Симболика боја и њихово потенцијално значење на средњовековним знамењима по тексту прим. др Слободана Ивића
Почетком нове ере, за секуларни европски свет бела и црвена имале су снажнији контраст од беле и црне. Црвена боја означава најснажније природне појаве. То је боја која је заснована на дуализму. Црвена боја има хоризонталну димензију, па је светлија на истоку, а тамнија на западу. Спектру црвених нијанси припадају боје које се јављају кад се Сунце изјутра изнова рађа и зора заруди, и боје неба на западу кад Сунце залази. А док се не појави нова светлост (бело) и руменило (црвено), светом влада тама (црна). У зависноси да ли је витешка крв у венама или je проливена у току боју, црвена је симбол живота или смрти.
Црвену боју не перципира велики број сисара, док су на њу веома осетљиве хумане ћелије ока, чепићи и штапићи који су елементи мрежњаче, која је медицински сврстана у задњи сегмент ока. Ексцитација поменутих ћелија црвеном, проузокује активност која доводи до низа биохемијских реакција у људском организму. Црвена у човеку буди исконске нагоне услед асоцијације на природне катаклизме попут ватре, пожара, па чак и на застрашујућу ерупцију вулкана. То је телу аларм за опасност, па услед специфичних физиолошких механизама долази до скока концетрације адреналина у крвотоку. Дакле, ради се о природном биолошком процесу кога може да подстакне црвено светло а испровоцирано стање у организму карактерише убрзавање дисања, скок крвног притиска и настанак мишићне напетости. (прим. аутор)
У древним друштвима дијапазону црвеног колорита често су приписивана магична својства, укључујући и моћ да истерују демоне, лече од болести, и штите од урокљивих погледа. Код Словена, црвеној боји је додељена моћ да штити од злих сила. И данас, у српској традицији присутан је обичај да се новорођенчету од црвеног конца прави наруквица ради заштите од урока. Иста боја персоникфикује радост и љубав, а обичај да се девојци поклања црвена марама био је израз љубави и верности. (прим. аутор) Имајући такво предзнање није изненађење што је српска властела тежила и најпре прихватила црвеног орла.
Редак и скупоцен пигмент који је давао црвену боју, вероватно је био један од мотива што је од антике саткана одећа за племство, властелу и царевае фарбана црвеном. Тек крајем IV века наше ере у Азији је развијена технологија чијом применом је црвена добијана из минерала цинабарита (сулфид живе, светло или тамноцрвен). Ипак, црвени пигмент је имао неколико нарошитих недостатака: скуп процес, токсичност и лошу резистентност (под утицајем светлости црвена прелазила у црну).
Црвена тканина је била одраз узвишеност и била је врло важна у друштвеној хијарархији и невербалној комуникацији. Недостижна и моћна, црвена одећа је била доступна само малобројним титуларима. Носили су је виши сталежи попут краљева и племића. У Персији је само шах носио црвено, док је у старом Риму постала симбол моћи најутицајнијих људи.
У византијској култури црвена боја сматрана је да има божанско порекло. На двору је третирана као симбол царске власти, и достојанства, а целивање руба пурпурне – црвене царске хаљине представљало је неговање царевог култа. У току церемонија, цар је стајао на пурпурним дисковима. Новорођенчад царске породице на свет су долазила у пурпурној соби. Пурпур, односно црвену боју, црква је током времена прихватила као симбол свештеног, светог и божанственог. Црвена је често примењивана у фреско сликарству. (Војводић Д., О живопису Беле цркве каранске и савременом сликарству Рашке, Зограф, бр. 31, 2006–2007)
Црвена одећа постаје модерна и за великаше у средњовековној Србији. Квалитетнија и луксузнија тканина увожена је углавном из Византије. Модели и начин декорисања очувани су и видљиви на фрескопису, а анализом долазимо до закључка да су налик византијском стилу тога времена. (Ковачевић Јован, Средњовековна ношња балканских Словена. Студија из историје средњовековне културе Балкана, САНУ, Београд, 1953)
Иначе, двоглави орлови су накнадно везени. На српским фрескама из XIII века, приказане су тканине у црвеној боји, на којима се налазе златни орнаменти у облику орла.Ђекић Н., Милић М., Мотив једноглавог и двоглавог орла у Рашкој у XIII веку, Баштина, св. 56, Приштина – Лепосавић, 2022. Неретко је иконографска композиција на тканинама садржала мотиве орла у комбинацији са геометријским или биљним орнаментима. Уз додатак бисера одежда је одавала утисак моћи и раскоша. Стојановић Д., „Тканине“. Историја примењене уметности код Срба. Том I. Приредила Нада Андрејевић Кун, Музеј примењене уметности, Београд, 1977.
Црвена представља одраз снаге, одлучности и вођства. Приликом изградње задужбина, славни српски владари захтевали су да оне буду фарбане црвеном бојом. Најзад, први налази најзначајнијих и најистакнутијих знамења српског народа-двоглави орлови били су осликани црвеном бојом. Важно је напоменути да су код Срба синоними за црвену боју рујна и румена. У наставку су дата само два од мноштва примера из народних епских казивања која ће додатно илустровати важност одабира баш црвене боје за прве српске двоглаве орлове.
У хришћанској религији црвена боја персонификује невино проливену Исусову крв, страдање, мучеништво, али и верску ревност, љубав и достојност. С друге стране црвена је одраз снажних емоција које доводе до рата. Историјске чињенице указују да је црвена боја била итекако заступљена како у духовном тако и у световном контексту.
Рујна боја се најчешће повезује се вином, које у хришћанској религији заузима посебно место. У народној песми Лазар Мутап и Арапин стихови казују:
,,Под шатором пије рујно вино..."
Црвена је боја здравља што се може констатовати на основу бројних песама попут епске народне песме ,,Женидба Милића барјактара“ у којој песма казује:
,,...Сред образа румена ружица,
Зуби су јој два низа бисера,
Уста су јој кутија шећера...“
Општеприхваћено мишљење је да црвена боја на заставама представља силу и моћ. С тога није изненађење да осим што је црвена служила и српским великашима да прикажу знамења, она је одабрана и за боју платна на српским заставама. Скупоцено и отмено платно црвене боје која изазива снажне емоције код браниоце стега у старту је код српских витезова деловало стимулативно и давало прејмућство или бар равноправан однос у боју са противником. Истовремено, ривали нису могли остати равнодушни. Напротив, то је у њиховој подсвести морало бити звоно за опасност. Какав ли је само аларм код супарника могао да произведе призор црвене или беле двоглаве грабљивице на барјаку?
Црвена, црна и бела имале су интензивну улогу све до половине Средњег века (од средине XII до половине XIII столећа), када су се у тријаду умешале и постале актуелне зелена, жута и плава. Плава, као и друге две поменуте боје биле су неизбежне у људском окружењу, али јој све до поменутог периода није придаван значај те није имала друштвено симболичку мисију. (Пастуро Мишел, Плава историја једне боје,Службени гласник, Београд, 2011)
Плава боја налази примену тек приликом израде мозаика, а на појединим минијатурама од IX столећа као боја позадине и боја неба. Плави тонови се у уметничком стваралаштву више појављују на прелазу из XI у XII век. (Пастуро Мишел, Плава историја једне боје,Службени гласник, Београд, 2011) Претходно су је Римљани презирали и потцењивали, док је у хришћанској цркви током Средњег века плава боја послужила да се представи небеска истина, вечност, вера и верност.
Пошто се плаво најчешће везује за море, а у мору обитава нечиста сила, плаво симболизује и свет нечисте силе. Код Белоруса и Срба постоји синтагма сиње море, које означава место истеривања нечисте силе, или простор где су смештени хтонски обележени ликови. По митолошком предању орао када остари, одлети на крај света да би се окупао у ,,живој“ води. Зарони три пута и из ње излази поново млад. У српским баснама плаво је означено изразима: модро, мораво, морасто, плаветно и сиње. Поред синтагме сиње море у народним песмама се помиње сиња кукавица, а која се по предању може трансформисати у јастреба. (види кнњигу III)
Претходно супростављеним паровима црна/бела и црвена/бела, у XIII веку уводи се у употребу нови контрастни спој црвена/плава. За разлику од црвене, плава боја делује умирујуће и побољшава концетрацију. Плава боја (небескоплав, модар, тегет) је најдубља боја у природи. Плаветнило је боја небеског. Означава прозирности, празнину ваздуха, воде, кристала или дијаманата. Та празнина је течна и чиста. Одважна, неодређена, плава боја као да није од овога света. Упућује на представу о мирној и узвишеној вечности, која је нељудска и надљудска. С једне стране је одраз бесконачности, празнине и праисконске једноставности. Означава истину, мудрост, лојалност, постојаност, племенитост, мир, и откровење.
Представа плавих грабљивица није била на амблемима, грбовима и заставама, али је модра боја значајна због до сада једине пронађене и потврђене српске двобојке депоноване у дубровачком сефу. Међу заоставштином жупана Десе, сина краља Владислава у попису депозита у дубровачким документима јавља се црвено-плава свилена застава (vexillum unum de zendato rubeo et blavo). (Гиљен, Никола (2014). Српске средњовековне заставе. Београд: Фонд Принцеза Оливера. стр. 117, 118, 156. ISBN 978-86-912875-6-6) Плаву боју више воле мушкарци, док црвену углавном одабирају жене. Можда та чињеница, али и избор боје на застави говори о важности споја женско-мушког принципа, што је симбол породице, и уопште једне заједнице. Касније, осим на заставама, симболика је додатно ојачана представом орла код кога егзистирају две главе.
Може се закључити да су боје чиниле веома важан сегмент у етапама историјског развоја различитих друштава, њихових категорија и међусобних интеракција. Некадашњу примену боја не можемо посматрати и доживљавати са данашњег аспекта, дефиниција, поимања и разврставања, јер између различитих епоха постоји велика временска дистанца.
Такође, свако друштво je имало право да формулише и практикује одређене боје, да им додељује одређени смисао који у задатим оквирима постаје социјално прихватљив, а то је и данас присутно.
Прим. др Слободан Ивић
