Жељко Донић професор на катедри за иберијске студије Филолошког факултета Универзитета у Београду
Прве речи које неко научи на шпанском у више од 90 одсто случајева су „те амо“ или „те киеро“ - изражавају љубав, а у дословном преводу имају значење волим те. Зависи од контекста коју ћете варијанту применити и од говорног подручја где сте се нашли. Ту се негде завршава учење шпанског осим ако не преовлада велика љубав и жеља да се зарони у свет хиспанистике кроз историју, културу и традицију шпанског народа.
Љубав на свим језицима света исто значи само се другачије изговара и другачије звучи, како, зависи од говорног подручја коме припада неко ко на било који начин и било коме изражава љубав. На шпанском језику то топлије делује него на неким други језицима који нису тако милозвучни и окупани сунцем као што је Шпанија и цело подручје на земаљској кугли где се говори кастиљански језик. Иначе, говори га 472 милиона људи, а говори га и разуме према проценама из 2016. године укупно 568.000.000 грађана света. Осим Шпаније, говори се у готово свим земљама Хиспаноамерике и према последњим истраживањима овај језик има највећу стопу пораста броја говорника због чега се сматра да ће у догледно време престићи и енглески језик. Можда ће се свет споразумевати кастиљанским језиком уместо енглеским, ко зна. А да ће наш суграђанин Жељко Донић допринети да се боље говори и више споразумевамо овим језиком, сасвим је извесно јер се још по завршетку средњошколског образовања залаже да се пробуди свест српске јавности о хиспанским културама на најбољи могућ начин – учењем језика и преводима књижевних дела. То и ради као предавач на катедри за иберијске студије Филолошког
факултета Универзитета у Београду.
Др Жељко Донић професор хиспанистике на Филолошком факултету у Београду један је од бивших ђака плањанске гимназије за кога с поносом кажу да је један од тридесеторице доктора наука који доприносе да добар глас о месту из кога потичу и о школи коју су похађали надалеко путује свуда по свету.
Био је успешан на свим пољима, као ђак, извиђач, водитељ емисија на локланом радију, организатор манифестација које су окупљале децу и омладину, љубитељ природе, хуманиста, поуздан и тачан. Вредан и напредан у погледу стицања знања, разумевања друштвених токова, жеље да помогне угроженима, неприхваћенима, несхваћенима и занемариванима. Емпатију је још тада гајио према онима који трпе и подносе неправду, боре се за своја права и иду трновитим путевима кроз живот. Тако га памте вршњаци и деца из улице, али нико није од тихог, али упорног и вредног дечака очекивао да ће стићи до звања професора униветзитета. Шпански је заволео због мелодичности језика, пожелео да студира хиспанистику због историје и културе народа који се дичи дуговечном терадицијом, лепотом предела, раскошном архитектуром, градовима који су на листи најпожељнијих дестинација туриста – Барселона, Мадрид, Малага, Толедо, Гранада... А ко није чуо за Лорку сигурно никада није ни прочитао песму и био заљубљен. Све то је Шпанија, а кад се још додају овом низу: Сервантес, Пикасо, Дали, Пласидо Доминго, Пако де Лусија, Монтсерат Кабаље... слика постаје целовита и садржајнија.
Да је Жељко одабрао више него добар пут за свој животни позив и усавршавање знања говори чињеница да је стигао где је желео када је кренуо овим путем којим се ређе иде, када нико у његовом окружењу није могао да претпостави да ће одабиром занимања постићи максимум успеха. Постао је доктор хиспанистике и више од деценије предавач на катедри за шпански језик. Прошле године добио је престижну награду за превод поезије Удружења књижевних преводилаца Србије. Традиционална награда "Милош Н. Ђурић", која се додељују од 1968. године припала је професору Донићу за превод са шпанског збирке песама Антонија Маћада "Соријска поља и друге песме“
- Милош Ђурић је први преводилац чије сам име запамтио, поред чијих превода сам заволео и антику и епику. И даље сам у неверици (иако су ми дали и написмено да сам је добио) – написао је том приликом у коментару на друштвеним мрежама један од омиљених професора међу студентима хиспанистике.
Жељко је један од аутора референтне публикације „Свет хиспанистике – увод у студије“ за све оне који желе да сазнају нешто више о свету шпанског говорног подручја. Штиво предвиђено као уџбеник за студенте прве године хиспанистике, по свом садржају превазилази академске оквире и нуди релевантне информације о хиспанистици као у науци, како у Србији тако и широм света. Садржи преглед историје Шпаније и Хиспанске Америке, као и основне информације о најзначајнијим културним институцијама и начину живота у овим земљама, због чега се сматра више него уџбеником међу онима који воле шпански језик и Шпанију.
Шпанија је земља која обједињује толико различитости, које је чине фасцинантном и прелепом. У дугој историји Иберијског полуострва, дах арапске цивилизације, који је додирнуо ово поднебље оставио је значајан траг у стваралаштву књижевника и уметника, архитектури и начину живота због чега је Шпанија одувек привлачила светске путнике и била тема многобројних трубина на којима познаваци културе овог народа говоре са надахнућем и са пуно љубави. Неретко Жељко учествује на оваквим скуповима. О арапској култури у Шпанији, величанственом споју Европе, Африке и Блиског Истока и плодовима ове чудесне разноликости говори кад год му се за то укаже прилика. Сматра да су овакви скупови пожељни како би се подигла свест код младих, будућих студената хиспанистике о земљи и култури народа чији језик могу да уче. Преводећи старе шпанске романсе на српски језик још више је допринео овој идеји.
- Стара шпанска романса један је од најважнијих феномена усмене хиспанске књижевности и уједно метричка константа хиспанске поезије. Рецепција овог песничког облика у нашој литератури условљена је пре свега културном и просторном удаљеношћу Србије и хиспанског света. Најранији трагови интересовања за шпанску романсу на нашим просторима јављају се међу члановима илирског покрета, под утицајем немачких романтичара, нарочито Грима и Хердера, док на прве старе шпанске романсе у српској културној средини наилазимо 1862. и 1863. године, у књижевном часопису Даница, у преводу књижевника и политичара Јована Суботића – каже професор Донић у својој публикацији о старој шпанској романси.
Издавачка кућа Партенон и група хиспаниста започели су 2013. године едицију ,,Библиотека Хиспаниа” као скроман пројекат. Током десет година постојања и око двадесет и пет објављених наслова, ова едиција усталила се као референца у издавачком свету књижевности на шпанском језику, и на путу је да понесе титулу најдуговечније едиције дела различитих књижевности на шпанском језику у Србији. На вредности јој даје и чињеница да су скоро сва ова дела неоспориве уметничке и културне вредности први пут преведена на српски језик. Иако је едиција намењена широком спектру читалаца, уочљива је намера њених уредника (Жељка Донића, Изабеле Бељић, Снежане Јовановић) да фокус ставе на академски миље и универзитетску наставу. Због тога су њена пажљиво одштампана издања, праћена низом критичких осврта попут фуснота, коментара, објашњења и дугачких студија које су саставили знаменити преводиоци или хиспанистички стручњаци из три универзитетска центра у којима се изучава хиспанистика: Филолошког факултета у Београду, Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и Филозофског факултета у Новом Саду. Међу њима је и Жељко Донић.
Жељко је често позиван да прокементарише било шта што је везано за Шпанију, тако је нашу пажњу привукао текст о првој српској кориди где професор говори о шпанској кориди, њеном значају у културолошкок и традиционалном смислу. У тексту Немање Митровића за BBC NEWS на српском професор Донић каже:
„Корида или борба с биковима (corrida de toros) је „древни обичај, шаренолики традиционални спектакл и церемонијална борба човека и бика" који се данас углавном везује за хиспански свет - земље шпанског говорног подручја, објашњава професор хиспанских култура Жељко Донић са Филолошког факултета.
Временом је, додаје, посебно у Шпанији прерастао у сложен друштвени догађај, постајући, нарочито у 19. веку и с романтизмом, „један од најпрепознатљивијих културних симбола те земље и део шпанског националног идентитета".
Данас готово сваки град или веће место у Шпанији има борилиште или арену за борбе с биковима које се одржавају недељом поподне, у периоду од марта до октобра.
Једна од најстаријих и најраскошнијих арена у Шпанији је Ла Местранса, у Севиљи, из средине 18. века, док је Арена Пласа у Мексику највеће борилиште на свету јер прима готово 50.000 гледалаца, тврди Донић.
Шпански тип кориде фиеста брава присутан је и у Мексику, Венецуели, Еквадору, Перуу, Колумбији, али и на Филипинима, у Португалу и појединим градовима јужне Француске.
Борбе са биковима помињу се још у средњевековним списима, али за популарност кориде какву данас познајемо, наводи професор, најзаслужнији је Хуан Белмонте, тореадор из Севиље, који је „ризичним бравурама остављао без даха публику почетком 20. века".
У кориди учествују три матадора са помоћницима и шест бикова, а борба је подељена на три трећине. У првој матадор покретима плашта „разиграва и избегава" бика, док му у другој трећини помажу пикадори - двојица коњаника са копљима и тројица бандериљера који бику забадају оштре заставице у леђа, не би ли га раздражили и дезоријентисали. Последњи део се зове трећина смрти (терцио де ла муерте).
Тада матадор у традиционалном златном костиму, излази сам пред бика, носећи мањи црвени плашт и убија га убодом кроз срце кратким мачем, по строго утврђеним правилима.
Уколико се добро показао, матадор ће од публике добити уши убијеног бика као трофеј, док ће онај који се огрешио о правила или се показао невештим, изазвати негодовање гледалишта, наглашава Донић.
Данас, кориду у многим шпанским регионима као културно добро штите закони, а уједно представља и туристичку атракцију око које је упослен велики број људи.
Међутим, све је више противника овог вишевековног традиционалног догађаја, па су тако многе државе широм света већ забраниле борбе с биковима, што је учинила и Каталонија, аутономна област у Шпанији.
Млађе генерације кориду доживљавају суровим реликтом прошлости, а истраживања јавног мњења показују да тек трећина Шпанаца данас подржава и даље одржавање кориде, истиче Донић. Према подацима из 2018. године у кориди, у Шпанији, страдало је најмање 7.000 бикова.
Како год да говори Жељко, као професор хиспанолог, стручном терминологијом којом се обраћа познаваоцима шпанског језика и књижевности и својим студентима, или популарним језиком остатку друштва, код свих буди интересовање за Шпанију и све остало што је карактерише, њу и њен народ. Његова мисија и јесте да шири знање и буди интересовање, зато јесте професор. И у томе успева.
