Риболов на Морави
У водама Мораве крију се у њеном кривудавом кориту крупни примерци сомова, толстолобика, шарана и мрене; улови се по који клен и смуђ, а на дну реке могу се наћи шкољке и ракови.
Морава није, ни по количини ни по разноврсности, богата рибом као Дунав и већина других српских река. На богатство становника водених заједница утиче сама природа реке, њена плаховитост, а понајвише квалитет воде, мутна боја и загађења од околног земљишта, падавина из атмосфере и дотока хемикалија и штетних материја водотоцима који гравитирају Морави. И поред ових чињеница због богатства хране у водама Мораве живи тридесетак врста риба. Поред оних уобичајених, догоди се да у воде краљице српских река залута из Дунава понека кечига и јесетра.
Од свих моравских риба риболовци се највише радују уловљеној мрени, сому, шарану, клену и смуђу. Крупни су и квалитетни, са укусним месом. На дну корита у песку се крију ракови и шкољке до којих се теже долази, осим вађењем шљунка и песка, али се поуздано зна да их има дуж целог тока реке што љубитељима моравских вода даје за право да закључе да је вода чиста и незагађена. Није реткост да се у моравским водама, на разним местима дуж њеног тока улове крупни примерци сома – трофеји од по 60 до 110 килограма, мада се прослави бучно, уз приче и весеље, улов рибе од по метар дужине и до 30 килограма тежине. За риболовце је права срећа када се такав капиталац закачи за обичан мамац и извади прибором који не спада у категорију такмичарских.
Све има своју историју, па и рибарење и убирање прихода од риболова. Као уосталом, цела наша српска борба са освајачима, и битка за реке била је пуна неправди и отимања. У време турске владавине приходи од река припадали су царском хасу (благајни) које је убирао београдски дефтерхан. Били су то намети од царина, скела и риболова на рекама, углавном Сави, Дунаву и Морави. Реке су даване у закуп богатим агама, беговима и осталим припаданицима турске власти који су независно од локалне власти убирали приходе са река и плаћали за то дажбине Порти. Они су често давали територију на коришћење мањим закупцима и на томе добро зарађивали. У време Обреновића реке су се издавале у аренду на једну или три године за улов рибе а закупци су могли бити ,често и били, Срби. Међутим, Турци су користили право јачег, па су изловљавали рибу без накнаде; бавили се криволовом, што је доводило до честих тужби властима и сукоба међу њима.
За време кнеза Михајла Обреновића, држава заводи нове прописе како би законски могла да регулише ову област. У то време риболов на Морави и њеним притокама регулисан је тако што се издавао под закуп само улов великим професионалним справама, као што су велики црпац, алов, лапташ и друге сличне справе, док је лов малим справама, као што су мали црпац, батаре, пређе и удице, био слободан. Приход од улова ишао је у „правитељствену касу“ и пунио државни буџет. Окрузи и општине су тражили да се тај новац да на употребу њима како би јачали своје секторе.
Становници приобалних села углавном су се бавили риболовом професионално и аматерски, за сопствене потребе или за продају. Махом сиромашнији аласи су се бавили овим занатом и доприносили опстанку породице и за рад користили углавном примитивна оруђа која су сами израђивали. Највише је у употреби била мрежа, у оно време пређа, а у ту категорију спадали су велики црпац, мали црпац, алов, бубањ, великло сертме, мало сертме, влак, сак, загажња пређа, разне удице и струкови. У простије рибарске делове прибора спадали су предмети исплетени од прућа у облику батаре и вршка. Ловило се и заградама плетеним од прућа – суповима, гардама и сеђом. Временом се начин лова изменио, променила су и се и оруђа за лов. Више нико не лови на овај начин, а за многе је овај прибор искључиво призор из музеја или видљив на пожутелим фотографијама.
Користили су рибари некада и гузар, барку и сак. Правила се и мрежа која се звала влак и повлачила са два ужета до чамаца. Као примитиван начин лова запамћен је лов камењем и тешким чекићима. Људи су у недостатку опреме великим каменицама и тешким предметима ударали снажно камење уз обалу реке. Од силине удараца рибе испод камења су се ошамутиле и испливавале на површину воде. Прибор од врбовог прућа, тежињавог канапа и дрвета замењен је струнама и мрежама од пластике. Мењали су се начини риболова и услови рибарења, река је укроћена, исправљени су јој меандри, подигнуте су даме као заштита од поплава, баре и мртваје уз Мораву су пресушиле, нема више као некад скела и воденица моравки са којих се бацала удица и постављале мреже за риболов.
У послератном периоду формиране су многобројне риболовне одрганизације чији је рад законом озваничен и регулисан. Реке су подељене на рибарска подручја, а њих контролише одређено спортско удружење риболоваца на основу одобрења и уговора које прописује Министарство за заштиту животне средине. Надлежно министарство их обавезује да чувају воде на свом подручју, порибљавају терен, брину да рибокрадице не уништавају животну средину, истовремено воде рачуна о чистоћи воде, чувају је од загађења и упозоравају надлежне службе у случају поплава и еколошких катастрофа ширих размера.
У свим већим местима у поморавској долини регистрована су удружења риболоваца, риболовачки клубов или организације спортских риболоваца. Броје по више стотина или више хиљада чланова који са риболовачком дозволом и плаћеном чланарином имају право да уживају у рибарењу на било којој води у Републици Србији. Поред чланске карте клуба риболовац, страствени или спортски, мора да има годишњу дозволу за риболов коју издају службе Министарства за заштиту природних богатстава и животне средине РС.
Прави спортски риболовци поштују прописане минималне дозвољене ловне дужине појединих врста риба као и календар ловостаја. Забрањено је ловити рибу експлозивом, електричном струјом, отровима или омамљујућим средствима, бубњем, вршком, самицом, струком и гребањем. Упркос свим важећим забранама које повлаче са собом казнене мере и новчане надокнаде за непоштовање прописа, уз риболовце са дозволом, на водама Мораве још уверк је велики број оних који се убрајају у рибокрадице. Они махом ноћу излазе на воду и тамане рибе недозвољеним средствима. Не само да односе добар улов него иза себе остављају пустош због коришћења средстава која имају за последицу помор рибе. Не поштују ни ловну дужину рибе нити ловостај.
Помор рибе догађа се и природном селекцијом. Рибљу млађ и мање примерке рибљих врста уништавају барске и водене змије, видре и барске птице. Страствени риболовци кажу да је тешко ловити на Морави и да улови нису богати као на Дунаву и већим вештачким језерима по Србији. Моравско земљиште је углавном блатњаво због муља и киша, велика количина талога гуши рибу, затвара јој шкрге и отежава живот у реци због чега риба бежи у плиће или чистије притоке, још чешће се ношена таласима Мораве сели у Дунав где је још увек обиље рибе на располагању рибарима и риболовцима. Догађало се, бележе локални хроничари и причају старији житељи ових крајева, да Морава буде тако мутна и црна, лепљива као „леп“ због чега су рибе ошамућене или угинуле у јатима пливале по површини воде дуж целог водотока Мораве. Забележено је да је вода била сумпоровита или шалитраста коју је киша спрала са околног земљишта и унела у реку. Такви догађаји направе помор рибе од чега се Морава није опоравила до данас и зато има мању количину и мањи избор рибљих врста у својим водама што оне захтевније и страственије риболовце одводи на друга ловишта. Морави су верни спортски риболовци и љубитељи река који воде рачуна да се редовно врши мрешћење и убацивање рибље млађи у моравски ток.
ЗАКЛЕТВА РИБОЧУВАРА
„Заклињем се да ћу са безусловном верношћу пазити на поверене ми риболовне воде, риболов и све што уз њега спада и да ћу их колико год ми то буде могуће, сачувати од било какве штете; да ћу сваког без разлике који би покушао да их оштети или који их је оштетио пријавити по својој савести и без оклевања и да ћу у пријави увек истину навести и да невиног никада нећу обедити, да своју службу никада нећу напустити без знања и пристанка својих претпостављених, да ћу службену тајну чувати и да ћу о свему што ми је поверено полагати исправне рачуне“.
Овакве заклетве су полагали званично рибочувари предратног и послератног периода када је брига о рекама била питање части човека који се зарекао да ће часно и поштено радити свој посао. Сада се позив рибочувара своди на контролу територије и рутински обилазак терена. За неке, као што је био до скора рибочувар Бане Стевановић, посао се поклапао са задовољством. До одласка у пензију бринуо је о рибама и риболовцима, сада као риболовац обилази сва та места у нади да ће се нешто закачити на удицу.
Дуга је листа страствених риболоваца и спортских риболоваца у Великој Плани. Јунаци риболовачких прича су Срба Милошевић Миџин, Дика рибочувар, Жарко Величковић, Саша Величковић, Јанко Ракићевић, баба Живка... Понос риболовачког спорта је читава породица Стојиљковић: Миодраг и Бранка са синовима Љубом и Стеваном, чланови клуба „Бистро“ сви понаособ носиоци су бројних признања на локалним, републичким, међународним, па и светским такмичењима у спортском риболову.
