји медаљу, упорно вежба и труди се да одржи корак са обавезама у школи. Ређа петице и скупља пехаре.
Када се Ива пре четири године први пут појавила на Првенству Србије одмах је заузела 3. место на греди, испред пуно старијих такмичарки. Греда је иначе справа која јој највише лежи и на којој блиста и осваја медаље. Данас ова четрнаестогодишња девојчица има у својој краткој, али успешној спортској каријери, преко 30 медаља на разним такмичењима. Прошле године, око врата је окачила укупно 10 медаља, 3 златне, 4 сребрне и 3 бронзане.
Ива Радић има само 14 година и не оставља утисак тинејџерке која би желела да буде девојка. Она је девојчица чврсте воље, спретна и окретна, вредна као чигра. Увек је ведра и насмејана, спремна да извуче из себе последњи атом снаге како би забележила нову победу. Од своје седме године тренира спортску гимнастику и после првог великог успеха осетила је радост победе и пожелела да њен животни позив буде везан за спортска догађања. Кад заврши основну школу, уписаће Спортску Гимназију у Београду и наставити да се бави гимнастиком. Ако јој се посрећи оствариће највећи сан – да оде на Олимпијаду и представља своју земљу на највећем светском такмичењу свих спортиста. До тада вредно тренира и ниже победе на државним првенствима, турнирима и школским олимпијадама.
У потпуности посвећена спорту успева да издржи напорне тренинге, да свакодневно путује стотинак километара до Костолца и назад, кад затреба и два пута дневно. За њу ништа није препрека, а греда јој представља изазов и инспирацију да баш на овој справи, најтежој за гимнастичарке, постиже најбоље резултате. За њу су изазови увек најзахтевнији елементи и справе око којих мора да се потруди да би била довољно добра да и сама буде задовољна собом. Не предаје се никада, чак ни онда када нешто што пожели да направи на справи, као најуспешније гимнастичарке света, не иде како би требало. Упорно вежба без престанка све док фигура не буде довољно добро да буде најбоља на партеру, греди, у прескоку или разбоју. Изгледа чудно да девојчица, која као мала није имала додира са гимнастичким справама, пожели да се бави овим спортом, али има занимљиву причу која објашњава све недоумице око избора.
- Сви смо се питали откуда она у гимнастици, како је уопште дошла на идеју да иде на тренинге и определи се за спорт који није тако популаран код нас. Било је логично да се због успеха тенисерки, одбојкашица па и кошаркашица одлучи за ове спортове, чак и да је пожелела атлетику не би нам било чудно. Те године је била олимпијада, на јесен је требало да пође у школу. Са дедом је гледала сва такмичења и једног дана је дошла кући и рекла: „Ја хоћу да тренирам гимнастику“. Ми је упишемо на ритмичку гимнастику у Свилајинцу, то нам је било најближе. Кад смо је одвели на тренинг питала је што смо је довели овде. „Хоћу греду, разбој; нећу ове траке и лопте“ – прича догодовштине из Ивиног живота мама Ана.
- Као мала се пењала на шток од врата, превртала преко шипке, прескакала столице. Одувек је била гипка. Волела је да прави звезду на трави, где год да се нађе место за акробације. Нисмо мислили да ће је жеља дуго држати. Када је показала колико је упорна набавили смо јој све справе да вежба код куће. На вратима је мањи разбој, има ниску и високу греду, струњаче. Вежба упорно, не жели да заостаје кад не може да иде на тренинг због обавеза у школи. Кући вежба 2- 2,5 сата, на тренингу некад и више кад се спремају за такмичења. Све је подредила спорту. Подржавамо је и увек смо јој ветар у леђа - каже поносна мама максимално укључена у Ивин напредак, срећна због успеха које постиже на такмичењима.
- Две године је била у Крагујевцу, вежбала и припремала се за наступе са тимом. Од 3 разреда је у ГК Партизан из Косталца. Пребацила се због бољих услова рада и реномираног тренера Николе Најдоског, који је умео из Ивиних потенцијала да извуче највише. Сваког дана је водимо на тренинге, једино је недеља слободан дан. Не одустаје и ми пратимо њене жеље. Кад су припреме иде и пре и поподне у Костолац да ради са тренером. И ми са њом, наравно, без поговора. Увек ко може. Тренинзи трају три сата дневно и прилично су напорни, исцрпљујући и захтевни. Она не одустаје чак ни кад је преморена и кад би могла да направи паузу и вежба код куће. Недавно је имала озбиљнију повреду, пукла јој је хрскавица у колену и сада је приморана да мирује. Надамо се да ће до фебруара бити здрава и да ће моћи да настави даље – каже мама перспективне спортисткиње која пристаје на све могуће напорне вежбе код терапеута како би залечила повреду и вратила се у гимнастичку салу.
Ивин најзначајнији успех је освојена златна медаља на државном првенству у вишебоју. Две године за редном најбоља је на свим справама : у партеру, прескоку, на разбоју и греди. Греда јој најбоље иде и на апсолутном првенству Србије освојила је прво место на овој справи која је можда најзахтевнија због могућих падова и неопходне појачане концентрације.
- Највише воли греду, остало је мање тешко и мање изазовно. Остало може лако, како сама каже без великих напора и притисака како је замислила. Иначе, таква је по природи. Оно што је теже и зашта треба да се више помучи, представља јој изазов. Ушла је у репрезентацију у јуниорској категорији и то је за њу испуњење великих снова. Јуниорке се још увек не такмиче на међународном нивоу, само у нашој земљи, па ће морати да сачека још коју годину. Тек од 16 године оне крећу са иностраним такмичењем и то за Иву значи циљ коме стреми и због кога вредно и упорно тренира.
Мама Ана кроз смех потврђује да највећа српска нада спортске гимнастике не показује велики интерес за учењем и другим стварима које окупирају девојчице у њеним годинама.
- Ничим се не бави кад не тренуира, уствари она стално ради нешто везано за гимнастику. Домаћи пише чим дође из школе, учи у колима, нема празног хода и све стиже. Тренинг има од пола девет, траје до једанаест, у 12 стиже кући, у пола један креће у школу. Сат времена до Костолца и од Костолца је њено време за учење. Имају разумевања наставници, она има добру концентрацију због спорта којим се бави и довољно јој је да два пута прочита лекцију. Пажљива је у школи и све са лакоћом ради. Има све петице, посвећена је спорту и све стиже само да не би одустајала од тренинга. Ништа не препушта случају, у стању је да до 12 учи ноћу да би спремна отишла у школу и имала могућност да тренира.
Планира надарена спортисткиња да када наредне године, а ове школске, заврши основну школу упише Спортску Гимназију пошто има ту могућност као члан репрезентације да буде примљена пре других кандидата са истим бројем поена за упис. Имаће десет додатних уз бодове које носи из школе и са мале матуре. У Београду ће настави тренинге и биће јој лакше.
- Возимо је сви на тренинге, тата, деда, ја. Ко је слободан и ко може. Увек смо уз њу, радујемо се заједно њеним успесимо, подстичемо је да истраје зато што смо се уверили да то воли и да може да усклади обавезе у школи са тренинзима. Напорно је али кад видимо њену срећу кад се попне на победничко постоље све заборавимо. Успехе прима са одушевљењем, поразе готово да и нема од када је осетила дражи победе. На почетку, кад је била 3-4 разред основне школе, била је пета, шеста па и седма. После тога, од петог разреда, није никада била испод трећег места. Плаче од среће, весела је и раздрагана. Не престаје да прича, пуна је елана, спремна већ сутра да још напорније ради.
Воли Ива уз спорт и такмичења географију, историју и физику. Подједнако је добра у овим предметима као и на справама. Не дозвољава киксеве ни падове. Другари се радују свакој њеној победи, увек шаљу поруке подршке, честитке кад освоји медаљу.
- Пред значајнија такмичења четвртком и петком има појачане тренинге. Тада не иде у школу па кад се врати у понедењак, још ако је победила, настане грљење, љубљење... Опште одушевљење свих у разреду. Нема љубоморе, прави су јој другари. И наставници је подржавају и помажу да не посустаје у школи. Тешко јој пада период кад је због повреде ван гимнастичке сале. Возим је свакодневно на терапије у Београд, под стручним је надзором да јој не би мишић ослабио због неактивног колена. Пре подне ради вежбе за јачање мишића у Београду, а поподне код куће. Прво значајније такмичење је у марту, очекује да ће се опоравити и да ће бити спремна – преноси мама Ивина очекивања и са оправданим усхићењем прича колико је девојчица непоколебљива пред наступе. Пуна оптимизма увек се нада победама.
- Није тако велики заљубљених у школу као што је привлачи спорт, али одради све што треба. Зато и не тражимо више од ње. Успева да распореди време како јој највише одговара да ништа не трпи. Свуда шири оптимизам, ведра је и увек насмејана. Кад су је питали, пре једног за њу важног такмичења, чини ми се на државном првенству, шта очекује, мирно је одговорила - да победим. Свесна је својих могућности, сигурна је у оно што ради, има наступ без треме и великог узбуђења. Лако се концентрише и увек сву пажњу усмери на такмичење. Увек од себе даје највише што може, због тога оправдано очекује највеће домете. Некако су са обе стране сви у породици били успешни у спорту, али је она далеко испред свих
Ива због спорта води рачуна о исхрани – тачно зна шта сме, а шта не сме да једе. Одриче се слаткиша и чоколаде, сама припрема овсене пахуљице и чим добије који килограм вишка заводи рестриктивне мере. Њени узори су Нађа Команечи и Симон Бајлс. Све зна о њима, а Нађине постере упорно лепи по зидовима своје собе. И комшије је подржавају у настојањима да буде најбоља. Кад победи честитају и радују се са њом. Кад је недавно изашао њен постер у новинама красио је ходник зграде у којој живи. Како и приличи, свима је радност и понос, родитељима и сестри највећи. Бакама и декама је љубимица и разонода највећа због које пристају на све што пожели.
