Пре 40 година пројектовао и градио Жабарски мост и још тридесетак мостова у свету
Владимир Сјеклоћа, човек од науке и знања, визионар, градитељ мостова, архитекта, математичар, естета... Уз њега иде и све остало што се уклапа уз овакву личност
Када се крајем седамдесетих година говорило о потреби да се гради мост на Великој Морави, између Жабара и Велике Плане, Владимир Сјеклоћа, инжењер у Бироу за пројектовање мостова, урадио је нацрт за први континуални носач на пет поља чија је поправка уследила тек 25 година касније. Градња моста је трајала дуже него што се планирало, због чега се више од деценије чекало да грађевински објекат, од значаја за целу регију, буде предат на употребу.
- Ово је био последњи велики мост у Србији који је грађен потпуно нов седамдесетих година. За оно време по много чему другачији. Дужине 314 метара, стамени и прилично леп. Увео сам неке потпуно нове системе градње и пројектовања. Пошто је тада „Гоша“ градила конструкције дошао сам да га подижем као управник градилишта. Везан сам за њега двоструко – причао је пројектант приликом посете пре десетак година.
- Како то бива у државама са оскудним буџетом осамдесетих година у Министарству за путеве Србије понестало је новца. Градња је стала. Спојио сам мост на своју руку 14. априла. Тек три године касније изграђени су насипи и прилази с једне и друге стране. У јулу сам га пустио у саобраћај, а званично због Дана општине 10. октобра 1985. године. Било је општенародно весеље. У Жабарски мост као нигде другде уградио сам део себе. Због људи са којима сам сарађивао и дружио се тих година са њима, Мораве коју волим и која је заробила за сва времена део моје душе. И данас радо долазим кад год имам прилику.
Мост је постављен тако да највећи распон са пројектованом висином омогућава у будућности бродски саобраћај Великом Моравом. Има 5 поља и 6 бетонских стубова са највећим распоном од 85 метара. Закошен је 17 степени према реци, због конфигурације терена. Дуга градња моста упоређивана је са зидањем Скадра на Бојани, кажу „напредни“ суграђани који су у свему видели прилику да се наругају ондашњој власти
Стрепео је градитељ за своје „чедо“ за време бомбардовања и за народ у далекој Русији где је боравио у то време градећи нове објекте за народ сличан нама, по навикама, топлини душе, осећају за естетику.
- Када сам дошао 99. на мост било је пусто около. На мосту само чувари, нигде возила, као да је пешачки прелаз са зауставним црвеним светлима. На срећу преживо је нетакнут. Време му је за поправку. Са великом радошћу долазим овде због људи које волим и са којима делим успомене. Био сам први гост који је спавао у Хотелу Покајница, соба 101, два месеца пре него што је званично отворен. На Морави сам спавао лети и проводио време са људима који су касније направили удружење љубитеља реке. Многи од њих су отишли, више нису са нама. Били су изузетни. Радо се сећам Саше Величковића, чика Шише, Жарета, Јоце Јеремића... Кад дођем осетим потребу да видим Звонка Вуковића, Здравка, чувара старог моста. Шиша и још неки су ми пријатељи, са њима се чешће због посла виђам. Код Дике у кући је живела моја породица. Бојим се да неке не изоставим и не погрешим нечије име. Сви имају своје место у срцу и сећањима. 
Стари мост је порушен, није га затекао приликом посете Морави заљубљеник у реку, градитељ његовог конкурента због чега је дотрајала челична конструкција завршила у топионици. Остаје дилема да ли је могао да послужи нечему и да преживи као раритет, симбол прошлости, сведок Моравиних жртава, веза две обале за пешаке и туристе.
- Предлагао сам још пре тридесетпет година, кад је скоро саграђен нови мост, да се стари репарира, пресели низ Мораву или уз Мораву, стави на барже и лоцира за потребе мештана пошто има само једну ширину и као такав није способан да издржи теретни саобраћај. Леп је био на свој начин, историјски значајан због преласка Црвене армије преко њега. Остали су трагови и рупе на дрвеној подлози од шрапнела. У време градње новог моста прилично оштећен патос могао је да издржи само запрежна возила и пешаке, лакше аутомобиле. Аутобуси су долазили до насипа, прелазило се пешке преко њега на другу страну где их је чекао други аутобус. Занимљив и симболичан заслужио је да поживи дуже.
Са доста симболике, неприкривених емоција и готово поетнично градитељ мостова говори о грађевинама за које је везан душом и идејом. Често цитира Андрића да појача значај исказа и каже шта осећа. Као да уз савршену, нимало концизну реченичну конструкцију Нобеловца лакше изражава своје мисли.
- Грађење мостова је највећа поезија. Почев од Андрића који је највећи уметник писане речи на српском језику и његове љубави према мостовима, завршно са модерним писцима који у мостовима виде симбол спајања, ја у њима проналазим оно што је део мојих осећања и најдубљих размишљања. Мостови повезују људе, не само две обале, по изгледу и значају конструкција представљају уметност којој се дивим. И у социолошком смислу много утичу на повезаност у регијама и комуникацију у свим сферама друштвеног живота. И овај, условно речено мој мост, приближава људе из две општине. Река се пре рата прелазила скелом, или мостом пешке, чезама, коњским и волујским колима. Психологија преласка с једне стране реке на другу сопственим ногама вишезначна је. За то је потребно време. Знате онај виц о Муји – чуј чито „На Дрини ћуприју“. Одо!
Сјеклоћа је склон експериментима, тежи новинама у грађевинарству, истражује нове материје, стилове, начине премошћавања две обале. За потребе модерног доба размишља модерно.
- Урадио сам пројекат за мост Италија – Сицилија, биће реализован вероватно за сто година јер се Италијани плаше копнене везе са Сицилијом као што се Енглези плаше Ламанша па направили подземну железницу. Мостови имају много веће и шире значење него што можемо да искажемо речима њихов разлог постојања. Пројекат је узет у разматрање, државни апарат се позитивно изразио о њему, али све то у целости није апсолвирано да би идеја постала стварност. Био би можда најдужи мост на свету, ослањао би се на воду и представљао нешто сасвим ново, до сада невиђено.
Пројектант визионар урадио је и за свој завичај мостове који су ушли у историју, чак и песму.
- Урадио сам два моста на Морачи, па се шалим на ту тему да су ми мостови ушли у песму. Пројектовао сам Вериге у Бококоторском заливу и још неке објекте по Црној Гори. Пројектовао сам мостове на Дунаву који на жалост нису направљени, футуристичког су жанра и можда ће некад бити веза између обала и људи. Када се ради о новинама у мостоградњи , преовлађују мостови са косим затегама, пилонима и ланчаницом код већих распона. Кад се ради о естетици не може ништа да буде ван природних решења, мора да се уклопи у амбијент. Има једна ствар која је јако важна за градитеље и конструкторе као кодекс који се мора испоштовати. Забрањено је правити ружне мостове.
Владимир Сјеклоћа истражује у свим областима које је определио за поље свог деловања. Радио је многобројне објекте који су били необичног изгледа и намене.
- Доста позоришта сам у свету урадио, чак и неке значајне објекте за које нико не би рекао да сам ја њихов творитељ. Музеј ваздухопловства у Сурчину, на аеродрому „Никола Тесла“ је моја замисао. Стручњаци кажу припада архитектури светског ранга. У центру Москве сам урадио форум сав у кристалу, неколико позоришта у Загребу, на Илици, Казалиште младих за Универзијаду, у Марибору позориште савршене функционалности и прелепо по изгледу. У Сарову код Нижњег Новгорода урадио сам огромну позоришну кућу, већу од Баљшој театра... Отворио је Путин у присуству партијарха Павла...
Градитељ живи свуда по свету, на релацији Србија, Италија, Русија. Београд је мој град. Моја је на неки начин и Велика Плана јер ме за њу везује много тога што живот чини лепшим и даје му ону опуштену варијанту уживања. То задовољство осетим увек на Морави и уз Мораву – каже са задовољством увек кад се нађе негде на неком месту које шумори и носи са собом најдужим српским воденим путем сву бригу, стрепњу и неузвесност сутрашњег дана. Да реке не постоје смо због овог благлослова би их требало измислити.
Стизала су за пројектанта светског гласа и признања. Поседује медаљу Сахарова добијену за заслуге у Русији, код нас уручено му је признање Михајло Пупин. „Сваки дан можда 20 милиона људи у свету користи нешто од онога што сам направио, а да притом не знају ко сам и шта сам учинио за њих“ – завршава причу о себи крај моста на Морави који за њега представља симбол пријатељства и вечне потребе да се тежи ка спајању – људи, обала, емоција... Свега што чини живот лепшим и доприноси да нови дан буде изазов за нова искушења која пред нама ставља живот.
