О скелама и сплавовима на Морави кроз поморавски крај
Кад са једне обале обавезе и потребе вуку на другу страну реке, ако нема моста у близини, за везу преко воде служиле су и још служе скеле. Шта су оне друго до тешке дереглије које спајају две обале, покретни мостови којима се путује тамо и овамо. Симбол су давно прошлих времена тамо где их одмењују мостови, сурова су стварност и туристичка атракција где још увек спајају две обале. Тако је Морава некад имала на стотине ових пловећих објеката, данас их има спорадично где служе и даље, али су стрепња, опасност и опомена.
За превоз преко река са јаким током у недостатку мостова користиле су се некада скеле. Њима су се превозила моторна возила и људи. Уколико су реке мирније биле су у употреби скеле са помоћним чамцем. Превоз је функционисао тако што је између обала била разапета сајла по којој је клизио котурач који држи скелу. Плаћала се скеларина некада у грошевима, у скорије време динарима по тарифи одређеној по габаритима товара и узрасту путника.
Дешавало се и да скелеџија - особа која управља скелом, дужом мотком потпомаже покретање сплава усмеравајући и убрзавајући његово кретање. Са обе стране реке обале су биле припремљене за улазак скеле и пруступ возила пловном објекту. У Србији је у пређашњим временима највише скела било у Војводини, али их је због недостатка ћуприја и мостова било у изобиљу на другим рекама па и Великој Морави где и данас по нека од њих опстаје да повеже две територији и пребаци ратаре на имање да тамо обаве посао и врате се кући.
Иначе, посао скелеџије није никада био лак, ако се дода одговорност за животе и имовину претешко је зарадити кору хлеба возећи скелу. Ради се на отвореном и нема заштите од сунца, ветра, снега и кише. Скелеџије немају одмор, нерадне дане, а ни празнике. Људи чекају да буду пребачени са једне обале на другу. Памтимо их са филмова, носталгичаре за давно прошлим временима обрадује по нека репортажа о људима који се још баве овим „занатом“. Опевани су у песмама, опричани у приповеткама. Неке књиге носе овај симболични наслов, а на сликама великих мајстора остале су вечно да сведоче о свом значају управо скеле и сплавови.
Мада су многи још у давна времена загледани у будућност прорицали неславну будућност скелама оне су се одржале кроз цео 20. век, чак су пуном снагом закорачиле у 21. Изградњом 12 мостова на Великој Морави у новијем добу су скеле изгубиле значај који су у прошлости имале. Са главних комуникационих прелаза потиснуте су на споредне, њивске и блатњаве путеве, које је силом прилика трасирао водоток Велике Мораве. Мало је данас традиционалних скела са дрвеним коротом на Морави. Замениле су их скеле са метаним дном. Неке су направљене од остатака војних понтонских мостова, прилагођене ширином и дужином да пренесу преко воде запрежна возила, аутомобиле, тракторе, чак и камионе са теретм до 7 тона.
Скеле су сада у власништву општина, некада су биле под ингеренцијом земљорадничких задруга и месних заједница, неретко манастирских братстава и сестринства, па и појединаца. Користе се углавном сезонски, док трају пољопривредни радови, у јеку туристичке сезоне, по потреби и ван возног реда. Ретко имају сталне скелеџије, то занимање је у одумирању, као и оне саме. Некада су се смењивали на пловилу и били плаћени за тај рад ђутуре за целу годину или пак у натури, како је коме одговарало и како је ко имао потребе да користи овај превоз за прелаз реке.
На Морави су сва већа села имала скелу. Северно од Варваринског моста скелама су повезивана села Доње Видово и Обрежа, док је село Трешњевица под ораницама Јухора имало чак три скеле, повезивале су насеља Буљанка и Чепуре. Једна скела у овом крају повезивала је Кончарево са Крушарима, а у Багрданској клисури на располагању житељима била је скела код Кочиног Села, Радошина, Милешева и Миљковог манастира. Саобраћала је код нас и скела између Новог Села и Кушиљева у потезу Руиште. Једна од скела је повезивала Велико Орашје са Доњом Ливадицом и њом је непосредно пред погубљење из изгнанства у Србију допловио Карађорђе.
Ову скелу памте времешни житељи јасеничког краја који су око ушћа Јасенице у Мораву имали имања, или су прелазили на супротну страну реке разним пословима. Неки од њих приповедају да је било и немилих сцена када су са запрежних возила падали неопрезни путници у воду, неретко тако завршавали живот. Један од седамдесетогодишњака из Орашја памти да је био у сватовима када је у воду у великој гужви на скели упала трудница и да је један од путника за њом гурнуо самог скелеџију да је спашава.
Скела је дуги низ деценија саобраћала и код Трновча и Милошевца за везу са Симићевом и селима жабарске општине. Најдуже је истрајала код Милошевца. Ову металну пловну конструкцију поставило је некадашњи „Гошин“ огранак „Монтажа“ из Велике Плане 1970. године. Највише је користила породицама Новаковић, Митић, Станковић и Грујић. Била је стандардних димензија, 12 х 4 метра и носивости до седам тона. Приступ скели је био лош, недовољно обезбеђен па је увек постојала опасност док је превозлила путнике са једне на другу обалу да ће се нешто обрушити у реку. Низводно Моравом од Милошевца према Лозовику и Пожаревцу није било скела. Заменили су их мостови код Батовца, Дубравице и Љубичева непосредно пред ушће у Дунав. Скеле на овом потезу нису ни постављане јер би сметале пловидби од Љубичевског моста до Дунава, где је Морава једино пловна у дужини од око три километра.
Најпрометнија скела је била и остала између Радошина и Милошева. И баш на овој локацији бележене су у новије време несреће за које се одговорност пребацује са једног правног субјекта на други, а да још нико није од надлежних преузео обавезу да се пловило обезбеди и буде доступно за употребу. Из села Милешево прелази се преко реке скелом до Радошина где је смештено једно од најпосећениих манастирских здања усидрених уз обале Велике Мораве. Пут до скеле је широк и насут шљунком те је стога проходан и употребљив за безбедан прилаз скели.
Из Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре наводе да скелом без сопственог погона може да управља једино лице које је стручно оспособљено и поседује овлашћење за морнара. Постоје и одређени услови које скела мора да испуни да би уопште служила као превозно средство.
Потребно је да се изврши технички преглед скеле од стране Управе за утврђивање способности бродова за пловидбу и да се исходује бродско сведочанство од лучке капетаније. Да се скела упише у Уписник пловила унутрашње пловидбе код надлежне Лучке капетаније. Да има књигу пописа посаде и укрцано стручно оспособљено лице које поседује овлашћење морнара – стоји у правилнику о функционисању скела.
Да би на одређеној територију на којој нема мостова, где је једина могућност прелаза возила са једне обале на другу скелски превоз, локална самоуправа мора да исходује одобрење за рад скела код надлежног министарства.
За контролу безбедности скела и ове врсте превоза надлежна је инспекција безбедности пловидбе и комунална инспекција ЈЛС, а закон који уређује ову област је Закон о пловидби и лукама на унутрашњим водама са подзаконским актима и Закон о комуналним делатностима.
Упркос горе наведеним прописима дешавају се и данас, последњих година чак неколико, страдања на скелама. У марту ове године, забележено је слетање трактористе у Мораву, срећом без смртних последица, са скеле која повезује Милошево у јагодинској општини са селом Радошин у свилајиначкој оптини. Овај случај скренуо је пажњу јавност да се и даље, на појединим пловилима по Морави која слове као скеле, догађају несреће и да скелом управља ко стигне.
Из Јагодине су се правдали да они нису надлежни за ову скелу, а из општине Свилајнац, којој припада село Радошин, нису се јавно оглашавали о пропустима који угрожавају животе људи због употребе нерегистроване скеле.
Оваква срећа није испратила пре шест година ратара из Трешњевице код Параћина. Зоран Б. (61) погинуо је кад је трактором слетео са скеле у Велику Мораву, а његово тело никада није пронађено. Због оваквих удеса мештани села који се преко реке на овај начин превозе, страхују од будућих могућих последица нелегалног рада скела.
