У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
“Дигитални детокс” је део терапије која подразумева суздржавања од коришћења електронских уређаја са циљем редукције стреса, усредсређивања на социјалне интеракције и повезивање са природом у реалном животу.
Ако је дете у раној животној доби изложено претераном утицају екрана претрпеће велике последице по ментално здравље. Док гледа садржај оно увежбава комуникацију са сликом коју му екран шаље. У првим контактима детета са екраном дете покушава да успостави комуникацију са покретним сликама што му не успева из разумљивих разлога. Будући да оно што је на екрану не узвраћа, дете се затвара у себе и постаје несигурно. Ствара свој имагинарни свет који га штити од спољашњих утицаја. На родитеље промене код детета не остављају у раном развојном периоду значајан утисак, нису свесни последица због чега не реагују и не спашавају дете од негативног утицаја који на малишане оставља модерна технологија. Понекад буде касно када се уоче симптоми екранизма, штета је већ направљена, али и тада може да се укаже помоћ детету тако што ће се позвати стручњак у помоћ, применити одговарајућа терапија и започети одвикавање од екрана. “Дигитални детокс” је део терапије која подразумева суздржавања од коришћења електронских уређаја са циљем редукције стреса, усредсређивања на социјалне интеракције и повезивање са природом у реалном животу.
Да се о овој теми у већем делу света више говори него код нас потрђују многобројне студије стручњака. Дечји неуролог Јевгениј Комаровски из Харкова је у пет година истраживања наишао на много случајева деце који до своје треће године још нису проговорила. Та промена је пре више од једне деценије уочена и код нас, али је нико није сматрао алармантном и упозоравајућом. Родитељи су примећивали успорен ментални развој своје деце, понекад тражили помоћ од педијатара, ређе од психолога и психотерапеута и надали се да је учестала појава последица динамичног живота и резултат глобалних друштвених промена. Зашто деца касније проговоре и социјализују се, чувени светски неуролог научно није доказао, али је створио мишљење на темељу виђених искустава. У чланку објављеном након ових истраживања упозорава: "немојте ово мишљење претворити у науку, то су само моја запажања, али једно сам приметио и чини се да су се коцкице полако почеле слагати. Озбиљно размишљам о могућим последицама интензивног коришћења у најранијем узрасту разних уређаја с екранима: телевизора, компјутера, таблета, смартфона.“
Оградио се тим поводом др Комаровски и казао да је у поменутој студији изнео само своја запажања на основу искуства, не и научне доказе. Није желео да се опаске које износи прихвате као застрашивање, али је био убеђен да се чињенице прикупљене посматрањем малих пацијената и радом са децом и родитељима уклапају у постављене тезе и полако склапају започети мозаик.
„Посао ми налаже да се свакодневно сусрећем са децом са мањим или већим сметњама у развоју. Већ пет година се по правилу сусрећем са истим проблемом - децом која у просеку са три године практично не говоре. Понашање те деце слично је понашању деце с аутизмом. Заједничко им је то што су им, када су имала око годину дана, дати смартфони односно таблети“ – стоји у изјави чувеног дечијег неуролога.
Деца која су била предмет посматрања стручњака практично су већи део дана проводила с модерним уређајима и буквално се ограничила на комуникацију са њима, искључујући спољњи свет из свог поља интересовања. Од тога страда фацијална експресија, појачала се мимика лица, усмеравање погледа ограничило се само на екран, свело се на контакт очима према ликовима на екрану, емотивна сфера је отупела, деца су била ускраћена за реакције које изазивају било који облик емотивног стања осим потребе да буде уз екран. Покушај да се од детета узме уређај изазивао је оштре реакције негодовања и агресије. Говор се готово код свих посматраних малишана није развио или се сводио на рудиментаран, сиромашан опсег речи и појмова.
Комуникација с околином из имагинарног света у реалан била је лоша. Одвијала се отежано и нерезумљиво. Дете је било лишено емоција, осећаја за реалност, није разумевало нити показивало жељу да схвати поруку коју му неко из спољњег света шаље. „Знајући колико је лако помешати узрок и последицу, не искључујем да су нека од те деце начелно аутистична, а да је преокупација геџетима једноставно једна од варијанти стереотипног понашања...“
У прилог овој тврдњи или изреченој сумњи доктор је навео пример девојчице од једне година и три месеца која се није одазивала на обраћања нити је реаговала на вербалне захтеве. Није имала развијену адекватну мимику и гестикулацију. Неколико месеци раније није било тако лоше. Дете је тапшало, махало, комуницирало са саговорницима осмесима и покретима. Специјалисти су посумњали на поремећај из аутистичног спектра.
Након анализе великог броја видео-снимака с епизодама из живота детета чувени неуролог је закључио да је све почело око седмог - осмог месеца када је дете добијало оброке у столици за храњење, испред укљученог телевизора. Са годину дана девојчица је практично сво слободно време проводила испред некаквог екрана. Родитељи су послушали савет доктора и све екране склонили од детета. Првих неколико дана, како се очекивало, приметили су код девојчице раздражљивост, хистеричност и агресивност. С муком су успевали да је нахране, одбијала је да комуницира са њима, била је љута и одбијала да спава и игра се играчкамо које су јој нудили.
Упорним радом са њом најпре су јој вратили контакт очима и показивање руком. Терапије су постепено давале све боље и боље резултате. Из ових разлога др Комаровски поставља питање „да ли је могуће да се у "спектру" наиђе на ситуације с механизмом који би се могао окарактерисати као "псеудоаутизам"?
И други стручњаци у области менталног развоја деце говоре о истим смптомима „болести“ за коју психотерапеути користе нови израз „екранизам“. Деца која су предуго изложена екранима имају проблем са говором, концентрацијом, показивањем емоција и експресијом лица. Деца се рађају здрава, а здрав мозак се усклађује са садржајем којем је изложен, увјежбава оно са чиме се сусреће свакодневно. Опонаша, пнавља, прилагођава се. Стога, ако још неразвијен ментални склоп ставите испред екрана, он се увјежбава у својим искључивањима. Стимулисан му је само један део мозга док се други не развијау у складу са спољним надражајима које добија из природе, окружења, сусрета са другом децом и људима око њега. Навикнуто да гледа у екран дете комуиницира са ликовима које му нуди покретна слика, не види другу децу, не зна да се прилагоди новим околностима.
За разлику од аутизма „екранизам“ већ после одређеног броја терапија даје позитивне резултате док је код праве клиничке слике – аутизма, напредовање много, много спорије. Дете је због времена које је провело испред екрана пропустило много тога из спољњег света због чега му је причињена огромна штета.
Поред тога што је мозак детета био једносмерно стимулисан у раном животном периоду, друга је штета што сви остали центри нису били једнако подстицани – ову чињеницу сви стручњаци који скрећу пажњу на „екранизам“ износе као најзначајнију и најубедљивију околност којом указују на значај теме и потребу да се целокупно друштво позабави овом појавом. Постоје тачно одређени периоди у развоју детета шта се у когнитивно-менталном плану развија док расте. Зна се које способности детета се у којем месецу живота развијају, али неће саме од себе, већ уз подражај из околине. Ако дете остане под стакленим звоном, изоловано од тог подражаја и “вегетира” испред екрана, неурони се међусобно не повезују сами од себе и тако настаје штета. Нарочито ако дете проводи четири до пет сати испред екрана како то често бива у већини породица. Иначе, није усамљено мишљење да је давање ајпода бебама равно злостављању деце.
Према новим смерницама:
Деца млађа од 18 месеци не би требало да проводе време испред екрана (телевизора, мобилног телефона, таблета, рачунара). У овом узрасту прихватљиво је учешће деце у разговорима одраслих путем видео-чета, при чему се подразумева да одрасли током разговора комуникацију прилагоде детету. Уколико родитељи деце узраста од 1,5 до 2 године желе да уведу дигиталне медије, морају одабрати веома квалитетне садржаје и помоћи деци да их разумеју.
Деца узраста између 2 и 5 година не би требало да користе дигиталне уређаје више од једног сата дневно, квалитетно осмишљеног времена (што подразумева едукативне и узрасно примерене садржаје и активности), уз активно посредовање одраслих.
За децу узраста од 6 и више година потребно је сачинити индивидуални план коришћења дигиталних уређаја и интернета који ће осигурати да време испред екрана не замени социјалне, когнитивне и физичке активности које су важне за дечји развој (сан, игру, спорт, комуникацију са члановима породице и пријатељима).
