У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Шта нам даје, а шта одузима модерна технологија питање је које заокупља пажњу стручњака и родитеља последњих година у све већој мери зато што су последице превелике употребе екрана постале видљиве и опасне по ментални и физички развој деце.
Друштвене мреже су донеле двосмерну и вишесмерну комуникацију и сви са свима комуницирамо на најразличитије теме. Интеракција, тај моменат у ком је неки садржај који смо поставили, довео до тога да нам неко лајкује и фејвује пост, нешто прокоментарише или чак подели са својим пратиоцима, постали су критеријум успешности комуникације на интернету. Туга, осећај мање вредности, па чак и један облик фобије, коју називају No Like Fobia може да се појави као последица тога што нико није лајковао њихову слику, видео, било шта што је њима важно – о овим и сродним темама које указују на то да смо постали робови интернета са младима и родитељима разговара често психолог Ана Мирковић са циљем да их усмери на опасности које могу да следе са оне стране екрана.
Психолог Ама Мирковић, тренер на пројекту „Вршњачком едукацијом против дигиталног насиља“ у организацији УГ „Свет речи“ из Велике Плане за ученике десет основних и средњих школа уже Србије, говорила је на едукацији о основним појмовима дигиталног насиља како се препознаје, спречава и утиче на децу и омладину да буду обазриви и научени да реагују. Као једно од важнијих питања наметао се временски оквир када треба са децом започети разговор о друштвеним мрежама и како их припремити на изненађења која их очекују ако без контроле одраслих сурфују интернетом.
- Друштвене мреже дефинишу своја правила у вези са узрастом када је прихватљиво да деца почну своју авантуру на овом медију, она је најчешће 12 и 13 година. Међутим, сви знамо да и деца много млађег узраста користе друштвене медије, и да се та граница стално снижава. Родитељи треба да прате понашање своје деце, да се интересују за садржаје који су деци важни и да, у складу са узрастом детета, нађу начин да му објасне, приближе тему, укажу на потенцијалне проблеме и опасности – рекла је Ана и прокоментарисала резултате истраживања који говоре да коришћење друштвених мрежа постаје немнивност, општеприхваћена друштвена обавеза и облик најчешће комуникације међу људима свих генерација.
- Не постоји довољно свести о томе како би требало правилно користити друштвене мреже. Још увек друштвене мреже перципирамо као наш најличнији простор у коме можемо постављати баш све што пожелимо. Немамо никакву свест о томе да је сваки профил на друштвеној мрежи заправо један мали медиј, који има своју публику, а она често и није састављена од најближих и најдобронамернијих људи. Све је на овом медију јавно, па и када пошаљемо неки садржај као приватну поруку, ми над њом губимо контролу - неко може сачувати тај садржај и проследити га било коме. Мало је људи свесно тога – наводи као одговор психолог Ана Мирковић и појашњава када и како се ствара зависност од интернета.
- И та граница се стално помера, али на горе и на више. Пре пар година се зависношћу од интернета сматрало уколико неко проводи више од четири сата на интернету или носи мобилни телефон са собом у тоалет. Данас сви ми проводимо више времена на друштвеним мрежама и порталима, а од телефона се не одвајамо готово никада. Са децом треба разговарати, дати им прилику да разумеју зашто је важно ограничити гледање у екран, као и осмислити садржаје који ће испунити њихово слободно време на квалитетнији начин. И одмах да вам кажем - наићи ћете на велики отпор, причу да је ово другачије време од "вашег времена", да су сви тамо и да је све друго досадно и недовољно занимљиво.
Јелена Златкова, ауторка и координаторка пројекта, из радног материјала за учеснике који је припремила тренер, Ана Мирковић, издвојила је неколико значајних сегмената са упутствима када би требало са децом започети разговор о друштвеним мрежама, како друштвене мреже делују на психу детета, која је улога родитеља у спречавању дигиталног насиља и који проблеми настају злоупотребом друштвених мрежа. Тако сажета проблематика постала је приручник за ђаке и родитеље, нека врста подсетника како се опходити према адолесцентима који показују отпор и негодовање приликом покушаја одраслих да им уведу ограничења на примену модерне технплогије.
Има пак и оних родитеља који сваки покрет детета, сваку фотографију деле на друштвеним мрежама и дозвољавају да дете расте са тим да је то нормално. И ту настане проблем како детету указати на чињеницу да није све за мреже и да није пожељно делити своју интиму са пријатељима који су ништа друго до „виртуелни“ пријатељи.
- Разумљива је потреба родитеља да са драгим људима поделе неке ситуације из живота њима најдражих бића. Ипак, треба водити рачуна о томе који је то тип фотографија, шта приказују, као и размислити о томе како би се и колико допало њиховом детету за пар година то што виде. Једно истраживање је показао да деци највише смета то што родитељи објављују њихове фотографије без њихове дозволе, али и своје непримереног садржаја. Колико су родитељи уопште свесни тога – пита се Ана и подсећа родитеље да ипак посвете више времена потребама своје деце како би избегли замке које им се нађу на путу уколико нису научени да их препознају.
- Родитељи могу највише да помогну. Да се више укључе, да двосмерније комуницирају са децом. Ја сам у протеклом периоду водила пројекат "Безбедни клинци", у 19 школа сам држала предавања родитељима и деци. То је велика публика. Деца својим родитејима кажу да не траже помоћ јер родитеље то не занима, јер ништа не знају на пример о ТикТоку, и јер ће им забранити да га користе, одузети им мобилни телефон и друштвене мреже. Дакле, они врло јасно и врло прецизно посложе зашто не разговарају са родитељима. Како је могуће да неки родитељ каже да га то не занима. Наша родитељска обавеза је да нас интересује. Деца мора да дођу код нас. Они знају све о дигиталним технологијама, али ми знамо све о животу. Ту смо да их ободримо и да нам верују.
Ана Мирковић је о овој теми често говорила и даље говори на медијима како би скренула пажњу јавности на опасности које носи са собом дигитално насиље. Последице су јасне, доводе до поремећаја менталног здравља, неретко до суицида, када се више ништа за жртву не може учинити. Зато је потребно и упутно о томе говорити више, јаче и са свих позиција –друштва, васпитача, родитеља, стручњака, законодаваца...
- Важно је да поставимо нека правила. То да неки садржај без пристанка не може да се објави. Мислим то је јако важно. Као психолог мислим да закон поставља рестриктивна правила. Ми морамо много да радимо на превенцији и едукацији. Како ћете ви једном детету од 13 година да забраните да пошаље полу-наги селфи симпатији? То се не може дефинисати законом, али ако разговарамо са децом и поставимо питање да ли ту фотографију хипотетички може да види још неко, онда се дете замисли. Да му се каже да скриншот оде лако даље. Мислим да у том смислу је закон јако важан.
И оно најважније што би требало да буде предуслов за заустављање дигиталног и свих других обликаа насиља је наставити едукацију младих, спустути лествицу на најнижи ниво, о томе говорити најмлађима, не само старијој школској деци која се са овим проблемом сусреће у стварнмом жоивоту.
- Дигитално насиље је јако комплексно. Не знам како ће се то све обухватити. Много је важно да причамо о овим темама. Важно је како им поставимо питање у смислу да ли је то вредно да одговорите на изазове, да ли се неко угрожава, да ли је то вредно нечијег аплауза. Стално треба да их подсећамо. Они су млади, а имају снажан медиј у рукама. Мислим да је насиље сада видљивије. Тешко је доћи до телевизијског студија, али јесте лако до ТикТока. Сва деца имају телефон. У сваком случају закон и правници морају да се баве овом темом – каже психолошкиња и оснивачица Института за дигиталне комуникације Ана Мирковић која у свакој прилици истиче да је најважније препознати проблем пре него што буде касно.
Када имамо свест о нечему, када смо информисани и едуковани онда смо способнији да видимо да нешто није у реду. Често је проблем да и родитељи не знају ништа о дигиталном насиљу. Када видимо да се нешто дешава, не можемо никада да повежемо о чему се ради. Онда је последица толико велика да је несагледива. Било би добро да као друштво будемо упознати да превенирамо да се не деси суицид, депресија или туга. На жалост, као и у свему осталом, реагујемо када имамо неку екстремну ситуацију, често трагичну.
Има различитих видова дигиталног наисља. За почетак морамо да се освестимо да оно прво постоји. Рекох, тешко је. Постоји и социјално наисље. На пример, када дете хоће да се игра испред зграде и неко му не дозволи, оно се осећа јако понижено. На интернету се то стално дешава. Избаце их из вибер или неке друге групе, не желе да са њима ступе у интеракцију и то је јако оптерећујеће за дете – упозорава с разлогом психолошкиња и оснивачица Института за дигиталне комуникације Ана Мирковић.
