Текст из пројекта "Генерација ЗЕД у локалним медијима“
Теодора Мајкић, студенткиња психологије, храбро је закорачила у непознато као део Ерасмус+ размене у Немачкој. Упркос језичким баријерама и изазовима прилагођавања уложила је много рада како би искористила сваку прилику за учење и раст.
Од упознавања нове културе, стицања професионалног искуства до изградње међународних пријатељстава, ова авантура је обликовала Теодорину личност и отворила врата новим могућностима које ће је пратити током целог живота.
Поред студија психологије на Факултету за медије и комуникације у Београду, Теодора је одлучила да се упусти у сопствени процес личног развоја и кренула на психотерапију као клијент. То је ојачало њену жељу да једног дана постане терапеут и помогне другима у њиховом раду на себи. Одлука да се упусти у психотерапију била је прекретница која јој је помогла да се ослободи унутрашњих ограничења и донесе храбру одлуку да се пријави за Ерасмус размену.
„Схватила сам да не постоји право време, већ само тренутак у ком смо спремни да преузмемо ризик”, истиче наша саговорница. Управо тако почиње њена Ерасмус авантура.
Ерасмус авантуре – Одраслост, разлике и прихватање
Сав труд, залагање и рад на себи уродио је плодом. Теодора је добила стипендију и прилику да проведе цео семестар на Пхилиппс Университäт Марбург и тамо наставио део свог каријерног пута и развоја. Сада, скоро годину дана од размене прича о свом искуству и утисцима. Овај програм јој је помогао да схвати да је одраслост много лепа ствар, посебно у времену када је се људи боје.
„Мој одлазак на размену је подразумевао једну велику ствар, бити стотинама километара удаљен од куће, породице, пријатеља, где си суочен са једним великим питањем, а то је да ли си способан? И одговор је да смо и сви на крају дана способни, само нам је потребно да нас неко мало погура или да нас ситуација стави у положај где морамо да преузмемо одговорност за себе. Почнеш више да цениш и себе, људе око себе, своје време и оно што учиш.”
Поред тога што се током размене осећала као одрасла и самостална личност, Теодора истиче важност нових одраслих односа, где у потпуности прихваташ себе и друге, али си и прихваћен.
„Разлика има много, од оних у језику, храни, култури до невербалне комуникације, међуљудских односа, социјалних правила и очекивања, а највеће изненађење су управо сличности када се све те ствари ставе по страни”, објашњава наша саговорница и додаје:
„Сви страхујемо од истог – од непознатог, од неуспеха, од губитка, од тога да смо недовољно добри, а ипак сви једне друге инспиришемо и имамо шта да научимо. Као Српкиња нисам осетила да на било који начин заостајем за другима. Штавише схватила сам да ми у себи можда и носимо посебну врсту резилиентности, вештина и знања.”
Испунење „бакет” листе и мали тренуци повезаности
„Ван социјалних оквира сам планирала шта је оно што желим за себе. Доста сам тестирала себе у томе да будем друштвенија, да будем отворенија ка новом искуству, да пробам што екстремније ствари, да путује сама или на дан, да просто урадим ствари које иначе себи никад не бих дозволила. Ерасмус је право место где можеш мало да се опустиш када је контрола у питању. Налазиш се у окружењу које те негује и на крају дана шта год да се деси, ниси сам.”
За време свог боравка, са новим пријатељима је обишла 9 земаља, али поред тога посебно су јој значили мали моменти. За њу и њене пријатеље то су биле караоке – које су их посебно спојиле, јер управо певајући највеће хитове уз које су одрасли од Хигх Сцхоол мјузикла до Аббе, схватили су да музика брише све границе.
Крај процеса је део процеса
Теодора се вратила кући са низом непроцењивих искустава и сећања која ће трајати цео живот. Иако је било тешко рећи збогом новим пријатељима, омиљеним местима и узбудљивим авантурама.
„Мислим да постоји одређени разлог зашто се такво искуство деси и траје ограничени период који је изолован од свега осталог, на тај начин има најјачи ефекат. Тешко је оставити све то иза себе јер си упознао једну нову, аутентичну верзију себе коју сада треба да преселиш на место које ти је у једном тренутку била кућа, а сада ти делује непознато. Схватиш брзо током рада на себи и у психотерапији да као што кости боле кад расту, тако мало боли и када когнитивно мењаш своје обрасце.”
Сада, испуњена новом животном енергијом, знањем и искуствима, спремна је да ради на новим стварима. Од ове године има прилику да буде једна од организаторки на Кад порастем бићу… програму и директно ради са младима на њиховом каријерном развоју. Поред тога, кренула је са разрађивањем сопственог подкаста, са циљем да да платформу младима и њиховим актуелним питањима и дилемама на тему менталног здравља.
Ауторка: Марија Зорић
“Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.“
