У КОРАК С ВРЕМЕНОМ
Како екранизам виде наши суседи, представници цивилног сектора у Хрватској који едукацијама и бригом о младима инсистирају на заштити менталног здравља
Мирела Алагић из Белог Манастира, представница цивилног сектора, као стручњак у области социјалне заштите радећи са децом и омладином пренела је своја искуства везана за насиље међу вршњацима и злоупотребу телефона. Екранизам је видљив у Хрватској, препознат као нарастајућа опасност због чега се борба против најновијег облика зависности младих води интензивно последњих година. У кампању против екранизма укључене су институције, невладине организације и грађани. Родитељима се са свих аспеката скреће пажња на појаву која може да остави трајне последице по ментално здравље деце.
Због све веће отуђености младих уочавају се проблеми са менталним здрављем. Деца и млади октенути виртуелном свету имају проблем са сналажењем, прилагођавањем у друштвом, поштовањем друштвених норми, повучена су и потиштена, неретко агресивна и склона насиљу – врше насиље или га подносе. Из разговора са Мирелом Алагић, председницом Удруге “Пројект грађанске демократске иницијативе” из Белог Манастира, сазнајемо да се у суседној држави примећују слични друштвени токови и појаве са којима се суочава остатак света, самим тим и суседи у окружењу.
- Млади од најранијег периода одрастања пуно су изложени различитим медијима. Много времена проводе испред екрана, нарочито покрај телефона због чега су постали зависници од модерних справа. Свакако ту има и добрих и лоших ствари, али је проблем што ове негативне ствари у знатној мери утичу на формирање личности младих у том развојном периоду. Код нас још увек нема довољно едукација у области дигиталног насиља којег је све више и које се неоправдано занемарује. Имамо једну организацију у Осијеку која се бави тим подручјем и са њима сарађујемо периодично када нам се укаже потреба за њиховом подршком. Она детектује те облике понашања, пријављује их не само унутар хрватских институција него и на европском нивоу – каже Алагићева, ангаживана на регионалном пројекту УГ „Свет речи“ из Велике Плане који се бави едукацијом младих о ненасилној комуникацији међу људима.
- Оно што ми можемо направити из својих ципела је то да подстичемо едукације младих људи да препознају све врсте насиља. Када дође до ситуације кад препознају било које и било какво насиље на властитој кожи већ је касно. Кад се човек опече крене другачије да размишља о томе и свим тим појавама, али до тада некако све то, деци, родитељима и младима, стоји у зраку као некакав облак који док се њих није дотакао не препознају као могућу опасност, нити га примећују. Интензивира се перцепција на проблем тек када се нешто догоди нама, или некоме нама блиском. Кад је неко од наше деце злостављан различитим ружним речима, сликама или је на неке друге начине искључен из некаквих група где жели да припада, ми не размишљамо о томе тако озбиљно. Али и родитељи и деца крену у размишљање о важности едукације на те теме кад се њих дотакне било који појавни облик насиља – каже Мирела у намери да подстакне на размишљање родитеље и све учеснике у одгоју и заштити деце да се позабаве овим темама које директно утичу на целокупан ментални склоп особа у развоју.
- Везано за ову тему можемо отворити подручје менталног здравља које је нарочито после короне постало предмет опсервација, када је свет постао поприлично затворен и све више усмерен на уређаје, попут мобилних и осталих екрана. Ту се отвара питање подршке менталном здрављу деце и менталном здрављу помагача јер сви ми који радимо с децом и младима, професори и учитељи, морамо да порадимо и на повећању нашег знања и вештина да бисмо могли адекватно одговорити на све више растуће насиље. Упоредо се намеће обавеза везано за смањење појаве насиља да је свим могућим оправданим средствима сузбијамо и истовремено радимо на јачању менталног здравља свих нас – закључила је овим поводом Мирела Алагић, представница партнерске организације на пројекту из Удруге “Пројект грађанске демократске иницијативе” из Белог Манастира.
- Неоспорно је да су код нас као и у Србији присутни сви облици вршњачког насиља због чега је неопходно спроводити едукације и обучавати децу и младе да препознају насиље и насилнике како би умели да се боре против свих насилних покушаја вршњака да их омаловаже, повреде или емоционално угрозе. Учећи да препознају насиље знаће како да се понашају у одређеним ситуацијама, у мањем ризику су да и сами буду насилници, а као највећи бенефити оваквих пројеката издвајам свакако могућност да се превентивним деловањем на смањењу насиља утиче на целокупно друштво и заједницу да и сама предузме одређене кораке да се жртве заштите и само насиље сведе на најмању могућу меру. Јер, насиља је увек било, биће га и у будуће, тенденција је свих нас укључених у овакве пројекте да се немиле последице насилног понашања не претворе у нешто што је општеприхваћена појава којој нема лека – рекла је Алагићева.
- Дозвољено је и код нас ношење телефина у школе. Једна школа у нашем окружењу је забранила коришћење мобилних, пратим како ће то изгледати. Лепо су развили стратегију како се доносе телефони у школу, остављају закључани... Интересује ме како ће родитељи реаговати на то, а посебно како ће деца и млади реаговати, јер заиста постоје неке ситуације када је мобилни потребан, што за комуникацију са родитељима и вршњацима, некад и унутар образовног систрема. Имамо квизове и свашта нешто што се може радити преко паметних телефона, интересујеме како ће то завршити, али генерално поздрављам мицање телефона из разреда. Кад радимо некакве едукације замолимо младе људе да телефоне одложимо у кошарице. Јако буду забринути они који су први пут изложени томе, те кошароце стоје у истој просторији где ми радимо, вратимо им, а нису баш сретни кад се одвајају од мобилних – наставља на тему везаности младих за екране социјална радница у Белом Манастиру, Мирела Алагић.
- Велика је одговорност родитеља због ове учестале појаве, мислим да им је једноставније да дају телефон детету у руке него да се баве с њим. То раде дословно од рођења детета. Кад нам се деца роде, по новим друштвеним нормама је важно ставити тај тренутак на интернет. На тај начин остављамо дигитални отисак нашег детета, уводимо га у витруелни свет а да га нисмо ни питали. Дете тек рођено после неколико минута, или сати се нађе на интернету да бисмо се похвалили да имамо бебу. Како расте беба, сликамо је и то често објављујемо, радост делимо с другима. После тога врло брзо дете излажемо неким цртаћима, стављамо га испред тв-а. Оног тренутка кад може пратити нешто мобилни је испред бебе да је забави, да би била мирна. После наставља с игрицама, а након тога друштвене мреже и тако даље у недоглед – каже Мирела усмеравајући пажњу на родитеље да буду одговорнији и савеснији у одгоју деце.
-Мислим да је велика одговорност родитеља да ограниче боравак на мобилним телефонима, посебно код тинејџера, што није лако. Велика казна је за младе људе ако им узмете телефон, али мислим да је на свима нама као родитељима, одгајатељима, скрбницима, како год, разговарати са децом, указати им на добре и лоше стране телефона јер ми се чини да ћемо у будућности имати пуне клинике младих људи овисних о интернету и другим разноразним уређајима. Досад је био велики број младих људи који су се лечили од зависности о дрогама, алкохолу, пушењу, коцкању, а сад би то могло бити о зависности од интернета.
- Ми видимо и кроз конкурсе који се расписују путем министарства здравља, рада и социјалне политике где се уводе та подручја зато што су важна. Колико ће организација цивилног друштва моћи адекватно сама да одговори на ове појаве нисам сигурна. Само удруженим снагама се ствари могу почети помицати с мртве тачке. Дефинитивно су кампање важне, али кампање на националном нивоу и кампање у које верујемо сви ми. Мислим да ће се све то узимати у обзир и примењивати све више и више, онако како нараста проблем и како се буде будила свест свих нас да делујемо. Дигитално насиље је присутно апсолутно, неко то препозна, неко не, али кад слушамо медије и причамо некако нас се то не дотиче. Док није нека прича ружна није нам битно да се догађа, али кад постане гадно и ружно, тад се кренемо преиспитивати –наводи своје виђење проблема Мирела Алагић повезујући нарастајући проблем са проблемима друштва у окружењу.
- Мислим да је ситуација која се десила у пролеће у Београду оставила трага на регију, не само на Републику Србију. Покренуло је све нас нешто што је страшно, због тига су и у Хрватској кренули слати дописе школама да школе обрате пажњу на ученике који су другачији, мирнији, повученији, на различите испаде који се дешавају између ученика који можда нису били третирани као већи испади. Мислим да се сада након ситуације код вас све гледа кроз лупу и да је тај монструозни чин детета оставио трага на Хрватску. Пробудио нас је и покренио да мислимо и радимо. Код нас се дефинитивно другачије гледа и на понашање деце, понашање младих у школама... Није насиље само оно што је изван школског дворишта него има пуно ситуација које упозоравају и опомиоњу. Везано за вербално и за физичко насиље ми можемо адекватно да одговоримо на основу искуства и знања, имамо шта рећи. За облике дигиталног насиља и екранизам који представљају претећу појаву свуда у свету морамо да учимо и додатно се едукујемо – закључује Мирела на основу дугогодишњег искуства рада са младима.
ЕКРАНИЗАМ И ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ
„Екрани, односно телевизија, мобител, таблет и слично, могу имати позитивне и негативне учинке, овисно о садржају и дуљини кориштења. Прво национално истраживање о предшколској ђеци пред малим екранима у Хрватској, које су провели Поликлиника за заштиту ђеце Града Загреба и Храбри телефон, показало је да је 79 посто ђеце млађе од двије године већ почело користити екране, док смјернице стручњака наводе да ђеца те доби екране не би смјела уопће гледати, говори психологиња Барбара Милетић.
Како објашњава, готово 50 посто родитеља ђеце предшколске доби у Хрватској даје ђеци екране у сврху забаве, док више од трећине родитеља сматра да су електронички уређаји ђеци корисни за учење. Исто тако, готово половица родитеља не зна процијенити јесу ли електронички уређаји штетни или корисни за њихову ђецу. Електронички медији за ђецу могу имати едукативну функцију те омогућују лакшу доступност садржаја за стјецање нових вјештина и компетенција. Такођер омогућују комуникацију с особама које су физички удаљене или недоступне.
...Дјеца различите доби односно развојног ступња на различит начин интерпретирају и доживљавају свијет око себе, па тако и медијске садржаје. Примјерице, цртићи или игрице у којима доминира агресиван садржај могу имати негативан утјецај на дјецу предшколске доби јер још увијек уче како управљати својим осјећајима и понашањима те теже разликују стварност од фикције. Дуготрајна изложеност таквим садржајима може довести до нормализације насиља – насилно понашање се може почети гледати као нормалан и пожељан начин рјешавања међусобних конфликата.“
