У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Милица Ђорђевић, учитељица из Пожаревца о (зло)употреби екрана међу основцима
Најмлађи основци користе телефоне у знатно мањој мери него старији ђаци, али по мишљењу стручњака вишесатна примена екрана може да створи озбиљну зависност, да утиче на концентрацију и будност на часовима, да изазове поремећаје менталног и физичког развоја деце и да успори целокупан напредак социјализације личности. Супротна мишљења су да би деца требало да иду у корак с временом, да се на време навикавају на модерну техологију, да прате друштвене токове, да таблети и друге паметне справе подстичу когнитивне способности и да им шире интересовања која утичу на учење, памћење, читање и налажење решења за многобројне конфликтне ситуације у свакодневном животу и праћењу наставе.
Тако употреба мобилних телефона код деце изазива опречне реакције родитеља. Неки у потпуности одобравају коришћење паметних телефона од најранијег узраста, док су други изричито против тога. Родитељи који подржавају идеју да деца користе мобилне телефоне од друге године живота, неки и раније, углавном сматрају да мобилни телефони и таблет рачунари подстичу когнитивне способности деце, оправдавајући свој став тврдњом да садржаји које деца гледају и игре које играју на телефону позитивно утичу на развој читавог низа способности деце. Истичу да се деца обучена да користе телефоне лакше прилагођавају обавезама у школи, на првом месту брже уче, више читају, лакше памте, рационалније размишљају и дуже држе пажњу на ствари које их интересују.
Упоредо са овим образложењем које оправдава употребу мобилних телефона и са мишљењем које оспорава инвазију модерне технологије се намеће питање како не дозволити детету да има мобилни телефон, ако скоро сви његови другови из разреда имају телефоне. Родитељи, поведени искуствима из окружења и свог одрастања једноставно не желе да њихово дете буде искључено из друштвених токова. Сматрају да би им ускраћивањем употребе паметне техонологије умањили могућности за напредовањем у погледу спознаје света око себе, правовременог добијања информација и сналажењу у друштву ако би им ускратили употребу мобилних телефона.
Насупрот овом ставу родитељи који су против тога да им деца користе паметне телефоне до одређених година, сматрају да употреба модерне технологије чини супртотно од низа наведених погодности. Најчешће истичу да се негативан утицај мобилних телефона на децу испољава кроз смањену концентрацију и пажњу, да губе интерес за појавама око себе, да су мање физички ангажована и да нису способна самостално да делују и доносе закључке и одлуке у животним ситуацијама које им се намећу.
У прилог својој тези наводе да телефони отуђују децу, чине их мање друштвеним и комуникативним, да им сужавају вербалне и емотивне способности, онемогућавају их да испоље оно што осећају и да због свега тога подстичу незадовољство спољњим светом и појаву агресивног понашања која се испољава у контактима са вршњацима и старијим особама.
Једно је ипак заједничко код обе групе родитеља – брига и страх од разних опасности са којима се деца могу сусрести на друштвеним мрежама или приликом самосталног коришћења интернета и друштвених мрежа. Сходно томе поставља се питања колико је угрожена безбедност, приватност и сигурност деце која свакодневно сурфују интернетом, често без контроле одраслих особа када могу да ступе у контакт са сумњивим особама на платформама које их вребају.
Општи закључак би могао да буде да коришћење мобилних телефона у раном узрасту има својих користи и великих ризика. Све зависи од тога како се приступи проблему и колико се слободе даје деци када је реч о свакодневном конзумирању садржаја и коришћењу разних апликација путем мобилног телефона. Меру би, свакако требало да одреди родитељ, а да притом води рачуна о препорукама стручњака и да користи искуства других. Увођењем контроле над децом и модерним техноплогијама последице се могу предупредити и избећи непријатности које следе.
Из разговора са Милицом Ђорђевић, учитељицом из Пожаревца, долазимо до сличних закључака.
- Кад кажем учитељица осећам да је ово не само мени, него и другима, мила реч и да нас све враћа у неки период живота када смо били срећни и безбрижни. Видим да су и садашњој деци учитељи јако битне особе у одрастању и целокупној подршци у процесу образовања и васпитања. Надам се да то учитељица многима звучи мило. Не бих рекла да су учитељи ауторитети. Волела бих да деца своје учитеље пре свега памте као неке драге особе који су им много пута биле други родитељи, сходно томе колико времена и колико сати проведу у школи где се обострано сматрамо делом породице. Много је ситуација у којима је потребна наша подршка, разумевање, емпатија, због чега се увек трудим да им будем подстрек у свему. Већ десет година радим, често ми се јављају, позивају на матуре, завршетак године, пунолетства... Све су то лепе емоције за мене и за њих. Због тога се воли овај позив. Да би се радило са децом морате да имате доста стрпљења и разумевања. Нарочито са малом децом – каже учитиљеица Милица чије име сугерише емоције које буди њен позив.
- Деца у овом узрасту лако стичу навике. Када се неко према њима постави с намером не да буде ауторитет са позиције старијег, него као неко ко их подучава и саветује, они се на њега угледају. Кроз различите ситуације ненаметљиво се враћамо на праве вредности тако да деца то наше опхођење прихвате као модел понашања. Они све то лепо схвате и спроводе даље као неке основе животног описмењавања које се стичу у најмлађем узрасту, у развојном периоду личности. Мали су све више окренути техници, компјутерима, телефонима... Преко друштвених мрежа никада нису били ближи, али генералнио, због те витруелне повезаности никада нису били даљи и удаљемнији једни од других. Многа деца имају профиле на мрежама, што ме изненађује у иузвесној мери зато што су мали и што их користе да би међусобно комуницирали као да нису у прилици да се повезују у стварном животу. Имају их да би ишли у корак са вршњацима, а не знам како воде конверзацију на њима и шта каче. Нисам им пријатељ у том смислу да бих била у прилици да пратим шта објављују – каже учитељица и констатује да им то време проведено на мрежама одлази у неповрат.
- Свакако, на њима проводе више времена него што је препоручљиво. Све је то индивидуалчна ствар и зависи од детета и породице, колико им је дозвољено или забрањено. Зна некад да буде јако корисно, у сврху наставе и учења, али некада деца једноставно, како они кажу, из досаде или неких других разлога, превише времена проводе на друштвеним мрежама. Ја бих, свакако, усмеравала децу да више времена проводе у дружењу, разговору, игри... Сугерисала бих им да већи део дана посвете природи, на ваздуху, дружењу и упознавању света око себе. Данашње генерације су више везане за екране због чега се отуђују, теже склапају пријатељства, нерадо комуницирају међусобно – износи своја запажања учитељица Милица Ђорђевић.
- Нема разлике између деце у граду или на селу. Све је то индивидуално, зависи од појединаца, родитеља и њихових навика. Деца на селу некада знају чак и у већој мери да користе мобилне телефоне. Гледају цртане филмове, оно што приватно видим, уочавам да играју игрице, прате неке личности, бирају њима блиске садржаје. Гледају са родитељима музичке емисије, неки пак губе време и погрешно усмеравају децу на ријалити програме. Чујем понекад да разговарају између себе о неким емисијама или нечему што су видели на екрану иако то не би требало да буде поље њихових интересовања - каже ичитељица усмеравајући пажљу одраслима на одабир садржаја који код деце буди позитивне емоције и утиче на њихов напредак.
-Било је ситуација где смо генерално разговарали на нивоу актива са родитељима о томе, али просветне раднике највише занима, конкретно мене, да деца не користе претерано телефоне у школи, нарочито не за време наставе, осим ако то није предвиђено наставним програмом. Када постигнемо тај договор знају да поштују и буду доследнији него одрасли. Једноставно, знају шта се ради у школи. Драго ми је да видим децу на одмору без телефона, да се радије играју него да буду на мрежама. Постижем договор са њима да се то у школи не ради и они заиста поштују правила. Родитељи су свесни превелике употребе мобилних телефона и мене подржавају у том договору. Заједно настојимо да испоштујемо време без телефона док су у школи. Чак ми је једна мајка рекла да сам ретка учитељица која о томе са децом разговара – преноси своја искуства Милица и каже да је на радионицама са старијим основцима добила сличне коментаре.
- Супер је да се одморимо од телефона - што ме је изненадило и обрадовало.
- Деца схватају - не битно је на ком су узраату - да су преоптерећена и да превише користе мобилне телефоне, компјутере, друштвене мреже, модерне системе комуникације, али чини ми се да не виде начин како да се отргну од тог облика зависности. Изражавају жељу да мењају навике. Прихватају нашу иницијативу што нам говори да су свесни последица. Прави је тренутак да зауставимо (зло)употребу модерних справа. На одрасалима је да предузму одговарајуће потезе.
ЗАКЉУЧАК
Коришћење мобилних телефона код деце узраста од 7 до 10 година потпуно је непотребно, а и потенцијално ризично. Због тога је неопходно извршити бољу едукацију родитеља који својој деци купују мобилне телефоне, јер многобројна истраживања и студије непобитно показују да електромагнетно зрачење мобилних телефона много више продире кроз главу детета доба од 7 до 10 година него кроз главу одраслог корисника, што се посебно може видети кроз термичке ефекте које ови уређаји могу проузроковати. Постоје чак и мишљења да деци основношколског узраста треба забранити употребу мобилних телефона, што свакако треба размотрити и евентуално применити.
