У корак с временом – екранизам дигитални аутизам
Праћење нових технологија одавно је постало саставни део наших живота због чега је готово незамисливо да се функционише без екрана. Мало ко може да састави читав дан без вештачке интелигенције, чак и они који су дубоко свесни да је већа штета него корист од превелике употребе модерних справа у комуникацији насупрот директном контакту са људима. Нарочито тешко примају одвајање од телефона деца и млади којима се иначе не препоручује више од једног сата дневног кориштећња ових справа. У већини школа родитељи и просветни радници дигли су глас против употребе мобилних телефона, завели су дисциплинске мере, ограничили време коришћења екрана и подстакли друге да примене сличне васпитне методе. Међутим, оправдано се намеће питање како модерну технологију окренути у нашу корист и смањити њено штетно дејство. Неки професори истичу да су им телефони неопходни у појединим ситуацијама када проверавају знање ученика или прате презентације на екранима, други пак тврде да се може без њих као што се могло и пре неколико деценија.
Мобилни телефони и други паметни уређаји су се показали изузетно корисним и незаменљивим справама у онлајн настави, током пандемије короне у многим елементима спасили су наставни процес. Оправдано се поставља питање где је граница, у којој мери је препоручљиво употребљавати нове справе, колико времена им посветити и на који начин извршити правилну прерасподелу употребе модерне технологије на дневном нивоу. Праћење наставе, израда задатака, обавезна комуникација, тражење информација може дневно да одузме више сати. Ако се притом дода и време које деца и млади проведу на телефонима ван наставног програма, коришћење модерних справа се и по неколико пута увећава у односу на тајминг који се препоручује да се не би стекла зависност и осетиле штетне последице „екранизма“.
Родитељи и деца неоспорно су схватили да је примена вештачке интелигенције корисна и позитивна за будућност, ако се користи на прави начин, али се увек повлачи питање где је црта. Колико је корисно и препоручљиво, када је оправдана а када не.
У већини занимања телефони и справе са екранима су, већ сада, свакодневни алат и на послу и у процесу учења. Дилема је да ли старије генерације то схватају као неминовност или априори одбацују предности модерне технологије. Генерацијски јаз у том погледу може изазвати неразумевање модерних токова, старијима рађа сумњу да ли (не)свесно или с истинским убеђењем раде праву ствар за своје потомке ако им (у)скраћују благодети модерне цивилизације и ограничавају време проведено на екранима. Увек ће бити много оних за и исто толико против. Како год да се поставе ствари везане за технолошки развој, дозвољавали ми деци или не да употребљавају екране, они ће их користити све више и више зато што је технолошки прогрес незадржив и што се брже старије генерације прилагоде тим трендовима, биће лакше пронаћи меру у свему што модернизација нуди кроз вештачку интелигенцију.
Чини се да је у датом тренутку везано за овај проблем најважније пронаћи меру – када је доста и колико оправдано користити телефоне. Потражити одговор стручњака када њихова употреба не ствара зависност и како наћи праву меру када деци допуштамо или забрањујемо да слободно време проводе пред екранима, суштинска је ствар у васпитавању и одгоју деце. Утиче на њихово ментално здравље и формирање здравих навика.
На иницијативу савета родитеља у великом броју школа широм Србије уведена је забрана коришћерња мобилних телефона ђацима док су у школи. Поступак је јасан – када дођу у школу ученици предају телефоне који су, док траје целодневна настава, закључани у ормарићима, када крену кући добијају их назад. Остављена је могућност да деца увек могу од наставника да траже телефон ако желе да се јаве родитељима и да их користе током математике и информатике, пошто на часовима ових предмета користе посебне мобилне апликације за учење и вежбање.
Упркос оправданом ставу да мобилни телефони штете деци и омладини, уврежено је мишљење међу одређеним делом родитеља да деца неће стећи информатичко знање ако им се телефони забране па су сходно томе у дилеми да ли је забрана коришћења меродавна и учинковита. На једној од едукација средњошколаца везано за примену ненасилне комуникације, разговарали смо са младима из десет градова Србије о штетном утицају екрана на њихово здравље. Одговори су били занимљиви, понекад изненађујуће искрени. Већина проводи више од шест сати дневно на телефонима, док има и оних којима мобилни не значи много, осим да се јаве и пошаљу поруку родитељима и пријатељима.
Виктор Панић, гимназијалац из Смедеревске Паланка, не проводи много времена на телефону као његви другови. Радије је у природи са друговима и браћом.
- Не волим да будем на телефону, нисам везан за модерне справе. Природа ме сасвим испуњава зато више времена проводим тамо где нешто више заокупља моју пажњу. Моји вршњаци су знатно више на телефону, то је њима неопходно, у неку руку начин живота. Мени не значи ништа да време губим на бескорисне ствари – каже Виктор правдавајући свој став да су телефони корисни али и да се може без њих. Сматра де је због тога у предности у односу на своје вршњаке.
- Телефони краду време, затупљују интересовања, заводе и условљавају да им посветиш сваки пут све више времена. Природа је нешто друго - увек нова искуства, нови доживљаји, опажања која ме испињавају. Зелена боја је добра за вид, релакисира и одмара, мислим да сам у великој предности у односу на другове којима је телефон омиљена играчка.
А да ли би могао да утиче на своје вршњаке да му се придруже и време корисније потроше каже да у најмањој мери зависи од њега.
- Не могу на њих да утичем много, али могу да их посаветујем да смање време проведено на компјутерима и да се посвете нечему што ће бити креативније, инспиративније и у сваком случају корисније од гледања у екран
Матија Перић из Велике Плане признаје да већину дана користи телефон. Можда 4-5 сати. За њега је то некад губљење времена, некад није.
- Користим мобилни за друштвене мреже, да се чујем са другарима, понекад отворим игрице и још по нешто. Моји другови исто то раде. Није важно да се нешто лајкује, битно је да се чујемо, да попричамо, пренесемо утиске о нечему што нам је тог тренутка важно. Кад се пробудим одмах узимам телефон. То ми је навика, сваки пут то радим. Није се током ноћи ништа важно догодило што сам пропустио, али ипак чим отворим очи телефон ми је на дохват руке. Узимам га и прво погледам да ли је стигла нека порука. Кад би ми неко отео мобилни чудно бих се понашао. Нисам сигуран како бих реаговао, али бурно сигурно. Тешко би ми било да се одрекнем мобилног, кад бих морао пристао бих, шта се ту може. Виша сила – каже Матија и тврди да родитељи не праве питање око тога колико он времена проводи на телефону. И они су највећи део дана на екранима – гледају ТВ и углавном не испуштају телефоне из руке.
Глорија Хорти из Бора минимално користи телефон. Служи јој ова справа да је повеже са светом кад то затреба или да изгугла неку информацију. Остатак дана користи да се дружи и ради неке корисније ствари.
- Доста времена проводим у школи, у разним пројектима сам и немам толико времена за губљење. Батерије ми трају само за позиве, оно најнужније обавим, друштвене мреже ме не окупирају у тој мери колико то интересује моје вршњаке. Интересује ме да погледам ако нешто неко објави са радионица, или оно што окупшира моју пажњу а то су неке ствари углавном везане за школске обавезе и предмете у школи. Не могу да утичем на вршњаке зато што је данас то велики друштвени проблем, где нико не жели да реагује јер сви сматрају да је то нешто што је донело, као тековину за будућност, ново време и нове технологије и да се без модерних справа не може. Телефон се намеће чак и деци као играчка кад родитељи имају потребу да се посвете себи или неким другим, углавном небитним стварима. Уместо да раде нешто што их релаксира и одмара, они гледају у телефон. Сматрам да је неизбежно живети са телефоном дананс. Највише информација стиже посредством интернета. И ја користим телефон за различите претраживаче, отварање одређених страница и сајтова, али сматрам да интернет није једини извор информација, још увек се служим књигама, читам новине, гледам одређене емисије на телевизији, све то може да надомести телефоне и неизбежан интернет – закључује Глорија, средњошколка из Бора.
Нађа Јанковић из Крагујевца по неколико сати дневно проведе на телефону. Мисли да је то скроз ок, да није претерано и да нема потребе да уводи ограничења и да преиспитује да ли је превише или умерено везана за вештачку интелигенцију. Али не жели ни да посвети додатне сате модерној технологији јер ће у том случају изгубити интересовања за блиским пријатељима, сусрете са њима и за другим лепим стварима које добија у контакту са љидима и природом... Радије се одлучује за обилазак неких занимљивих места, одлазак на концерате, у музеје, позориште...
- Вршњаци телефон користе у највећој мери за друштвене мреже, конуникацију са пријатељима, светом уопште. Не мислим да је једини вид комуникације телефон, радије позовем некога да попричамо ако то пожелим него што шаљем поруке. Гледање у саговорника, причу уживо ништа не може да замени. Родитељи су задовољни зато што не претерујем, нема кажњавања нити уцена. Договорно углавном све решавамо – потврђује Нађа убеђена да јој телефон не одузима много, нити јој даје превише. Може са њим, а могла би и без њега.
