Нина Матејић, фудбалерка пред којом је будућност, српски Меси како многи кажу, називана чудом од детета остварује свој сан
Женски фудбал у Србији у пуном је налету. Јуриша ка трофејима и светском врху. Постаје популаран и признат од стране мушког дела аудиторијума који баш и не прихвата са одушевљењем ту околност да су жене довољно добре на фудбалском терену скоро као мушкараци, можда и боље. Да српски фудбал има светлу будућност потврђује међународно признање нашој фудбалерки на светској сцени, Нини Матејић. Српски Меси, млада голгетерка Црвене звезде у избору УЕФА почетком године нашла се међу десет највећих талената на свету. Нину препознају као девојку која више воли копачке него штикле, којој је дражи дрес неко свечана хаљина, која је лидер међу младићима и девојкама... На трави је као на подијуму за плес. Али је то не чини мање лепом и привлачном од других девојака. Напротив, она сија свуда где год да се појави, на терену, у друштву, на улици, пред камерама и судијама. Своја је и посебна. Таква ће увек бити. Понос српског фудбала.
Нина је наше дете, рођена у Великој Плани, једна од десет фудбалерки за будућност, како је објављено на сајту Европске фудбалске уније, игра подједнако добро главом, ногом, десно, лево, дрибла и даје голове. Једном чак четири на првенственој утакмици, против немачке репрезентације, женске фудбалске силе, затресла је мрежу три минута после почетка. Носи капитенску траку и каже да је велика част и привилегија слушати српску химну на великим теренима. Тренирала је на Бајерновом стадиону са Немицама и била посебно поносна што је могла да доживи тај тренутак среће који се ретко коме пружа у раној младости.
Нина Матејић је увелико репрезентативка Србије. Уписала је неколико наступа за А тим и редовно игра за млађе категорије. Пре две године је била најбољи стрелац лиге раме уз раме са Тијаном Филиповић, док је прошле јесени постигла девет погодака за Црвену звезду. Освојила је више од сто медаља, дала више од стотину голова и најавила блиставу каријеру којом могу да се подиче највећи таленти, мајстори на зеленом терену. Лопта је била њена омиљена играчка, данас спона са животним позивом који је чврсто везан за фудбалски терен.
Полазак у школу Нина памти по првом шутирању лопте са другарима на игралишту. Уследио је потом званични тренинг, одмах након њега и прва утакмица, дала је први гол, затим још два, и то је било пресудно. Испуњеност и срећа коју је тај моменат донео тада шестогодишњој девојчици обележили су почетак једне приче чији се редови тек исписују. Нина Матејић постала је већ тада предводник једне нове генерације у Фудбалском клубу "Плана", генерације која у времену које још увек траје оставља дубок траг својим наступима и резултатима.
Било је у годинама које је Нина провела на теренима и непријатних искустава, али оних лепих, позитнивних, знатно више. Упознала је нове другаре и нова места, стекла нове пријатеље са којима проводи доста времена и ван терена.
- Са свима сам супер, али ипак бих издвојила Лазара Стојановића и Ацу Ракића – говорила је тако на самом почетку каријере малена фудбалерка.
Фудбал је увек доживљавала као тимски спорт у коме чешће победи бољи, уколико тако не буде у њеном случају, онда то иде у "фолдер" са негативним искуствима. Боли је судијска неправда, али је научена да прећути.
Урезан у памћење остао је гол који је постигла на првом Купу краља у финалу против "Петлића", маказицама, за вођство, а испоставило се, и за победу и освајање трофеја. Било је чудно, неуобичајено да девојчица тако ефектно даје голове. За борбеност се није постављало питање. Срчана је и више него неки њени другари.
- Поразе бих све желела да заборавим, много ми тешко падају...
Сећа се радо својих почетака, каже, није јој било тешко да прати дечаке, лако се прилагодила. А онда је све кренуло својим током.
- Сви од мене очекују да завршим неки део посла. Дечаци из противничких екипа играју против мене као против неког себи равног, не улазе у дуел слабије, не попуштају ми - са сигурношћу је својевремено, када смо се чудили њеним талентима и упорном настојању да остане на терену, одговарала на питање како је бити девојчица у мушком спорту.
Било је у почетку неверице, чуђења како то да девојчица постиже голове. Дешавао се по који безобразан испад увређеног дечкића који није могао да поднесе да га једна девојчица надмудри и надигра. Данас на њу гледају другачије, тешко да неко на овим нашим просторима није чуо за женског виртуоза у копачкама... За њих је српски Меси.
- Својом игром она се наметнула и изборила такав статус. Саиграчи су је прихватили као вођу екипе, као неког ко их окупља, бодри и подиже елан. Док је почињала, током Мини-макси лиге која се играла у Орашју, јавила сам да Нина не може на утакмицу јер има високу температуру. Није им било свеједно. На њено инсистирање ипак смо отишли и то је било опште одушевљење остатка екипе. Знају сви да ће она да пружи максимум и кад се то од ње не очекује – преноси своја сећања мама Сандра. 
Нина је прави спортиста. Никада не истиче себе као неког ко је постигао највише голова, не критикује у случају да неко не испоштује тактику, не заврши акцију на прави начин.
- Првенствено смо сами изградили такав дух, да будемо сви сложни, да исправљамо грешке без обзира ко их је направио, да не критикујемо једни друге, да се дружимо и на терену као и ван њега. Тако је било на самом почетку моје каријере, остало је и сада - говори Нина.
Највише је волела да наступа за "Плану", али и за женски састав "Звезде" играла је са великим задовољством. Носи у сећању лепо дружење, заједничке одласке на турнире.
- Покреће ме енергија оних који ме подржавају, који теже заједно са мном ка нечем вишем, бољем. Наравно да ми је битна школа, али фудбал је на првом месту. То је схватала и моја разредна (Нада Марјановић Дакић), најбоља на свету, од ње сам увек имала огромну подршку. Жеља ми је да играм док год будем могла, а кад одложим копачке да се посветим тренерском послу. Не слажем се са онима који мисле да нам је превише турнира, такмичења и да је пренапорно за нас упоредо школа и спорт. Лично бих волела да је још више утакмица, мени фудбала никад доста - каже Нина.
- Покреће је немерљива љубав према лопти. Свуда их има по кући, саплићемо се о њих. Одувек су само лопте биле у оптицају, не лутке или неке друге играчке. Кад би само зидови у ходнику могли да говоре - додаје мама Сандра.
Највећу подршку добија од породице. Брат највише брине, плаши се да његову "малу" сестру неко не повреди у игри, можда га и више него Нину заболе оштри стартови. Тата је неизоставни део кућног тима, али је мама највише уз њу, вози је, чека, испрати сваки тренинг и турнир. Тако је било кад је почињала, ништа се није променило ни сада када је постала женска фудбалска звезда.
- Делом зато што је она девојчица, делом јер јој је и то вид подршке. Она има потребу да буде неко уз њу. Ја сам велики критичар, морам да јој укажем на сваку грешку, она то уме да прихвати, али често ме и запита зашто је само ја критикујем, а сви други хвале. Било је током свих ових година разних искустава, ситуација које се памте. Наравно, више лепих, на жалост било је и повреда које су нас бринуле. Иако је она била девојчица међу јачима од себе, ретко да је мене неко видео како утрчавам на терен. Крену други ка њој, а ја, како кажу, мирно посматрам са трибина. Само ја знам како могу да издржим. Сама је бирала да се овим бави и мора да истрпи бол и оштрији дуел, неправду и сличне ситуације које су могуће у жару борбе. Морамо и са таквим стварима да се носимо, са поразима, повицима са трибина, судијским одлукама – оправдава мама спартански одгој и поносно каже да је Нина свуда своја на своме.
- Како на терену, тако и у животу. За све се сама бори.
И у школи она је велики борац, увек тежи томе да у складу са својим могућностима буде најбоља, а томе у великој мери доприноси оно што је научила на терену.
Пропустила је Нина многе рођендане својих вршњака, њено детињство ишло је путем који је сама трасира. Њен свет, њен живот, исткан је од фудбалских нити. Алтернативе нема. Воли одбојку, кошарку, игра понекад (рекреативно) тенис са другарима, али фудбал је далеко испред свих других спортова. Тако је и са узорима - на првом месту је Кристијано Роналдо, па онда следи велика празнина...
Тренинг је можда неки пропустила за све ове године због обавеза у школи које нису могле да се помере, неколико пута због болести, али утакмицу никада. То је за њу императив. Неодложна обавеза.
Нина припада славној генерацији 2005. годишта КФК "Плана" која је поред бројних трофеја на разноразним турнирима у земљи освајала пехаре ван граница Србије. Са својим саборцима из најранијег детињства, поред сјајног тимског духа који је владао међу њима самима, научила се да буде борбена, истрајна и одлучна у свему. Храбра је да уђе у дуел, шутира кад је прилика за то, преузме ризик кад нико неће.
- Тек ће се ова деца доказивати. Причаће се о њима, о њиховим головима, асистенцијама, одбранама, борбености. Даће Бог да их све усмеримо на прави фудбалски и животни пут, и да са успехом играју где год их живот однесе – говорио је за њих с пуно љубави један од тренера у краљевском клубу, Драган Павловић. За Нину је имао прегршт похвала и највећа очекивања.
- Нина има велико срце, њу је милина гледати док игра. Њена воља за победом, жар са којим игра, жеља за доказивањем, то је нешто са чиме се не срећемо тако често. Мислим да цела фудбалска Србија зна за њу, сви тренери кажу да је она будући капитен женске репрезентације. Она се родила сада, па за хиљаду година. Ми се поносимо њоме!
Био је увек један од највећих циљева девојчици из унутрашњости државни дрес, и она је то увек истицала као највећу жељу. То јој је био додатни мотив да ради још више и да напредује.
- Сви смо је учили да је играње за земљу на понос и породици, да се прилика да пева националну химну не пружа свакоме у животу. Кад год су девојке Србије играле нешто ми смо је водили на утакмице, да осети ту атмосферу. За њу је био доживљај да се упозна са репрезентативкама, међу којима је била наша Марија Илић, из Лозовика, која је тада била део националног тима. То су биле прилике да осети шта све могу једног дана да јој донесу одрицања у животу. Предосетила је да су пред њом нова познанства, незамислива искуства, путовања која ми не би могли да јој приуштимо. Зато је истрајала у одлуци да на терену сваки пут кад игра остави своје срце - каже мама Сандра.
Ако је некада и постојала сумња у моћ којом плени све око себе плавооки ђаволак, данас томе нема места.
- У почетку сам просто осећала дозу непријатности да она, као једина девојчица, ужива неке привилегије, да је због тога људи примећују, памте, а онда сам, како сам ваљда и ја све више била у целој тој причи, схватила да непогрешиво привлачи пажњу својом игром, тиме што се бори и даје све од себе за тим, више него многи дечаци. Она је својим даром и својим трудом постигла све што је желела и тако заслужила сву пажњу стручњака и навијача који је прате.
Није сва лепота фудбала само у дриблинзима, постизању голова... Има ту места и времена за симпатије, оне о којима се прича и оне које се држе у тајности. Дотера се Нина врло често и кад скине копачке и фудбалску опрему преобрази се у прелепог лабуда. Али о томе, неком другом приликом...
