Сви ми који волимо Мораву
Морава у нашим срцима, заустављена на платнима, укроћена фотографским апаратом, описана у књигама...
На географским картама, у историјским списима, књигама и повељама уцртано је и убележено најмање шест мањих и већих река истог имена - Морава. Једна од њих је она која данас пролази кроз Чешку, Словачку и Аустрију, док је ова наша као велика река са својим састваницама и притокама жила куцавица Балкана и Србије, остале су једва приметне на мапама. Заједничко за све њих је да их раздваја и спаја – река Дунав у коју се уливају. Више од тога све оне спајау и раздвајају пределе и људе.
Кроз вековну историју Морава је била важна стратешка тачка Србије и Балкана. Сви путеви у свим смеровима и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су долинама неке од Морава или пак кроз неке од њених притока. Зато је она од настанка цивилизације на овим просторима била симбол спајања истовремено и место раздора. Имајући то у виду Растко Јефтовић писац, редитељ, музичар и професор српског језика и књижевности, има намеру да се у својим истраживањима која претходне писњу новог књижевног дела, позабави свеморавским братством.
- Дао сам себи задатак да у музици или у књижевности изразим све моравско братство, тако ће се звати и на најбољи начин описати значај реке која именом и постојањем повезује народе – каже књижевник који ни једном до сада није у својим делима поменуо Мораву иако је јунак његове најновије књиге „Потпуни прелом“ идући кроз Србију према Македонији прошао кроз Велику Плану.
- Моја асоцијација на Мораву је чиста као суза, најчистија могућа. На келтском Морава значи – плава вода. Мор је плаво - зато се море зове море, а ава је вода. Ту где је наставак ав сигурно је присутна нека река. Без зрнца прљавштине таква плава вода тече не само по целој Србији него по целом Балкану. То је моја асоцијација на Мораву. Одлазим чешће на Западну, него на Велику Мораву, тако ме некако пут носи, али сам био и овде око Велике Мораве, и право да вам кажем, пожелео сам да купим неко имање уз Мораву. Јесте то ханкеовски, али је за мене Морава симбол духовног живота – износи своје импресије уметник широког поља интересовања и обећава истраживања у том правцу.
- Нисам Мораву до сада поменуо у својим списима али је носим у срцу и радо ћу ускоро да је имам у својим делима тако што ћу јој посветити дело везано за њену снагу и значај, тако што ћу повезати све крајеве Европе и света у којима се помиње Морава, као река, област, појам везан за ову магичну реч која у себи ности најпре чистоту а потом и остале одреднице које су значајне за нас који живимо на темељима Моравске Србије, гледамо грађевине у моравском стилу и по много чему представљамо моравски народ – каже Растко Јефтовић.
За др Љубишу Јовановића, најпознатијег доктора-писца овог краја Морава је од првог објављеног текста вечита инспирација. Највећи део књижевног опуса посветио је догађајима везаним за Морву и моравски крај, људе који у соби носе урођени ген љубави према свему што собом носи вода коритом краљице српских река. Рођен је у Старом Селу, на левој обали Велике Мораве, које је свакако допринело да живот посвети реци чији ток га је вукао ка величању њених вода и истраживању узрочно- последичне везе човека са природним силама. Објавио је две збирке приповедака: Чудне гуске моје мајке Јулије и Ковчег за време у којима се Морава појављује као одредница око које се дешавају неке чудне ствари у животима житеља села Сејачи. Романи: Сунчаник, Звезданица, Срчаник, Повратак у одласку, Бели замак Ломник, Човеколом, Ловник, и Хаосник - Невреме у недоба носе сви од реда макар делић моравске воде и моравског тока у себи, величају значај реке која храни и размножава, објашњава разлоге због чега су моравци виспрени, истрајни, одважни, храбри и јуначни људи, онакви каквим их види писац или сам жели да такви буду па им додељује особине које би волео да имају.
За њега је Морава извор живота, нешто попут воде, ваздуха, хране... Тако Мораву сматра датом од природе и Бога народу који живе уз њене обале. За њега је Морава симбол плодности и вечног живота. У својој књижевној метафори моравска вода, некад плаха и побеснела, чешће мирна и плодоносна, определила је људе у поморавској долини на истрајност и вечну борбу за опстанак. Коначно, за др Јовановића Морава је света вода, река која продубљује мисли, даје живот, повезује време и људе.
На песничком небу Србије песмом посвећеном Морави део звезданог пута запосео је ветериран Милан Марисављевић. Наградом на конкурсу „Моравске тајне“ стекао је право да се декларише као песник, а песма Моравска сирена управо садржи оно због чега кажемо да је највећа српска река вечита инспирација писаца. „Кад ми потоне последња лађа, и кад се сруши космос цео, узмем удице и варалице и пецам тамо где не би смео“. Милан пише тако лако да у његовим стиховима жубори вода као што Морава тече својим коритом у загрљај Дунаву, а то ради само зато што му је Морава у души и на срцу, вечита инспирација и разлог због чега јој се увек враћа, најпре као моравац, човек са њених облала, као риболовац и као љубитељ природе који се додатним ангажовањем и залагањима на јавним скуповима бори за чисту Мораву.
Ипак, најлепше странице посветио је Морави академик Драгослав Михаиловић. По изворности и емотивној енергији, роман симболичног наслова, Гори Морава, можда је најснажније дело писца који је српској књижевности дао ремек дела Кад су цветале тикве, Петријин венац и Чизмаше. Прича о детињству јунака Стевана у српској варошици на Морави тридесетих година XX века заправо је пишчева горка исповест о својој младости, истовремено слика живота људи крај горопадне реке која носи добро и зло. Ликови мештана, рођака и пријатеља оживљени су незаборавним дијалозима и осенчени стрпљивим подношењем своје тешке и мукотрпне судбине у немирним временима, а описи односа са родбином и опраштање од оца на самрти спадају у најбоље странице новије српске прозе. “Дело почива на фином преплитању успомена и, као на јесењој пригревици, образује неку врсту шареног хлада, где се зрачна ведрина и разиграност стапају са суморним наговештајима и трагичним спознајама.“
Река Морава је без сумње најопеванија река у изворној, староградској па и модерној народној песми. Сматра се да је написано преко шездесет песама о њој и да се све и данас певају у разним модернизованим аранжманима. Реке одувек одређују судбину мештана насељаваних на њиховим обалама, из тог разлога су им вековима биле велика инспирација и мотив приповедања прича и испевавања песама, оживе и добију бесмртност још више уз гусле и народне инструменте.
Сматра се да је песма “Ој Мораво” стара колико и модерна српска држава и да је настала у време владавине кнеза Милоша Обреновића. Тридесетих година деветнаестог века небрањена Морава се у тој мери излила да је потопила у Чачку двор господара Јована Обреновића, брата кнеза Милоша и Јеврема Обреновића. Јованов конак данас је претворен у Народни музеј. Међутим, нема поузданих извора о томе да је Морава потопила Јованове дворе, али песма и дан данас буди носталгију за завичајем.
Поема „Бој на Морави“ о славној и храброј борби српских јунака под командом Живојина Мишића, посвећена је српским јунацима из 1915. године после крвавог боја са Бугарима на мосту Јужне Мораве код села Гложане према Власотинцу, где постоји и спомен обележје. И ту највољенија и најопеванија српска река сведочи о храбрости и јунаштву, љубави и родољубљу.
Морава опевана безброј пута у народним песмама, тече кроз време од Моравске Србије до данашњих дана. Са војводом Пријездом постаје симбол живота и смрти. Јунак који уместо ропства бира заједно са верном „љубом“ Мораву уз чувене речи песника “Морава нас вода отхранила, нек Морава вода и сахрани“ означава нераскидиву везу реке са постанком и опстанком државе, народа и целокупног српског бића. И овде као у већини других песама које је за собом оставио народ, не ради се само о физичком присуству реке Мораве у њиховом животу. Морава је симбол љубави, патриотизма и части.
Морави је насловом своје књиге одао почаст локални хроничар, Боривоје Перић, који у родољубивом стилу послератне књижевности, симболично партизански, монографији у којој говори о догађајима за време и после рата и о ликовима који су из овог краја дали допринос народно-ослободилачком рату, даје поетичан наслов „Моравска свитања“.
Војислав Илић Млађи, рођен у Ореовици, носио је у срцу завичај окупан Моравом. Поздрав пожаревачком Поморављу овековечио је стиховима „волим шумно море твојих кукуруза, родне винограде и цветне дубраве, сву лепоту твоју, кроз коју кривуда сребрна и светла пантљика Мораве“.
И на крају, Морава се нашла у делу чувеног нобеловца Петера Хандкеа. Није случајно зашто, јер је добар део живота доказани пријатељ Срба провео на њеним облама, баш у овом крају, око Жабарског моста као гост на викендицама заљубљеника реке. Радња романа „Моравска ноћ“ одвија се у Породину у средишту Србије, на кући-броду привезаном уз обалу Мораве у жабарској општини, недалеко од нас. Неочекивани позив стигао је седморици пријатеља да оду на брод „Моравска ноћ“ где их чека један писац који жели да оде у пензију. Проводе ноћ на Морави која за њих значи приповедање о животу и бурној српској историји. За овај роман критичари кажу да је најбоље Хандкеово дело и да је то величанствени аутобиографски роман који дефинише улогу писца. "Чувени аустријски писац осврће се у овој елегичној приповести на своје дело и на ужасно столеће. "Моравска ноћ" је делом дубоко промишљање историје, а делом напросто предивно написана прича“. Нама још значајнија због окружења у којем се догађа радња романа.
Морава која је крвоток културе Србије и целог Балкана налази место на платнима готово свих наших завичајних сликара: Стојана Ђуроћа, Мирослава Јовановића, Жовослава Јовановића, Витомира Стефановића, Живомира Михајловића ... сликара са ликовних колонија, гостујућих уметника... Зауставе њен ток кадрови ухваћени камерама страствених фотографа, обиђу свет слике са њених мостова, увуче се тихо у домове нових генерација одраслих далеко од њених обала.
Чак је и др Радосав Стојановић, професор Правног факултета, одрастао далеко од моравских вирова, волео је да одмори дух и тело у рустичном амбијенту ресторана на Морави код старог жабарског моста. Било му је довољно да седи поред воде, гледа у Мораву и препорођен оде својим послом – у Хаг као бранитељ српских оптуженика пред Хашким трибуналом... А тада би радо слушао са старог касетофона песме о Морави. Снимио их је у комплету, све које је икада чуо и изводио са својом „Оркестром театар“ Зоран Митић Киле, за госте још једног великог заљубљеника реке. Угоститељ Драгоје Живановић Шиша, који је у свом јеловнику специјалитете називао именом реке, цео живот је пробео крај Мораве. Због њега и уз њега Морава је оживела и постала и остала место добре зававем ведрог духа и лудог провода.
За све поменуте Морава има исцелитељску моћ. Она је исконска, рајска река која није само хидроним, она у свом имену има значење реке и планине, насеља и народа, земље и државе... Свега што је свето за Србе и српски род. „Ту свеобухватност Мораве као географског, историјског, етничког и културолошког појма, нема ни један други назив, термин или појмовник на земаљској кугли.“
