Није крај све док Морава тече
Тија река очима свих нас којима крвотоком теку животни сокови сачињени од њених градивних материја
Шта је Морава нама, шта представља другима и шта би све могла бити, питање је које се намеће на крају обављеног посла на пројекту; и увек када се макар један трен, успут баци поглед низ њен водоток или кад се силом њене привлачне теже остане на обалама довољно дуго да се запитамо шта би могли да урадимо за њу и њено вечно трајање. Остаће и без тога понос већине нас, узрок битисања свих људи који гравитирају њеним обалама, будиће носталгију кад се километрима далеко нађемо негде ван њеног домашаја и подстицаће често разум на размишљање о пролазности живота. Остаћемо заувек упитани шта се са њом догађа када је занемарујемо, препуштамо немару и нехату неодговорних субјеката који је муте и загађују...
Огледали смо се протеклих шест месеци у Морави. У намери да сагледамо све њене добре и лоше стране, утврдимо због чега је наш понос и опомена, пловили смо њеним водама, посматрали је са обала и мостова, радовали се сваком сусрету са њом. На моменте нам се чинила великом и моћном, чешће смо жалили што није снажнија и јача, чистија и бистрија него што јесте. Повезала је својим током наше мисли и емоције као што је у свој слив ујединила саставнице Јужне и Западне Мораве, пригрлила у своје корито све мање и веће токове јужно од Саве и Дунава.
За све оне са којима смо разговарали, питали их шта им значи Морава и колико их везује за завичај и живот на овим балканским просторима, она је нешто што представља обновљиви извор енегрије, не као хидроцентрала која производи струју, него као симбол трајања и рађања. Неретко је страх и опомена, симбол беса и претње кад надође и подивља. Она је и наш одраз у води, огледало које нас упозорава да смо претерали небригом и немарним односом када су њене воде у питању. Она опомиње да водимо рачуна о богатству које нам даје, упозорава да ће неке биљне и животињске врсте нестати са лица земље ако је не заштитимо од смећа, хемикалија, претеране употребе пестицида... Она је и нада да ће на њеним водама некада пловити глисери и да ће у њеном кориту бити више риба као некада и да птице никада неће престати да следе њен ток.
Она је вечна инспирација сликара, песника, кореографа, писаца... Присутна на весељима, опевана у стотине песама, део је имена компанија, предмет обожавања једног нобеловца, насловница романа који потписује Петер Хандке, кружи васионом као небеско тело, пружа уточиште ретким биљним и животињским врстама. Повезује мостовима људе и пределе... Боји наше животе и чини нас бољим људима кад пожелимо да је очистимо, заштитимо, ободримо да траје и доноси нам радост и уживање. Морава је све ово и много више...
Пензионер Мирољуб Павковић има жељу да негде на обалама Мораве, недалеко од родног Великог Орашја, у свом родном крају направи кућицу на води, да са терасе над њеним током посматра како река односи све са собом, укључујући и сву негативну енергију која се нагомила током дана у свима нама када понекад немоћно стојимо пред готово нерешивим животним проблемима.
- Сећам се када је Морава била велика и снажна река, или тако желим да је задржим у свом сећању када сам као дете проводио дане на њеним обалама и проверавао да ли је вода довољно топла да пре времена ја и моји најхрабрији школски другови отворимо сезону купања. У сећању ми је и прелазак преко Мораве скелом код ушћа Јасенице у Мораву и када је једном приликом у воду упала трудница за којом нико са скеле није скочио. И сада се сетим тог тренутка када је моја стрина гурнула у воду скелеџију да је спашава. Срећом, завршило се добро по све нас, а ја и данас размишљам о томе како је све могло да буде другачије, јер је скелеџија рекао пре него што га је жена гурнула у воду да не зна да плива – сећа се својих првих сусрета са набујалом реком човек са бременом година на плећима који је Мораву видео у разним њеним појавним облицима.
- Нисам разрешио дилему сам са собом да ли је стварно некада све било боље и здравије, природније и незагађено у односу на време које сада делим са млађим генерацијама. Да ли је Морава мени као детету била снажна и моћна, претећа и велика зато што сам имао другу перспективну гледања, или је она временом посустала и постала другачија због разних глобалних промена у природи и свету око нас. Нама је Морава била море и разонода, хранила нас и појила нам њиве и стоку. Било је више људи у њој и око ње, вода јој није била овако мутна, осим кад надође и излије се из корита... Каква год да јесте, ја је волим и представља део мог живота, у најранијем и каснијем добу. Зато бих волео да се мало више сви ми боримо за њу, да буде чистија и уређенија – каже Марко Величковић, заљубљеник у реку.
Не види је тако и не гледа у њу кроз копрену заљубљених још један човек у позним годинама који је одрастао, ту негде око њених обала, око аџибеговачког атара. За њега је Морава увек била страх и разлог да је се клони. Постоји, али као да је нема, гледа је али је не види и не осећа њену привлачну силу коју осећају многи житељи ових крајева. Ђ. М. каже да никада није научио да плива зато што се боји реке и зато што у њему буди страх. Прелази је мостовима са зебњом као да ће се гвоздена конструкција сурвати у њено корито. Кад побесни и надође има све разлоге овог света да је мрзи и да оправда себе што није ни мало благонаклоно оријентисан према осталим добрима које носи омиљена српска река са собом. Па ипак, волео би да је бистра и плава, чиста и прозирна, да нуди спокој и да не избацује повремено неконтролисано и претећи вишак воде из свог корита као вулкан лаву. Више ништа као емоцију не истиче размишљајући о њој. Постоји као да је нема и није га брига да ли ће се ишта кроз нове векове променити у вези са њом. Зна да ће тећи и без његове љубави и људима значити онолико колико засалужи.
Митровићи су покрај Мораве и Жабарског моста пронашли свој нови дом када су у потрази за плодном равницом сишли са Власине у питомину Поморавља. Морава је за њих река која им повремено нанесе штету плављењем ораница у које су бацили семе и чекали да на јесен уберу плодове свог рада. Није им изазов ни велика љубав. Није примамљива ни за шетњу, још мање за риболов. Она је за њих појава на коју не могу да утичу и коју не желе да иритирају својим битисањем у њеној непосредној близини. Можда би имали неки други однос да су одрастали на њеним обалама, учили да пливају у њеним водама, хранили се њеним плодовима и уживали посматрајући њене таласе са старог моста.
Бранислав Ђокић је страствени риболовац, али ни он не налази задовољство рибарећи на Морави. Каже риба боље гризе на већим рекама и закључује да је изазовније пецање на бржим токовима. Квалитетнија је и крупнија риба у Дунаву, на језерима... Веће је задовољство кад се затегне струна бачена негде одакле пуца поглед на „лепи плави Дунав“, одакле риба не мирише на муљ и где се страсти усковитлају кад отпочне борба са уловом од по неколико килограма, па још када изрони из воде штука или кечига, усхићење постаје равно осећању које се буди кад се освоји трофеј на такмичењу. За њега је Морава мутна вода, река која плави њихов небрањени простор и због које „штете“ кад надође и излије се из корита. Не види њене лепе стране нити осећа поезију њеног тока. Морава је само вода и ништа више у његовом животу, тече уз његово имање, гледа је сваки дан и пожели понекад да му поглед пукне на житно поље или градско насеље које собом носи више живота него замућена река коју ће ускоро моћи да се прегази пешице.
Не мисли тако Радослав Арсић коме је Морава верни сапутника кроз живот, послом, симпатијама, разним потребама. Лови на истом месту годинама, око и између мостова, старог и новог Жабарског моста, у близини Свилајинца, на ушћу Јасенице, Раче, Лепенице... Како и где га пут нанесе. За њега је Морава радост и задовољство, предмет дивљења и уживања, разлог радовања новом дану, параметар за поређење прошлих и садашњих догађаја.
- Много лепих догађаја из детињства, ране младости и током целог живота ме везује за Мораву. И децу сам научио да воле и поштују реку која представља наш национални понос, симбол патриотизма, сопственог идентитета сваког од нас. Не бих могао да замислим живот без Мораве и свега што ме веже за њу.
Милутин Јанковић из Крагујевца није део поморавске приче, није одрастао окупан водом из Мораве, али воли српску реку више него родни таковски крај. Долази редовно да се надише ваздуха са моравских врбака, да забаци удицу, да понекад само мирно посматра воду и буде срећан што може да загази у воду, ослушкује цвркут птица и слуша тихи жубор таласа који се заплићу око густог растиња, нагомиланих стабала и сасушеног грања уроњеног у њено корито.
Раде Матић, власник ресторана „Сплав“ код Жабарског моста, да није Мораве никада не би ни пожелео да се бави послом који му доноси велико задовољство. Био би довољно добар на било ком месту, али је најбољи баш овде, на Морави зато што је воли, поштује и разуме разлог њеног постојања. Зна да због ње, због реке и погледа у воде Мораве људи радо долазе у његов ресторан и поново се враћају њој и њему. За многе је непроценљиво богатство уживање у близини реке на тераси ресторана који је својим положајем и целим битисањем окренут Морави...
Уз Мораву, око њеног старог и исправљеног тока, живе деценијама, од памтивека Николићи, Величковићи, Ивковићи, Милошевићи, мало даље али довољно близу, Донићи, Ратковићи, Мићовићи, Матејићи, Радојковићи...
- Ја толико волим Мораву, да никад нисам ни каменчић у њу бацио, нити, далеко било било чиме је загадио и опсовао. Морава је за мене - света вода – говорио је Живојин Дика Ивковић чији је задатак до краја живота, више од пет деценија био да брине о њој. Ловочувар, рибар, скелеџија, чувар моста. Премеравао је њене воде, упозоравао кад запрети да се излије, слао њене узорке на анализу – заслужио да се по добру помиње и настави његово добро дело.
А ми што волимо Мораву и што је сматрамо извором живота и трајања света и века, удружимо се да заједничким снагама сачувамо оно што је од ње остало – водоток, корито и живот у њој и око ње. Како – онако како најбоље знамо и дубоко осећамо. Љубављу и поштовањем...
