У корак с временом – екранизам дигитални аутизам
У Србији је потребно време за све промене. Припреме дуго трају, тешко се прихватају све новине, а да ли смо у праву или не када нешто желимо да применимо налик остатку света дуго се води полемика како ће се тако нешто примити код нас. Иста ствар се догађа и са забраном или ограничењем употребе мобилних телефона у школама. Тренутно је велики проблем то што у неким школама забрана може да функционише као правило понашања, а у неким не може никако. Неки родитељи су се определили да се телефони остављају кад се дође у школу, други су против наметнутих забрана што ствара велику конфузију и управо зато по школама важе, или не важе предложена правила. Када би надлежне службе усмерене на образовање деце и омладине одредиле тачно шта се сме, а шта је забрањено, поступак би био олакшан, сматра већина грађана заинтересована за ову тему.
Када би се увело стриктно правило шта сме да се користи, односно не сме, сви заједно, деца, родитељи и просветни радници, са њима и организатори наставе би знали како да се поставе у датим околностима. Деца би у свим школама унапред знала шта се од њих тражи, како да се владају и понашају везано за телефоне и на тај начин се научила поштовању правила.
Школски час је одувек био најважнија обавеза у школи зашто би онда телефонима био препуштен примат. Ако су столећима пролазиле генерације ђака а да нису са собом носиле играчке и стварчице без којих не могу, зашто и сада не би постојао пропис да су телефони на чекању док траје час. Млади из десет средњошколских установа широм Србије на едукацији УГ „Свет речи“ - „Учимо жирафећи језик“ који код саговорника подстиче ненасилну комуникацију - одговарали су на наша питања везана за употребу и злоупотребу екрана и донекле нам помогли да ослушнемо шта о томе мисле млади. Како се и очекивало и овде је било опречних мишљења када се ради о коришћењу вештачке интелигенције. Неки не могу да проведу дан без екрана, други се радије опредељују за дружење и спорт.
Андреа Ристић из Кргујевца телефон користи умерено и разумно, рекло би се у поређењу са њеним вршњацима који по пола дана проведе на екранима, паметније троши слободно време.
- Не користим телефон превише зато што немам потребу да време трошим на бескорисне ствари као што су игрице, праћење других на мржама и слично. Помало сам оперисана од тих ствари. Некад заборавим да телефон уопште постоји. Данас су сви зависни од екрана. Не могу да замислим живот без њега, да га скроз оставим по страни, али немам потребе да га користим више него што то сада чиним. Трудим се да не уђем у зону зависности. Моје другарице се углавном љуте што не користим телефон баш кад је њима потребно да будемо у контакту. Тешко им је да ме нађу, али кад затреба ту сам. Сматрам да ако неко има потребу да ме види може да дође, да ме чује преко фиксног, просто да ме нађе кад пожели.
Андрија Спасић из Велике Плане користи три до четири сата дневно телефоне. Мисли да није много посвећен свом мобилном, али без њега не може да замисли дан.
- Какво је време дошло и колико други користе модерне справе, ја сам вероватно умерен. Гледам тв још сат два. Размишљам да смањим, ваљда могу. У питању је воља. Још увек нисам стекао зависност од телефона па мислим да могу да ограничим време коришћења мобилног. Родитељи не опомињу, још увек нема потребе, сам контролишем такве ствари. И они користе телефоне па им се не чини да сам у проблему – каже Андрија.
Јелица Нешић средњошколка из Деспотовца мало проводи времена на екранима иако ће јој будуће занимање, техничар рачунара, захтевати да им се у потпуности псовети.
- Највише два сата дневно проведем на телефону или рачунару, ништа специјално, углавном да одговорим на поруке, чујем се са друговима, некад кад затреба. Волим да гледам како се припрема храна, то су емисије које ми заокупљају пажњу, музику пустим, могла бих без телефона. Прошле среде до петка сам била скроз без телефона, што значи да могу без њега. Сматрам да време које моји другови проведу на телефонима могу да искористе на нешто паметније, да се информишу, уживају у нечему што их испуњав, да допуне себе, оплемене дан. Не волим телефонске позиве нити поруке, више волим да у директном контакту поделим емоције са драгим особама. Немам тај осећај да ми разговор прија ако је преко жице. Ако не гледам у очи не могу да сазнам шта ми неко мисли, колико ми преноси позитивне енегије, колико је то разговор ради разговора. Покрет руком, како гледаш, како се смејеш шаље некоме информацију о томе какав си. Кад поруку напишеш некоме она је огољена информација, без емоција, празна. Није исто кад напишеш ОК и кад то кажеш. Нема исту тежину и исто значење. Видиш само ту скраћеницу у којој се не саджи ни нечија туга ни срећа – објашњава свој начин комуникације са блиским особама Јелица Нешић.
- Моја породица је у иностранству. Зато редовно користим телефон да бих се чула са њима. Не испуштам ову справу из руке, осим кад спавам. Читам доста књига преко екрана, користим таблет и рачунар. Некада проведем испред компјутера или телефона седам - осам сати. Кад идем у школу покушавам да време проводим са друштвом и да мало охладим мобилни. Не ускраћујем тиме себи ништа, ја бар тако сматрам. Један од мојих главних хобија је читање књига, мене као особу испуњава породица, моји пријатељи - док се чујем са њима утрошим то време које проведем на телефону - каже Теодора Савић из Кучева.
Њена вршњакиња Марија Петровић, средњошколка из Кучева, проводи у просеку четири до пет сати на телефону дневно. Зависи од околности и обавеза. Ако нађе нешто занимљиво, серије или филм, везаност за екран може да прерасте на дванаест па и више сати. Више од пола дана, у таквим ситуацијама, пажњу јој окупира модерна техологија.
- Није напорно гледање у екран, можда мало заболи глава када је предуго, али у принципу ништа ми не смета нити недостаје. Кад осетим главобољу и замор легнем да одспавам, па кад се пробудим опет користим телефон. Нисам зависница од телефона, могу да га оставим далеко, заборавим га у другој соби, не битно је где је, али кад ми је нешто занимљиво знам и да претерам. Немам осећај да нешто пропуштам ако нисам на телефону. Моји другови у просеку проводе четири до пет сати, зависи да ли су на селу, какве су им обавезе, када су у домету. Углавном у сеоским домаћинствима се пуно ради, деца помажу родитељима, немају времена за телефоне. Вероватно бих и ја на исти начин трошила своје време да су ми обавезе веће – закључује Марија.
Тијана Гавриловић, ученица медицинске школе из Смедервске Паланке, телефон мање користи кад има обавезе и кад иде у школу. Слободно време користи за серије и филмове.
- Напорно је гледање серије на малом екрану али нисам имала другу занимацију па сам потиснула ту околност да ме смањени екран замара. Некада више од осам сати дневно проведем са телефоном у рукама. Родитељи не кажу ништа, то је било углавном преко распуста, нисам ишла нигде па ми је оваква занимација надоместила недостатак других садржаја. Преко дана сам била на телефону, повремено се виђала са другарицама. Кад је школа све се редукује, што значи да и ја могу без телефона да будем више сати током дана. Користим телефон за дописивање са пријатељима, комуникацију са спољним светом кад сам у кући, гледање серија, за друштвене мреже и информације. Лајк од пријатеља ми није важан. Пријатније је када се разговара уживо. Ту могу да се покажу и открију с друге стране емоције, добија се други утисак у односу на поруку. То што вербализујемо можемо да допунимо мимиком, рукама, начином говора, све комплетно даје други утисак. Слањем поруке само се унфирмишемо без емоција, још ако употребљавамо емотиконе потпуно је огољена комуникација – каже Тијана младалачки искрено, убеђена да може без телефона, али да још није у ситуацији да размишља колико јој мобилни одузима времена и да се боји зависности од модерних справа. .
Ивани Чепић, ученици Техничке школе из Пожаревца, телефон служи искључиво за комуникацију са људима.
- Доста га користим у највећој мери због посла којим се бавим. Пре него што је моју пажњу заокупила фотографија превише сам времена проводила на телефону. Од ове године почела сам да уживам у неким другим активностима, волонтирам, путујем, уживам на неким занимљивим догађањима тако да ми је драго што се тај мој Screen Time смањио значајно. Трудим се да телефон не користим за друштвене мреже и игрице тако да сам игрице потпуно избацила, друштвене мреже су следећа станица. Вршњаци и даље много времена проводе на телефону. Имала сам прилике да упознам и видим људе који се не раздвајају од екрана. Користе га у просеку седам до осам сати дневно. Ако не и више. Мислим да је то огроман проблем не само друштвени него и ментални, чак и физички с обзиром на то да изазива главобољу, бол у леђима и коленима, ствара несаницу и друге незанемарљиве ствари. Решила сам проблем и баш сам задовољна – самоуверено преноси своје искуство са телефонима Ивана.
Магдалена Ђукић из Великог Градишта нема проблем са модерном технологијом. Користи је умерено и у складу са потребама.
- Три сата дневно користим телефон. Имам ограничење, а викендом због излазака и контаката са друштвом и родитељима мало више је у употреби. Било је некада неумерено и претерано много, викендом сам долазила и до четрнаест сати, зато што тај дан када не излазим гледам неку серију, или филм. Када је занимљиво тешко је прекинути па се то развлачило у недоглед. Оптерећивало ме је понекад, како када. Онда престанем, одморим се па наставим. Замара доста. Од када сам ограничила ипотребу телефона имам више времена за друге ствари, већи ми је фокус у школи. Немам друштвене мреже, нису ми занимљиве, углавном користим мобилни за позиве, разговоре, поруке и претраживање информација које су ми потребне. Лепше је уживо разговарати, на време сам престала да будем роб модерних справа и боље се осећам – тврди Магдалена и поручује вршњацима да и они правилно прерасподеле слободно време како би корисније потрошлили најлепши период одрастања.
- Телефон не користим претерано. Мало и ретко, колико је неопходно да кажем где сам, поручим некоме нешто важно, пронађем информацију која ми је у датом тренутку потребна. Не волим да се дописујем, радије позовем да попричакмо, користим за музику, инстаграм, WhatsApp... Мислим да сам у предности што нисам везан за телефон, не губим ништа, ни не добијам. Смиренији сам и рационалније трошим време. Идем на кафу са друштвом, учим, излазим напоље... Могла би да буде препорука за генерацију да се више друже, да се ману интернет света јер није реалан. Телевизор пустим чисто онако да ми иде нешто док се успављујем, користим лап-топ за разне ствари, програме који ми омогућавају да напредујем у школи, са родитељима гледам неке ствари на ТВ-у. Нема потребе да ми уводе ограничења, све то регулишем сам - потврђује Никола Радојковић, средњошколац из Велике Плане. 
