Шта кажу млади о систему образовања?
О образовању се најчешће говори након инцидената, у периодима евалуација знања или најавама реформи. Говоре професори или представници министарства. Ретко су они због којих тај систем постоји питани. Шта се њима свиђа, шта им смета, а шта би променили? Овај пут, њима дајемо реч.
Марко, из основне школе у Шиду, Ирина и Урош из београдских гимназија, Алија из новопазарске гимназије, Љубица из интернационалне средње школе у Београду, Ива и Сара са Факултета политичких наука у Београду, Емилија са Медицинског и Јелена са Електротехничког факултета у Београду говорили су за овај текст.
Они су образовање у Србији оценили прелазним оценама. Само једну највишу, образовни систем добио је од Јелене која каже да је имала „много среће“ јер су током школовања поред ње увек били „дивни професори спремни да одговоре на сва питања, поделе знање и пруже подршку.“
Да ли би наведени приступ наставника требало да буде ствар среће или уобичајене праксе?
Као позитиван аспект образовног система наши саговорници истицали су „широку општу културу“ коју су добили, док је Ива као главну замерку истакла преоптерећење великим бројем теоријских предмета. Како каже, због тога ученици излазе из школа „ненаучени да критички промишљају, неснађени и неоспособљени да бирају информације и праве разлику између истине и лажи“.
Урош као кључни недостатак истиче изостанак „практичног знања о пословном свету“, док Емилија средњој школи замера што „недовољно стимулише на континуиран рад“. Ипак, Ирина и Сара кажу да су у средњој школи стекле добре радне навике.
Добра пракса
Основац из Шида каже да воли када на часовима разговара са наставницима „о темама из живота“, јер на тај начин „цело одељење може да изнесе своје мишљење, а наставници имају занимљиве приче и одговоре“.
Матуранти Ирина, Урош и Алија се слажу да су најзанимљивије активности попут групног рада, представљања градива вршњацима, дискусије, као и примењени часови.
На питање зашто нема више оваквих часова Весна Јеротијевић из Уније синдиката просветних радника објашњава да је за то неопходна програмска самосталност школе, која подразумева већу флексибилност, а то се не може остварити у „монолитном и ригидном школском систему какав је наш образовни систем, који упорно настоји да све детаљно пропише, унифицира и контролише, тежећи идеализованој школи која свуда ради исте програме на исти начин. Пошто смо таоци такве школе, систем је осуђен на неуспех који резултира како незадовољством ученика, тако и незадовољством наставника.“ – наводи она.
Емилија и Јелена са Медицинског и Електротехничкох факултета у Београду задовољне су курикулумима њихових студија и сматрају да их на задовољавајући начин припремају за будуће професије.
Шта би ученици и студенти променили?
„Волео бих и да имамо могућност да утичемо на стање у нашим школама и јавно искажемо оно што нам се не свиђа, али и да утичемо на све важне иницијативе у нашим школама“, каже Алија.
Следе предлози за измене у образовном систему које су изнели моји саговорници.
„Променила бих начин на који се занемарује ментално здравље ученика и што се академски успех приоритизује изнад здравља“, истиче Ирина као најважније и додаје да је потребно више активности које школа организује поред часова, јер „клубови не постоје, филмске вечери, никакви догађаји где можемо да се дружимо и учимо и забавимо мало неформалније не постоје“, истиче она.
„Мислим да би школа била интересантнија када би се садржај представљао на занимљивији начин“, каже Марко. Он сматра да је наствницима потребно више времена за комуникацију са ученицима и да би наставници требало да траже повратне информације о предавању како би могли да га унапреде.
„Волео бих да наша школа организује семинаре које ће нас повезати са младима у другим градовима Србије, али и региона, да имамо више могућности за организовање активности чији је циљ мотивисање младих у локалним заједницама. Завршен пројекат може бити награђен едукативним путовањем. Тиме мотивишемо младе да учење не мора увек бити досадно, већ да млади и успешни људи могу бити препознати у друштву“, предлаже Алија.
„Сјајно би било када би се увео предмет студије случаја, који би се бавио решевањем реалних проблема, где би ђаци могли да буду креативни и где би се искључиво оцењивао њихов начин размишљања и способност аргументације“, предлаже Урош.
Љубичино искуство приказује како изгледа другачији систем. У њеној школи предавања трају дуже, а учење страних језика је континуирано скоро свакога дана. Она посебно истиче Сократске семинаре које би увела и у домаће школе.
„Допадају ми се тзв. Сократски семинари када ученици долазе са наученим градивом уз медијацију предавача дискутују о социјалним идејама, нормама или интерпретирају књижевна дела, што поспешује критичко мишљење, а ученицима даје утисак да је њихово мишљење важно и да ће бити саслушани“ каже она и додаје да јој прија слобода коју је добила у завршним годинама средње школе када је могла да бира које ће предмете похађати.
„Ученици морају да имају прилику да искажу део себе кроз свој рад. Стране школе наглашавају важност личног израза и гаје интересовања кроз ваннаставне активности. Код нас је то другачије – секције су за децу која иду на такмичења, ,,штребере“ или залуђенике за спорт. У мојој школи сваки ученик може да отвори секцију. Такође, важан је тренинг наставничког кадра да се носи и са случајевима вршњачког насиља“, закључује Љубица из интернационалне средње школе.
Шта је лоше или шта никако не треба радити?
На питање шта јој смета у школи Ирина истиче преоптерећеност ученика и мањак педагошког приступа професора.
„За ових дванаест година школовања сам се осећала као да стално касним и ништа не стижем и да одмор никад неће доћи. Када школа види да неко пролази кроз тежак период само се још горе понаша према тим ученицима. Такође, професори делују незаинтересовано за ученике ван оног што морају и као да још више од нас мрзе што су ту. Школа је више пута одбила моје идеје за догађаје и такође су одбијали да финансирају трошкове за такмичења на којима претстављамо школу“, сведочи Ирина.
„Гушење слободе размишљања је велики проблем српског образовања. Сви су стављени у један калуп. Ово је поготово проблематично у нашој држави где власт утиче на садржај књига. То значи да су деца научена само оно што некоме ,,одозго“ одговара, а тиме се ствара нови низ проблема за ову и будуће генерације“, примећује Љубица.
Неодговорност, недостатак етике у интеракцији са ученицима, негативан утицај, дељење на оне чији су родитељи политички подобни и оне који нису – то су понашања која Алија истиче као проблематична. Према његовом мишљењу наше школе почивају на систему сачињеном на неправди и везама.
„Смета ми то што образовани и надарени ученици не могу да дођу до изражаја и нису довољно подржани од стране школе и професора. Мислим да нашем школству треба једна велика реформа“, каже он.
Из Уније синдиката просветних радника кажу да многобројни покушаји реформисања образовног система нису успели да зауставе пад квалитета образовања.
„Улагања у оброзовни систем из године у годину све су мања, плате у просвети испод просека. Накарадним реформама образовни систем разапет између традиционалне и модерне школе, суочен са нестабилним економским окружењем и захтевима савременог друштва, озбиљно нарушен културолошким и етичким променама у друштвеном и породичном систему вредености, доведен је до потпуног урушавања и потребан је друштвени консензус о потреби подизања квалитета образовања у Србији“, наводи Јеротијевић.
Урош каже да му сметају високе цене уџбеника и скупе екскурзије које не може свако да приушти. Додаје и да су у његовој школи међу вршњацима критиковали рад школе, одржавање и вођење, јер сматрају да немају задовољене основне потребе.
„Нисмо задовољни управом школе и њеним односом са ученицима, док када је реч о професорима свесни смо да као и свуда, има различитих људи, али смо задовољни. Ипак се већина њих потрудила, желећи да нас пре свега науче градиво, али и важније животне лекције и како да будемо бољи људи сутра“, каже Урош, матурант једне београдске гимназије.
Весна Јеротијевић из Уније синдиката просветних радника наглашава да би за промену ситуације у којој се образовање у Србији данас налази, када све мање младих жели да ради у просвети, потребно вратити достојанство тој професији. Наводи да су деценијама уназад просветари указивали на проблеме, али нису добијали подршку од факултета, а да су данас сви у систему угрожени.
„Млади у Србији не желе да раде у просвети јер просветни радници немају стручну аутономију и нису професионално цењени. Проводе више времена у настави са великим бројем ученика. Спољни евалуатори суде о квалитету њиховог рада. Подвргнути су стандардизованом тестирању ученика и одговорни за успех ученика. Образовање на учитељским и наставничким студијама није довољно конкурентно, а почетничка плата је испод републичког просека, без праведних платних разреда и могућности повећања кроз радни стаж“, закључује Јеротијевић.
Из Министарства просвете, науке и технолошког развоја нисмо добили саговорника на ову тему.
Ауторка: Николина Бонић
“Пројекат се реализује у оквиру Програма малих медијских грантова који финансира Амбасада САД а администрира Медиа и Реформ Центар Ниш. Ставови, мишљења и закључци изнесени у пројекту нужно не изражавају ставове МРЦН и Амбасаде САД већ искључиво аутора.“