У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Марија Пантовић, професорка филозофије о утицају екрана на децу и младе
Све на свету има употребу и золупотребу, каже професорка у средњој школи „Никола Тесла“ у Великлој Плани, Марија Пантовић, наводећи као пример оружје, шећер и динамит... Исто се догађа са екранима о којима све чешће говоре стртучњаци са аспекта злоупотребе и штетних последица. Човек мора да научи да разликује те две функције - шта је употреба а шта злоупотреба. Инстиктивно и разумно свако у себи носи могућност да препозна шта је исправно, а шта не, па и то како треба екран употребљавати, а како је могуће злоупотребљавати га. Злоупотребе су свакако лакше јер је лакше предати се било ком пороку него одупрети се њему. Уз мало вежбе свако може да направи разлику, да схвати шта је добро и да почне да примењује то сазнање уводећи у свакодневни живот правила којих ће се придржавати - каже професорка промишљајући на који начин млади праве штету развоју своје личности уколико претерују у нечему, у овом случају ради се о прекомерном трошењу времена на екране.
- Мислим да су млади свесни тога. Почетком године смо имали разговор о томе када смо увели забрану коришћења телефона. Прихватили су одлуку као правило понашања. Не могу да кажем ни да су раније телефони били допуштени у настави, али кад дођете на час и ако неко користи телефон одмах уђете у расправу због чега, ако му одузмете телефон постајете непријатељ. Сада је ситуација другачија. Кроз правила забране коришћења телефона на часу стварно се труде да испоштују дисциплину. Они су и раније знали да то није добро, али нису били у обавези да поштују правило. Прихватали су мање више без поговора забрану тако да су били дефинитивно свесни колико је злоупотреба телефона погрешна одлука. Свесни су и употребе, кад радимо иницијални тест користе телефоне. Прихватају да је професор тај који контролише шта је кад дозвољено, а шта забрањено. Мислим да добро знају све то, као што добро знају да не треба да иду у кладионицу, али могу да се кладим да већина то ради било да су пунолетни или не. Знају да је погрешно али им је тешко да се одрекну те врсте порока, за њих изазова. Долазимо до тога да је друштво то које сервира шта је исправно, шта погрешно. Социологија нормално дефинише као општеприхваћени образац понашања став друштва, већине у заједници. Сматрам с тога да би целокупно друштво требало да утиче на младе у циљу разграничења тих ствари – каже професорка и поткрепљује тврдњу ставом да је могуће очекивати напредак ако се заложимо сви за те промене.
- Једна ствар у оваквој ситуације је јако битна, а то је лични пример. Деца се васпитавају тако што им родитељи нешто говоре, јер они уствари највише усвајају савете родитеља. Има деце која рано почну да пуше, а када им родитељи кажу да то не раде а сами држе цигарету у рукама, тај савет више нема вредност и ефекте који се очекују. Тодитељи су ти који би морали да скрену пажњу деци на превелику употребу телефона, али ако и они не испуштају телефон из руку, промена неће бити. У оваквој ситуацији је важно да се родитељи и наставници који се баве децом током већег дела дана придржавају општих правила лепог понашања. Да својим примерима делују на децу. Не треба за то много речи ако се праволно опходимо према њима. Они нас гледају, нормално је да ће нас следити – анализира проблем професорка Пантовић усмеравајући пажњу на осиромашење језика младих у датим околностима.
- Веза језика и мишљења сугерише на закључак да млади новијих генерација све мање користе речи у комуникацији. Човек сам са собом разговара у мислима на матерњем језику обраћајући се себи као другом лицу. Приметила сам у иницијалном тесту да кад убацим неке нове термине да бих видела да ли они знају њихово значење, да их препознају, али да их једноставно не користе. За њих је сувише компликовано да употребљавају појмове који нису стално у њиховом речнику. Изражавају се краће, просто је питање да ли користе речи или им за комуникацију служе емотикони. Нема знакова интерпункције, правописа, стилског јединства. Тако су навикли четовањем, слањем порука, објавама на друштвеним мрежама. Они ствари дефинишу са „оно као, оно кад“, неодређеним речима. Сигурна сам да су свесни неких ствари али то тешко могу да преточе у други медијум који је у овом случају говор. Користе језик као неку општост, али не могу да у финесама дефинишу како се осећају и шта мисле – коментарише начин комуникације професорка Марија.
- Постоје два начина како се борити да се заустави тренд оваквог опхођења како би се исправила већ нанета штета. Одузети им справе комуникације за које су везани као дете за играчке или их едуковати. Први начин је можда тренутно ефикаснији, али је свакако боља на дужи рок било каква едукација. Можда бисмо могли да уведемо експеримент да ли можемо да живимо неколико дана без телефона. У том случају би били принуђени да се погледају у очи и разговарају једни са другима користећи живу реч. Ја сам први телефон добила у 25 - ој години. О томе често причам са децом на часовима. Они не могу да појме како смо се ми налазили кад излазимо, како смо се договарали. У моје време чак ни свака кућа није имала фиксни телефон. Када би макар на три дана могли да се одрекнемо телефона и екрана уопште, вероватно би схватили да је могуће живети без њих – каже професорка филозофије преносећи искуства из учионице уз осврт на улогу родитеља у одвикавању младих од телефона.
- Има родитеља који нису пример својој деци. Када сарађују са њима, када желе да им укажу на грешке у понашању, они то раде на погрешан начин – вербално - мислим да је боље личним примером. Није тачно да деца гледају ријалитије, сличне садржаје на које се ми одрасли често жалимо да нам кваре омладину. Била сам изненађена када су рекли да то раде њихове баке и деке, понекад родитељи. Њима је то монотоно, досадно и неинтересантно. Управо су тако дефинисали разлоге незаинтересованости за ову врсту садржаја на екранима иако се тамо смењују сваког минута догађаји. Расправе и разна чуда која држе пажњу великог дела публике их не привлачи, што је добро. Ради се о томе да је њима занимљиво нешто што је апсолутно испразно, ни по ком основу инспиративно. Например, како се деца бацају пред аутобус, како се неких 2о девојака шминка на разне начине. Нешто што је одраслима нејасно, необјашњиво, остаје непознаница зашто. Да ли се ради о некаквом засићењу – видели су свашта, ништа им се ново не нуди, или је пак у питању нешто сасвим друго – пита се професорка и каже да примећујем како се форме које им држе пажњу скраћују.
- Они пристају на клипове који трају мање од минуте, све остало је смарање. Пошаљем им неку анимацију примерену њиховом узрасту као илуистрацију уз тему коју радимо, они ми одговарају да нису имали времена да погледају. „Досадно је кажу“ - три минута је много за њих.
Млади више немају идоле, или бар не у оном смислу у ком су све претходне генерације имале.
- Новак свакако не подпада под ту категорију, он има опште место. Али мислим да је проблематично то што они ни Новака не виде као вредног поштовања зато што је тај човек својим радом постигао циљ. Колико је било одрицања, напора, искушења њих не интересује. Ни то да ли је пропагирао неке позитивне етичке вредности , да ли је у нечему амбасадор своје земље у свету. Сва та питања која могу да се поставе за неког идола су неважна, за њих је на првом месту то да је он човек који свуда побеђује. Он је победник са великим словом П а не човек који је вредан, успешан, лепо васпитан, хуман... Победник, може да пређе сваки ниво у игрици, тако га виде.
- Када им поставите питање шта је етика, згранула сам се да не знају шта је то, шта то уствари значи. Не разумеју значење речи као да је бесмислен склоп слова. Кад им појасним буде нам лакше да дискутујемо и наводимо примере из стварног живота или литературе. Приметила сам да само издеклемују неку дефиницију сматрајући да је то довољно за оцену. Као да се ради о Питагориној теореми, Њутновом закону... Нису свесни суштинског значења појма ни те појаве у друштву. Усвојили су је без разумевања. Требало би доста времена и рада да се неке ствари суштински промене, да би схватили шта је етичка вредност и зашто је важно да поштујемо та начела – инсистира на темељном учењу и разумевању материје у оквиру предмета који изучавају наставним програмом и појава из стварног живота.
- У школи имамо шаренолики скуп деце – каже професорка филозофије.
- Са села, из социјално угрожених, дисфункционалних, хранитељских породица, децу о којима брину самохрани родитељи. Неупоредиво више васпитања из куће доносе управо таква деца. У руралним срединама њима се више баве родитељи него у граду где родитељи јуре за егзистенцијом, немају времена за њих. Мислим да је утицај бака и дека, људи вредних и радних, преоптерећених кућним пословима, већи на децу него у породицама интелектуалаца. Они на њих преносе традиционалне, етичке вредности и лакше је радити са њима него са децом чији су родитељи са успешним каријерама, али имају мање времена за своју децу. Мислим да деца са села имају другачију комуникацију са укућанима, са више поштовања и разумевања. Они користе телефон кад имају времена. Од ученика у разреду где предајем 12 -13 имају жуљеве на рукама, сигурно од тешког рада. Сви наравно раде и телефон користе нсајвише сат пре спавања. Посвећени су породици због чега мислим да управо услови живота и окружење доводе до тога да комуникација буде различита, другачија у руралним срединама у односу на град – закључује професорка филозофије, Марија Пантовић, уз сугестију да сви заједно, родитељи и предавачи, целокупно друштво предузмемо мере које би довеле до разумевања проблема, самим тим и смањења употребе екрана код деце и омладине.
