МЛАДИ И УСПЕШНИ
Анита Стојадиновић Бранковић драмска уметница
Стални је члан ансамбла Позоришта лутака Пинокио. Игра у представи „Не оклевај импровизуј“ која је настала као испит целе класе на трећој години и још увек се изводи у Театру Вук. Бави синхронизацијом цртаних филмова, ради са децом у школи глуме и упорно се труди да култура дође до деце на селу.
Анита Стојадиновић, млада београдска глумица, некадашњa чланица Позоришта „Масука“, једна је од првих дипломираних дрмских уметница са ових простора, зато увек тај податак износио као важну чињеницу за нас - њене суграђане, за нашу културу и уметност. Удајом је свом презимену додала Бранковић и рођењем сина Максима учврстила одлуку да највећи део свог умећа посвети деци и улогама у позоришту за најмлађе. Она је једно од наше деце којима се поносимо, млада, успешна и талентована глуница пред којом су отвирена врата магичног света глуме. Глуму је Анита уписала 2010. у класи професора Владимира Јефтовића и асистента Срђана Карановића на Факултету драмских уметности у Београду, дипломирала 2014. са дипломском представом „Арт“ по тексу Јасмине Резе у режији Лазара Ђурковића. Ову представу имала је прилике да види домаћа публика исте године на „Масукиним позоришним данима“. Топло је поздравила девојку која је успела да оствари своје снове, да буде оно што жели, да крене путевима славе и успеха не зато што сјај звезда нуди живот другачији од обичног, већ зато што је глума увек била њен цео живот.
Мастер је Анита оверила годину дана касније, 2015, монодрамом „Бог да прости“ по мотивима „Петријин венац“, Драгослава Михајловића и та представа и данас живи. Игра се у могућим и немогућим условима, на великим сценама, на сеоским позорницама, испод коша... где год да је уврсте у програм и позову да оживи сећања на лик из „Петријиног венца“ и ода почаст аутору текста, академику Драгославу Михајиловићу. Наша је, плањанска, прва академска глумица. Важније улоге у представама „Епске игрице - Зидање Скадра“ и „Женидба Душанова“ и већ поменутој „Док су цветале тикве“. У представи „Не оклевај импровизуј“, која је била докторски пројекат Срђана Карановића, учествује са целом својом класом. Има је још у многобројним представама за децу, серији „Ургентни центар“ ...
По завршетку студија на ФДУ у Београду имала је прву професионалну премијеру чим је добила диплому. Добила је једну од улога у позоришном комаду „Кад су цветале тикве“ академика Драгослава Михајловића, на сцени Београдског драмског позоришта у режији Бобана Скерлића. Раме уз раме са бардовима српског глумишта, Мишом Јанкетићем, Даницом Ристовски, Срђаном Дедићем, Петром Бенчином, Марком Живићем, Слободаном Бодом Нинковићем, младим глумцем Милошем Биковићем, почела је да гради сопствену каријеру. Некако на самом почетку извођења представе гимвазијалци из Велике Плане седели су у првим редовима позоришта и чекали да се појави Анита. Са њима су били основци из Марковца и то је било за Аниту искуство које се памти због жеље да буде најбоља, уверљива и незаборавна, да потврди неком из свог окружења да су снови о успеху могући и да је глума дар који се добија као поклон рођењем, а не привилегија коју је могуће добити неким другим путем, препорукама и везама ближњих.
Девојка из унутрашњости по завршетку студија почела је сигурним кораком да се пење степеницама које воде до врха позорнице. Има је у серијама повремено, на сценама београдсих позоришта, најчешће у дечијим представама.
- Морам да напаравим списак - каже са осмехом који разоружава, оставља утисак да је срећна и задовољна, спремна за нове изозове, решена да успе и остане глумац до краја. Необично обича, лепа споља и из нутра. Плени кад говори, кад игра и кад ћути. Оставља утисак у свакој прилици и на сваком месту. Ваљда је то оно што Бог да, а нико не може да отме и присвоји за себе, примећујемо кад је гледамо и пожелимо да таква остане до краја, док траје на сценама, можда буде нова Љубинка Бобић или Жанка Стокић.
Представа „Кад су цветале тикве”, према драми Драгослава Михајловића, у режији Бобана Скерлића, Београдског драмског позоришта, добила је добре оцене критике и публике. У њој као део великог ансамбла Анита је почела да се пече на вечној ватри глумачког заната која ће је каткада и опрљити пламеном ако се буде превише занела позивом који је одабрала.
„Редитељ Бобан Скерлић је Михајловићев текст поставио монументално, реалистички, суптилно додајући есенцијалне поетске зачине. Изабрана је велика подела, наступа укупно око четрдесет извођача – глумаца, студената, деце. Сцена је импозантно отворена у дубину, често се на њој изводи неколико паралелних призора, што делује грандиозно, али и освежавајуће у нашим театарским условима“ – писали су критичари. За Аниту су овакви услови били дар од Бога за почетак и срећа да у свет одраслих уђе на велика врата.
Дипломска представа „Арт“ сама је по себи занимљива Анити због другарства које се из приватног живота преноси на сцену. У њој играју Ивана Дудић, Бранкица Себастијановић и Анита, другарице са групе. Свађају се, мире, расправљају и шаљу поруку публици да преиспитају своја лична пријатељства, њихове разлоге трајања или разлаза. Готово деценију после тога често су заједно на сцени, зраче, допуњују се играју за себе и публику. Видели смо је и ми на сцени Позоришта „Масука“ одакле је кренула у свет и били испуњени љубављу према младој глумици која је успела да се не промени и да остане своја. Трудила се да пренесе на своју публику радост играња и захвалност што је у прилици да им покаже како се из провинције стиже на велике позорнице обасјане рефлекторима пред којима се губи тло под ногама.
У дечијим представама „Плава птица“ и „Поноћна чаролија“ Анита је била најиспуњенија и најрадоснија. Новогодишња позоришна сензација била је дечија представа „Поноћна чаролија“ којом је Анита са својом трупом обишла Србију. Захваљујући њима најмлађа публика широм земље била је у прилици да осети прави претпразнични дух и дружи се са популарним глумцима Бранкицом Себастијановић, Луком Рацом, Стефаном Радоњићем, Владом Вучковићем и Анитом Стојадиновић.
- Радујемо се дружењу са публиком у данима који су пред нама. „Поноћна чаролија“ враћа празничну атмосферу у градове широм Србије, а срећни смо што ћемо кроз ову представу подсетити најмлађе због чега је важно да никада не изгубе веру у магију новогодишњих празника – поручивали си глумци пред сваки сусрет са највернијом публиком.
- Код деце нема лажи, нема преваре. Кад им се нешто свиђа реагују, кад им се не свиђа опет реагују. Мораш да се дајеш и да заслужиш њихову пажњу. Нема тишине. Одмах знаш шта те чека са друге стране. Деца су најискренија публика, то је оно због чега је лепо радити за њих. Али се ја ипак највише налазим у драмама. То је нешто што бих волела да играм, да се окушам у тим тешким улогама. Волим чисту емоцију и да играм и да гледам – преноси своје импресије с почетка каријере Анита Стојадиновић.
- Још има времена где ћу се наћи. Позориште је дефинитивно моја прва љубав, ту се осећам добро и то је нешто што ће остати до краја живота. У међувремену очекујем да ће се телевизија и филм преплитати и да ће ме имати у улогама на великом платну. Видећемо.
Представа „НЕДОЗВАНИ“ у режији Југа Радивојевића, у продукцији НАСТеатра у којој игра и Анита добила је награду „Млада Европа“ на 19. Интернационалном фестивалу „Actor of Europe“ на којем учествују земље Балкана. Анита је и у комаду „Малчић Палчић“ који је рађен по књизи Николај Кољаде, а у драматизацији Адама Ранђеловића и режији Браниславе Стефановић. У центару збивања је Момчић-Палчић, дечачић који се родио растом мали као палац, а срцем велик као планина. „Њагова стара мајка га је толико сањала и желела, да га је на крају и добила. На свом путу ка зрелости Момчић-Палчић кроз живот среће ДВА СВЕТА. Свет људи и свет животиња. Он сам припада ТРЕЋЕМ СВЕТУ – свету бајке и митских бића и у исто време је и велики и мали.“ Ово искуство са прибликом која се од срца радује, смеје и плаче од туге помогло јој је да свом маленом најдражем животном пратиоцу приређује редовно доживљање из бајке. Он је њено друштво за шетње, јутарњу кафу, вожњу трактором, ваљање по трави, концерте, позоришта, шљапкање по барицама... Учи га ономе чему је и сама научена – да воли и ужива у природи, да буде спреман и способан за све, буде свој и на своме. Оно што је најважније, пренеће на њега да кад га нешто занима иде до краја.
- Ја сам иначе таква. Истрајна и упорна, ако ме нешто занима идем до краја.
Некако пред изолацију због короне у свом селу, Марковцу, у једном дворишу, испод коша поред Цариградског друма, играла је Петрију и уживала у аутентичном сеоском амбијенту. Са сценом омеђеном ћилимима и дрвеним стубама сјединила се чим је крочила пред препуно двориште познатих и непознатих људи.
- Било је занимљиво, сасвим другачије него на било којој позорници где смо играла монодраму. Постоји тај чудан осећај који не попушта од почетка до краја, пред драгим људима који ме познају од почетка живота. Танка је граница између тога шта ми као глумци радимо на сцени и што стварно јесмо. Непознаница је да ли ме гледају као лик, или као неког из њиховог окружења. То ћемо пустити времену да покаже. Још ми није јасно где сам ту са њима. Извесно је само да сам срећна што се и то догодило у мом животу – каже Анита, задовољна и испуњена што је остварила дечији сан. Завршила глуму и играла пред својом публиком.
- Монодрама је изузетно захтевна. Кад успеш сам си одговоран и кад не успеш сам си крив. Опет окренут себи. Када сам касније била на сцени са другим глумцима, те друге очи уперене у мене са којима сам делила све, страх, емоције, успех, радост, биле су ми охрабрење. Како су се одвијала играња монодраме почињала сам да носим ту одговорност, да се навикавам и сналазим сама. И што је најважније, почињеш да уживаш у томе шта доносиш публици и шта она теби даје. На крају ти публика буде партнер – прича Анита испуњена миром о свему што је везује за саме почетке каријере, а тек јој је двадесет и нека.
- Глума је маратон, није трка на сто метара, говорио је наш професор Владимир. Ми морамо да трајемо цео живот, не сада, две - три године, него до краја живота. Да трајемо и истрајемо у томе. Важно је да у поплави шунда покажемо младима шта су праве вредности и на кога би требало да се угледају. Данас је лако доћи на телевизију,али није свако лик на кога би требало да се угледају млади и ми се морамо изборити да се систем вредности ревидира, да буду вредноване праве ствари, а критиковани и одбацивани садржаји који не служе ничему осим што ће кварити људе – каже Анита указујући на потребу да и глумци, редитељи, сви радници у култури и позоришту дају допринос који ће довести до промена у култури.
- Морамо да се фокусирамо на то да правимо добре представе. Да се допадну публици, тако ћемо их привући да долазе у позоришта. Све више је ријалитија, промењених животних вредности. Доста је некултуре и квази културе око нас.
- Ја сам желела да постанем глумица, то сам и успела, али што би рекао мој покојни професор “Ваља остати глумац“. Лако је постати, али треба и остати, постајем и ја свесна тога тако да су моје жеље за будућност управо те да останем глумица. За сада иде по плану, оно што сам желела успела сам да остварим – не жури и не прави велике планове. Чврстим кораком Анита иде напред, ка новом циљу, спремна да искорачи, или застане кад затреба, да узме дах, добије нову снагу и крене даље. Тако је увек радила, као дете, на бини у школским приредбама, на позоришној сцени, у животу.