Риболовачки трофеји
Није риболовачка прича. Десило се стварно, у присуству сведока. Они што су јели и пили поуздано знају да је шницла била као слоново уво, а реп ништа мањи од медвеђе шапе. Успеси два риболовца, Александра и Слободана дуго се препричавају...
Пола свог живота, можда и више, Слободан Живојиновић Боћа утрошио је на задовољства која доносе присуство реке и неизвесност пецања. На реци је провео незаменљиве тренутке радости и разочарања кад се из воде закопрца риба и неким чудом оде у дубине. Више је био загледан у водене површине Мораве и Дунава него у телевизијски екран. Ово гледање у модро зелену воду доносило му је више радости него преноси утакмица и разна светска првенства и олимпијаде, некако концентрисане баш у време баш кад риба највише ради.
Најчешће је, јунак ове истините риболовачке приче, на Морави у близини летњиковца који чланови Риболовачког клуба РИКОМА из Марковца користе за одмор, дружење и забаву. Дугогодишњи председник Радисав Раја Јоцић, поносан на својих више од стотину редовних и придружених чланова клуба, увео је правила понашања којих се сви без поговора придржавају. Кад неко улови капиталца, као што се посрећило Боћи, гозба за све чланове и пријатеље друштва је обавезна. Треба ради урока и нове риболовачке среће залити улов.
Прославио се овај несвакидашњи, готово рекордни улов, наравно у летњиковцу, на самој обали марковачког дела Мораве. „Није мала шала уловити бркајлију од безмало тридесет кила“ – оправдавали су свој понос страствени риболовци који су били присутни док је трајала вишесатна борба са горопадном воденом немани. Не дешава се да сваки дан риба гризе, посебно не овако велика, за пример и мотив риболовачким причама. Имали су на овом терену улове од по 15, 16, до 20 килограма, али им се никад овако нешто није десило. Оваква грдосија крила се дубоко у муљу. Излазила је само да се увери да нема бачених удица и да може слободно да удахне ваздух и настави да броди Моравом. Посрећило се ипак неком да га сустигне и улови на очиглед присутних риболоваца који су се уверили на лицу места у истинитост приче. Славље је било исто тако, за причу.
Одвојили су ветерани читав дан за дружење и уживање уз чашицу - две, за приповедање и наздрављање новим трофејима. Музика из транзистора, пиће из приручног хладњака. Навикли су на услове рада и систем спремања хране у природи. Ништа им није било ни страно ни ново. Рибља чорба по рецептури најбољих аласа имала је онолико врста риба колико их плива по Морави. Кажу искусни, прија као мелем на рану. Добра да отвори апетит и припреми чула за мени који следи. А следиле су шницле сома капиталца укусније од ма ког специјалитета светских кухиња, у било ком елитном ресторану са рибљим специјалитетима. Природно окружење, вода тамно зелена, благи ветрић да разбистри мисли и добро охлађено бело вино или пиво. Без замерке, шта има... Уз песму и приче, био је то угођај о коме се дуго причало.
Трофеј о коме се и после деценије прича као о чуду које се десило баш на овом месту у марковачком атару, уловљен је на спруду. Мамац моравска шкољка, прибор за сома и стрпљење... Важна је, кажу риболовци, мајсторска рука и карма. Неизоставна је срећа која добро послужи кад се нешто закачи за бачену удицу. Божја воља је шта и кад. Боћу је све ово послужило и посрећило му се да у право време буде на правом месту да баш тешкаш од 30 килограма протутњи поред њега кад је решио да ужива пецајући. Није ни претпоставио да је баш на његов мамац дошао брка кога прижељкују и чекају стрпљиво многи надајући се његовом доласку сваки пут кад баце удицу у воду.
- Да је нешто крупно и моћно, каже, осетио је чим се затегла струна и кад је спретно почео да повлачи штап ка себи, очекујући неку крупну рибу, али не баш сома од скоро тридесет килограма. А да извади капиталца из надошле Мораве, помогао је пријатељ, Бане Стевановић, компањон са пецања. И сам страствени риболовац.
Пренос мобилним телефоном полусатне борбе за трофејни улов вршили су риболовци са обале, затечени тог дана на Морави, истим послом, различитом срећом, на моравском спруду код Марковца. Преносили су несвакидашњи ток догађаја пријатељима који нису у том тренутку могли да виде какво се чудо из воде помаља. Препричавало се данима, месецима, па и годинама о томе шта се и како догодило да на обалу изнесу риболовци сома дугог метар и по. Сви су тог момента у граду, у кафићима где се окупљају страствени пецароши знали да је сом уловљен и да је неуобичајено велик и тержак.
У кафићу код Панте заказан је скуп да би се до детаља препричао и опричао сам ток извлачења сома из воде. Неверни су мало сумњали, одмахивали у неверици главом, побијали чињенице изнете из друге руке, али сведоци су могли све то да документују сликом, присуством и учешћем у догађају. И нико није морао да улепшава стварност. Метар, кантар и опипавање од борбе већ замореног капиталца, рекли су све. Ко верује није ни било потребе да се додатно објашњава како је и којим путем стигао улов у руке риболоваца. Било је извесно да му следује добра роштиљска ватра. Тањирача је чекала да зацврчи месо на врелом уљу. Био је то догађај који ће се памтити дуго.
Вероватно би и због мањег улова срећа била велика, радост међу пријатељима и љубитељима реке би била подељена на исти начин. Али, сазнање да су учествовали и били присутни када је Боћа победио реку, незаменљив је угођај који даје за право да се приповеда у свакој прилици о томе, уз додатак да је било тешко, напорно, заморно, неизвесно.... И све тако да би прича била занимљивија и лепша за преношење новим генерацијама риболоваца. Срећа је да нису морали да повећавају бројке којима су истицали габарите трофејне рибе. Природа се за то побринула боље од њих.
Без увеличавања и додатних адитива који утичу на развој и раст јунака прича, сом је био тежак 29,5 килограма кад је извучен на суво, дужине метар и по. Био је леп примерак крупне рибе. Не дешава се тако често у овим водама да обрадује риболовце својом појавом, па кад дође засени све претходне приче зачињене свим могућим зачинима које страствени риболовци користе да би појаснили значај улова. Познаваоци вода Велике Мораве добро су разумели о каквој грдосији се ради, они мање упућени у риболовачки занат само су констатовали да је сом прави џин, велика, тешка и моћна риба која се виђа само у репортажама о уловима који се памте.
Да је укусан потврђено је неколико дана касније када су присутни на гозби уз бело вино и кромпир салату констатовали да му ни бечке шницле и прасетина са ражња нису равни. За софром су се смењивали гости, звани и незвани, и сви су имали прилику да се увере у квалитет улова. Осале су само мрвице на трпези и слике као потврда да је трофеј уловљен у Великој Морави, на неочекивано чудном месту где никад нико није имао прилике да се похвали уловом већим од просечног шарана, смуђа или мрене. Зато је Морава река која се воли и којој се враћају сви они који су је макар једном дотакли, омирисали, сопственим телом покушали да јој зауставе ток, осетили њене дарове и дражи, провели уз њу таман толико да им остане у срцу за сва времена.
Иако су риболовачке приче налик ловачким, зачињене, дописане и скоро невероватне, оно што се догодило Александру Милорадовићу, пасионираном риболовцу из РК „Рикома“, могло би да буде једна од нових страница дела још страстнијег риболовца Ернеста Хемингвеја. Саша је далеко од „старца и мора“. Лови на Морави зато што му риболов представља велико задовољство, а Хемингвеју се више пута враћао после овог догађаја, зато што је борба са толстолобиком од 33 килограма била слична оној о којој пише новеловац.
У тропско предвечерје, кад се спас од превисоких летњих температура тражи поред реке, посрећило се у августу 2011. средњошколском професору права. Закачила му се за удицу риба тешка 33 килограма. Толстолобик капиталац, ретка прилика у водама Мораве, био је дуг 105, а широк 40 сантиметара. Више никада му се није поновио такав улов. Дешавало се да се више од десет пута позабави великом рибом, крупним примерцима смуђа, неког сома или шарана, али овако нешто не.
Да срећа буде још већа Саша није имао опрему за крупне рибе, ништа посебно и скупо. Право чудо је каже, да је струна 0,75 издржала четири пута тежу рибу. Борио се са грдосијом непун сат, у сумрак код дискотеке „Река“. Сунце је било зашло, али се ноћ још није спуштала. Толстолобик је у неколико наврата покушао да покида струну, одвлачећи риболовца двеста метара низводно. Зауставио се уморан и сачекао мирно да га покупи као трофеј и уђе у риболовачку причу. Како је пецарош био сам, додатна мука је била надвлачење са рибом док је није изнео из воде.
- Сметале су ми врбе, нисам могао да му приђем. Одмарао сам руку и стално стрепео да ли ће моћи штап да издржи. Осетио сам да је риба велика, али се нисам надао да буде капиталац, трофејни примерак толстолобика. Прво се појавио реп, што је веома чудно, тек после остатак тела – прича своја сећања риболовац коме се посрећило да у лето, кад риба не ради због високих температура оствари улов који је типичан рибарски сан.
Остатак приче није тако занимљив као борба са љутим воденим противником. Ловочувар је премерио улов, забележио вредан резултат. Уследило је сликање и приповедање нашироко и надугачко о срећи која је задесила још једног члана РК „Рикома“.
- Било је право мучење за мене и рубу. Овако нешто се дешава једном у животу. Ручица на прибору је била расклимана, остало је све издржало. Право је чудо да је овако велика риба дошла на варалицу од 150 динара купљену у кинеској радњи. Ни прибор није био квалитетан – кинеско српска опрема. Ваљда велика упорност да је извучем и срећа да дође на мамац. Вода је била ниска, топла, скоро успављујућа... ништа по прописима за овакав улов – прича као да правда своју срећу страствени риболовац. Спреман је са богатим искуством, ако му се поново посрећи, да се ухвати још једном у коштац са Моравом и рибом.
За Мораву чисту и дуговечну! И овакве и још лепше риболовачке приче.
