Дрвени висећи мостови се ретко виђају у Србији. Има их неколико и даље служе иако су опасни и дотрајали. Повезују људе и обале...
Села Војска, Радошин Бресје и Мачевац су најудаљенија насеља општине Свилајинац која гравитирају Морави. Једина веза преко Велике Мораве дуги низ година била је скела код села Војска која је спајала читав крај са Багрданом. У том потезу око корита реке смештени су манастири Радошин, Златенац, Добреш и Миљков манастир, светиње од великог значаја за ресавски крај и житеље Шумадије и Поморавља који радо, верујући у спасење и исцелитељске моћи заштитника манастира, у великом броју посећују ова света места.
У близини Багрданског теснаца на Великој Морави налази се родно место Стевана Синђелића, које носи необично име Војска. Становници овог и других села годинама су реку прелазили скелом, све док им није притекла у помоћ Југословенска народна армија. Народна војска је код села Војска 1968. године подигла висећи мост преко Велике Мораве дуг 253 метра. Растојање између површине реке и корита моста износи 19 метара, што углавном зависи од водостаја Мораве. И по габаритима и на први поглед посматрача делује задивљујуће. Пројектовао га је капетан прве класе Предраг Јовановић, а изградила јединица мајора Михајла Милутиновића. Материјалну помоћ пружило је више привредних организација из Поморавља. Овако је писао, најстарији новинар у Ресави, Радомир Угринић августа 1969. у некадашњем листу „Борба“.
По тврдњи пројектанта Јовановића, а по записима локалних хроничара, овај мост спада у најдуже „ланчанице“ на Балкану. Сличан мост постоји у Грчкој и у употреби је дуже него наш. Од 1972. године упоредо са висећом ланчаницом поред моста је саобраћала метална скела чији је био циљ да растерети саобраћај на мосту. Скела је, кажу надлежне службе за газдовање рекама, укинута 2000. године. Потопљена је и као бескорисна и неупотребљива гвоздена конструкција труне на дну Мораве.
Пре градње висећег моста у Војсци најближи прелази за житеље ових места били су Глоговачки мост према Јагодини и Свилајиначки према Великој Плани и аутопуту Београд – Ниш. Житељи су били одсечени од остатка света и приморани да иду заобилазницама на посао и обилазак својих њива и имања. Идеју да се баш на овом делу Мораве постави мост као у Матарушкој бањи, дао је просветни радник из овог села, Радослав Доса Милојевић. Хроничари бележе да су идеју здушно прихватили сеоски активисти, учитељ Мићун Павићевић, руководство МЗ на челу са Момчилом Марјановићем и Душаном Милошевићем, као и регионалне власти оног времена. Тренутак је био погодан да се исфорсира идеја мештана због предстојећих избора и изборне кампање коју су водили у то време угледни чланови КПЈ. У програму предоченом гласачима стајала је градња висећег моста.
Како је било тешко у периоду обнове земље у мањим местима сакупити средства за веће инвестиције само од самодоприноса, неопходно је било да се за мост преко реке потражи помоћ донатора, а нашли су их републички кандидати за посланике из Баточине, Свилајинца и Јагодине.
За житеље села Војска и околних села ово је најкраћа веза са Јагодином, Крагујевцем и аутопутем Беград – Ниш. Мост је био намењен не само пешацима него и аутомобилском саобраћају и дневно је преко њега прелазио велики број возила. Редовно је одржаван уз ангажовање житеља Војске и контролу локалне самоуправе. Урађују се и данас прилази са обе стране реке и проверава издржљивост конструкције. Висећи мост, гледано са реке, изгледа живописмно, као да је срастао са околином, привлачи пажњу туриста и посетилаца ових крајева, због чега је радо фотограсисан и овековечен објекат на многобројним сликама које се шаљу у свет и изазивају пажњу љубитеља природе и туриостичких атракција.
Дрвени, висећи мост са челичним сајлама је грађевина која се ретко виђа у Србији и због тога су овај раритет људског неимарства ставили на списак занимљивих дестинација туристички радници нудећи посетиоцима овог краја уживање и изненађење. За посетиоце манастира Томић, Златенац, Радошин и Миљков манастир висећи мост, који је у њиховом непосредном окружењу, представља дестинацију коју не би требало заобићи. Мост заиста виси у ваздуху, лебди изнад реке, зато и јесте висећи и ретка прилика за посматрање. Грађен је од дрвета и челика. Конструкција патоса на коловозу је од дебелих храстових талпи, ослања се на бетонским стубовима а придржавају је челичне сајле које носе читаву грађевину која виси у ваздуху. Прилично је узан због чега већи аутомобили не могу да прелазе безбедно преко њега. Мањим аутомобилима је доступан пролаз, мада није сигурно користити га због оронулости и дотрајалости дасака на кориту моста и прилично зарђалим ојачањима која носе мост. Неретко се на овом прелазу могу уочити већа возила због чега задрхти мост, а код посматрача се јавља неизбежна језа све док се не изгуби из видокруга предмет посматрања.
Мост делује крхко и оронуло па стога не улива поверење за прелазак преко реке осим за пешаке у мањим групама. На бетонским стубу, на почетку моста, стоји знак упозорења који забрањује прелазак трактора преко моста, због оштећења и ради сигурности возача. Мост најкраћим путем спаја села Војска и Багрдан преко реке Велике Мораве, њену леву и десну обалу, и представља најпре туристичку атракцију која допуњује доживљај обиласка манастира „Поморавске Свете Горе“, а потом и саобраћајни објекат. Након друготрајне употребе и оштећења која су се појавила током вишедеценијског преласка преко Мораве, висећи мост Војска би требало да буде првенствено пешачка веза, место са ког се пружа леп поглед на реку. Љуљање изнад воде плаши и узбуђује, тако да би ово место могло да буде занимљиво и за љубитеље екстремних спортова и посматрања природе и реке из најчуднијих углова и неуобичајене перспективе.
Дрвена грађевина занимљиве конструкције и атрактивног изгледа удаљена је око 25 километра од Свилајнца и исто толико од Јагодине, па је из тих разлога и једна и друга туристичка организација поменутих места препоручују као незаобилазну дестинацију приликом посете овим крајевима. Када се преласком реке преко висећег моста у Војсци стигнете у центар села, продужи се право, до скретања за манастир Томић и после стотинак метара стиже се до обале реке и манастирског здања. Јужно од манастира Томић према Јагодини стиже се до још једне светиње, манастира Јаковић. Идући северно, према Свилајинцу, водотом Мораве према ушћу, пре свилајинчаког моста, наилази се на манастирска здања Радошин, Златенац, Добреш и Миљков манастир.
Реткост, је кажу туризмолози, да се сретну у Европи овакве дрвене грађевине које спајају две обале велике и ћудљиве реке. Обично се постављају на мањим водотоцима повезујући обале за потребе пешака. Становницима овог краја мост служи више од пет деценија. Због посебног значаја грађевине и фреквентности саобраћаја на овом прелазу преко Мораве, обавља се редовно санација моста, у рано пролеће обавезно, а општина сваке године, два пута, у јесен и пролеће, пред велике пољске радове, обавља поправку моста. Недавно је овог лета, урађена обимнија и значајнија санација. Мост је сигуран, кажу општински руководиоци и најављују нове значајне инвестиције у овом делу моравског тока.
Кад дувају јаки ветрови, по киши и снегу, прелазак преко реке висећим мостом у селу Војска опасан је и за пешаке и за лаке аутомобиле. Због тога га заобилазе сви, мештани и путници намерници. Мост се љуља, виси немоћно над реком што још сабласније делује за путнике и одбија их да му приђу. Село Војска, кажу мештани и чувари традиције, одувек је имало „моравске вукове“ који су знали да се боре са помахниталом реком. Знали су да се одупру ћудљивој реци и спретно управљају чамцима и скелом.
