У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Нема правила ко трпи насиље на интернету. Жртва може да буде свако, леп, паметан, обавештен, необавештен, добар и лош ђак... Свако може постати жртва, исто тако свако може да повређује некога. Разлог може да буде баналан - ако вас неко изнервира на улици, попреко вас погледа у школи, смета како се облачи, има боље оцене, више се допада вама драгој особи – у том случају је лако да му напишете свашта, садржај се не бира, а кад крене лавина, граница нема...
Како се препознаје дигитално насиље, које симптоме показује жртва насиља науче већ на првом часу обуке млади који се путем едукација упознају са разним облицима насиља – видљивих и невидљивих, па ипак свеприсутних у свим друштвима данаси и убудуће. Због топга је едукација први корак ка савладавању препрека и избергавању замки које собом носи модерно доба и модерне технологије путем интернета и друштвених мрежа. Ана Мирковић, психолог Института за дигиталне комуникације подсећа да насиље постоји од кад постоји човечанство и да ће га увек бити, једино остаје непознаница у којој форми и ком облику ће се појавити. Предавање је у оквири пројекта "ВРШЊАЧКОМ ЕДУКАЦИЈОМ ПРОТИВ ДИГИТАЛНОГ НАСИЉА" УГ „Свет речи“ одржала ученицима и професорима из 10 општина и градова Србије који су били партнери на овом пројекту непосредно пред појаву короне када је уследило затварање школа и прелажење на он лајн наставу.
- Увек нагласим да хероји новог доба нису ни најбољи ђаци, ни најбогатији, ни они који возе најбоље татине аутомобиле, они који путују свуда по свету... Хероји новог доба су они који први искораче када виде да се насиље дешава, потруде се да зауставе агресора и пригрле и разумеју жртву. То су они људи који су емпатични, који схватају колико је важна подршка у оваквом проблему и колико позитиван став може да промени стање жртве.
Када се говори о последицама које за собом оставља дигитално насиље, непознаница је којих су размера и колико оне могу да буду страшне и дуготрајне. Да би се истакао значај овог облика насиља податак да двадесетак деце сваке године у свету изврши самоубиство због злоставњања на интернету упозорава и опомиње.
- Дигитално насиље траје заувек. Материјал који се појавио на интернету и кад га неко избрише не значи да је уништен. Не знате да ли га је неко сачувао и да ли ће у неком тренутку да га употреби против вас. За разлику од обичног насиља које се увек деси на неком месту где се креће одређени број људи, дигитално насиље види на милионе других људи што жртву чини јако несигурном, особом без самопоштовања. Психолошко и емоционално трпљење је у том случају јако велико и због тога је изузетно важно да се ради на едукацији. Младе особе које су биле суочене са дигиталним насиљем кажу да су врло често биле на ивици понора и да су се носиле мишљу да себи одузму живот – рекла је тренер пројекта говорећи о последицама дигиталног насиља и истакла важност подршке у оваквим ситуацијама.
- Најчешће подршка макар једне особе помогла им је да крену даље, да схвате да су вредни, да су важни и да није најважније у животу да ли сте били изложени насиљу на интернету. Из тих разлога сматрам да је наш задатак да ободримо младе људе да препознају дигитално насиље, не само да виде и констатују да постоји, него и да буду подршка тим особама којима се то дешава у смислу да ли ће их разумети, подржати, дати неке животне мотивације да крену даље.
Нема правила ко трпи насиље на интернету. Жртва може да буде свако, леп, паметан, обавештен, необавештен, добар и лош ђак...
- За разлику од традиционалног насиља где би само окружење идентификовало као могућу жртву најнежнијег, најслабијег, најинертнијег, особу која није склона комуникацији. Познато је да мирна деца најчешће буду жртве насиља, на интернету тога нема. У стварном живоу агресори су увек идентификовани као неко ко је најгласнији, најбучнији, најснажнији. Потичу најчешће из агресивних породица, сами су трпели насиље, а на интермнету су девојчице највећи злостављачи. Седе иза својих мобилних телефона, иза својих екрана, немају цензуру шта могу да напишу, колико ће то некога да повреди. Немају идеју о томе какав ефекат могу њихове ружне речи да оставе – подучава тренер учеснике семинара и указује на чињенице које откривају насилника и жртву.
Свако може постати жртва, исто тако свако може да повређује некога. Разлог може да буде баналан - ако вас неко изнервира на улици, попреко вас погледа у школи, смета како се облачи, има боље оцене, више се допада вама драгој особи – у том случају је лако да му напишете свашта, садржај се не бира, а кад крене лавина, граница нема...
Како се препознаје дигитално насиље, које симптоме показује жртва насиља науче већ на првом часу обуке млади који се путем едукација упознају са разним облицима насиља – видљивих и невидљивих, па ипак свеприсутних у свим друштвима данаси и убудуће. Због топга је едукација први корак ка савладавању препрека и избергавању замки које собом носи модерно доба и модерне технологије путем интернета и друштвених мрежа.
- Најчешће се примећују и дешавају сви симптоми као кад дете трпи традиционално насиље. Повлачи се у себе, губи дневни ритам, слабо комуницира, не једе, слабије учи, не спава, попушта у школи, губи комуникацију са својим окружењем... Сваки осетљив родитељ ће препознати када се дешава насиље, само они родитељи који су окупирани неким другим животним приоритетима најчешће ће рећи да нису видели, или нису знали да се то дешава њиховом детету. Не можете незнати кад се нешто дешава са вашим дететом, не оправдава вас ништа да не приметите озбиљност ситуације. Кад дете смрша, губи енергију, кад је потиштено, када има све симптоме анксиозности када је окружено другом децом и другим људима, онда је то показатељ да дете трпи и да има неки проблем – упозорава психолог и инсистира на већој пажњи и разумевању проблема деце, чешћем показивању емоција.
- Родитељи дефинитивно не могу да зауставе насиље. Живимо у насилном друштву, сусрећемо се са насиљем на сваком кораку. Нама и медији форсирају насиље. Видите да личности које су на дискутабилан начин дошле до неке славе углавном су најактивније, нуде се као модел понашања. Свака туча се промовише. У таквом окружењу родитељи могу да буду много отворенији са својом децом, могу да имају много више разумевања, мора да буде ту не само да васпитавају дете, него да га ободре, загрле и кад се то не очекује од њих. Једини гест који помаже мозгу да лучи хормон сератонин јесте згрљај. Кад загрлите некога већ сте му улепшали тај тренутак. Не можемо да променимо систем вредности у друштву, али можемо да урадимо оно што морамо, а то је да најдражим особама у окружењу покажемо колико су нам важни и колико нам је до њих стало. То је чиста емоција и чиста љубав.
Особа која злоставља друге људе је дубоко исфрустрирана, несрећна несигурна, незадовољна собом и другима – каже Ана Мирковић и тражи разумевање за њих како би љубављу и пажњом утицали на промену њиховог понашања.
- Постоје деца којима родитељи не показују колико их воле. Верујем да сви родитељи воле своју децу, али има оних који то просто не умеју да покажу. Особа која врши насиље дубоко мрзи, а мржња је један ружан осећај који највише смета особи која гаји то осећање у себи. Особа која мрзи нема склоности ка емпатији, ка саосећању, љубави, ка разумевању других. Кад препознам да нека особа мрзи, прво ме преплави туга, саосећање, а онда добијем некаку жељу да баш ту особу приглим, покажем јој да може другачије и боље. Најбоље би било када бисмо могли свима да помогнемо, кад већ не можемо, морамо да урадимо оно највише што можемо. То би било довољно за одговарајући приступ проблему о коме говоримо и који покушавамо да решимо заједничким снагама радећи на овом пројекту – закључила је разговор пеихолог Ана Мирковић о утицају дигиталног насиља на децу и последицама које оно оставља на њихову рањиву душу, на личности у развоју, када је све што им се дешава предимензиониранано, велико и страшно.
