Бити или не бити писац у Србији?
Мотивација младих људи да се баве писањем је терен који им то омогућује. Питање је да ли би се ико у Србији бавио тиме да не постоји прилика. Ипак, љубав према писању није увек довољна. Какав је терен за младе писце у Србији ближе су нам објаснили управо они.
Банатски културни центар и Град Кикинда редовно објављују конкурс за објављивање прве књиге младим ауторима. Матица српска се младим писцима посвећује кроз редовну Едицију Прва књига Матице српске. Питали смо њихове представнике. Питали смо ауторе који су се овим приликама афирмисали. Питали смо и даље неафирмисане ауторе. Питали смо Лагуну која се овим не бави, како изгледа терен из њиховог угла.
Шта је тешко, шта им треба?
Кажу да је од објављивања прве књиге још теже објавити другу, рекла је Милена Кулић. Милена је стручни сарадник Одељења за књижевност и ради са уредништвом Прве књиге Матице српске. Младом писцу је најзначајнији корак када његова реч постаје доступна широј јавности како објашњава. Важно је да младог аутора не сломи то што први пут није изабран баш његов рукопис на конкурсу.
Маријана Јелисавчић је млада списатељица која је прву књигу објавила управо преко конкурса Матице српске. Мислим да је највећи изазов писања креативност, и како створити нову причу, а да нас неко не оптужи за плагијат. Курс креативног писања прозе на Филозофском факултету у Новом Саду она истиче као значајан за њено стваралаштво. На курсу су постојали разни занимљиви изазови. На пример писање приче без употребе слова Е, или глагола. Прихвати игру? је збирка прича делом настала на курсу, коју је Маријана објавила уз помоћ Матице српске.
(слике: ,,Прихвати игру“ и/или ,,Маријана“, извор приватна архива)Најтеже је, како каже, направити финалну верзију која може да води свој живот. Када је Ваш текст у питању и када прођете кроз њега милион пута, не увиђате више никакве грешке. Када сам са лекторком прошла кроз рукопис, то се све црвенело. Такође наводи да је важно стати са исправкама у једном тренутку и ставити тачку на рукопис.
Млади аутори су спремни да чују шта имају да кажу старији, искуснији од њих, говори Милена. Спремни су да читају, покушавају, и имају веру у своју аутентичност. Млади писци, по њој, не треба да буду престроги према себи, али је и самодопадљивост опасна за њих.
После књиге
Матица српска жели да покаже да прва књига није почетак, већ зрела мисао младих људи, који већ имају толико тога да кажу и толико тога иза себе. Ми се трудимо да овом едицијом прекинемо традицију стављања прве књиге на маргину, каже Милена. Књиге младих аутора из њихове едиције су доступне у библиотекама широм Србије, и промовисане путем друштвених мрежа.
Сенка Влаховић, уметничка директорка Банатског културног центра говори о афирмацији писаца. Афирмација зависи и од спремности за учествовање у књижевном животу, медијској сцени. Доста тога се ослања на самог аутора, колико је активан, комуникативан и присутан на промоцијама и манифестацијама. 
(слике: ,,Промоција1″ и/или ,,Промоција2″, извор Фацебоок, одобрено од БКЦ)
Како каже Сенка, сав дугогодишњи труд младог писца је уродио плодом онда када рукопис дође до одређене групе људи која вреднује то. Све су то млади људи који годинама раде, нису преко ноћи дошли до објављивања књиге.
Миливој З. Попов је објавио књигу Безбојни пламен путем конкурса Банатског културног центра. Миливој разликује писање за сопствене потребе, и за потребе других. Писац мора у виду имати и очекивања публике. Рекао бих да млади писци нису баш упознати са тржиштем, и како све функционише. Он сам, како каже, није знао да ће он бити тај кој ће радити на промоцији своје књиге.
Ивана Мисирлић, уредница у Лагуни, каже да многи аутори мисле да је тиме што ће објавити књигу сав њихов посао завршен. Објашњава да читаоци данас очекују од аутора да имају неки однос са њим, да их аутор анимира. Очекују да сазнају како је дело настало, закулисне приче. Желе да се писац појављује у јавности, потпише књигу, одговара на питања. Тек кад књига изађе на светло дана аутор мора да засуче рукаве и почне да се бави Фејсбук и Инстаграм страницом и да сам крчи пут до својих читалаца.
Уредници у Лагуни добијају на дневном нивоу десетине понуда рукописа, али је квалитет понуђеног често неубедљив. Ивана као недостатке наводи мотивације за поступке јунака, недовољно истражене теме, неоригиналан приступ. Није све што се напише књига, али преко 300 домаћих аутора у Лагуни показују да није тешко постати писац. Нису довољни само таленат и воља, већ и труд и вештина, каже она.
Милена Спасојевић је студент Новинарства у Нишу. Она има рукопис али нема издавача – жели да јој прва књига буде ауторско издање. Сматра да је најважније да човек поседује емоцију да би био писац. За њу су оловка и папир олакшање. Зашто не бисмо дали себи простора да лепе или ружне тренутке запишемо, како никада не би избледели?
Данас је лако објавити књигу, каже Ивана. Може се објавити као селф публисхед на Амазону, одштампати у првој копирници или објавити у издавачкој кући, већој или мањој. Сведоци смо феномена да данас сви желе нешто да пренесу на папир. Нажалост, та потреба није исто што и књижевно дело. Мемоари забашурени у измењена имена и околности, фикција инспирисана историјом или истинитим догађајем, нису довољни, како каже, да нешто буде (квалитетан) роман.
Ауторка: Теодора Радојичић
“Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.“
