Отоке Велике Мораве у поморавском крају гасе се и постају баре и мртваје у које неодговорни грађани бацају смеће
Морава је инспирација многих писаца, песника, сликара, уметника свих генерација чак и вајара. Један од највернијих љубитеља реке која је својим постојањем и битисањем симбол Србије, некадашњи наставник општетехничког, Плањанима познат као вајар, Миодраг С. Поповић, посветио јој је деценије истраживачког рада.
У књизи објављеној 2006. године под насловом „Морава краљица српских река“, Поповић, са пуно података, сакупљаних годинама у најразличитијим литературама, енциклопедијама и научним публикацијама, читаоце упознаје „са прошлошћу и развојем како „краљице српских река“ тако и са долином коју је она створила и кроз коју вековима тече“. Књига је писана без научних претензија са намером да прикаже веома садржајну и богату прошлост Поморавља.
У одељку о Моравиним отокама наилазимо на неке веома занимљиве информације које је Поповић систематизавао користећи неколико извора. Он каже да је појаву ових отока описао још давно, чувени биолог Јован Цвијић, мислећи на Ресавчину и Језаву, задржавајући пажњу читалаца нарочито на прву зато што је постојала дилема да ли је она отока Мораве или продужетак Ресаве. Милан Милићевић, један од историчара, књижевника и етнографа с краја 19. века, забележио је, а цитира га наставник Поповић, да уз „Мораву вреди напоменути и једну њену растоку, која је обично сува, али кад Морава надође, она од своје воде залије и ову растоку. Та растока се зове Дубровник, она се раздваја од Мораве испод Кушиљева, а састаје се са Ресавчином испод села Жабара. Ресавчина, старо корито реке Ресаве иде упоредо с Моравом, од Свилајинца до Лучице па се ту спаја са Моравом.“
Горњи ток Ресавчине сасут је и обрађује се, а нешто воде се појављује у њеном кориту тек од Александровца. Код Поповића наилазимо и на податак да је кнез Милош Обреновић имао идеју да још 1829. године Ресави промени ток и приближи је Пожаревцу, а на ванредној скупштини три деценије касније, у Крагујевцу, Моравци су тражили да се Ресава врати у своје старо корито. По народном предању некакав паша пожаревачки је имао на Ресавчини 90 воденица. Кад се завадио са неким бегом који је имао спахилук на Ресавчини, код села Пољане, он му за одмазду зајазио биволским кожама и сланином реку код Боздеша те му тако воденице осташе на сувом. Народ каже, од тада река Ресавчина нема везу са Моравом.
Нешто слично дешавало се, по природним токовима и временским променама, са другом отоком реке Мораве. Језава почиње свој ток на два километра низводно од ушћа Јасенице у Мораву, код села Трновча, у атару општине Велика Плана. Како је Морава наносима подигла алувијалну раван поред корита, Језава је морала да тече око 36 километара паралелно са њом. Протицала је кроз Милошевац, атаре Лозовика, Осипаонице и кроз Годоминско поље све до ушћа у Дунав код Смедеревског града. Као отока Велике Мораве некада је била богата водом и представљала засебну реку са сопственим сливом.
По њој се могло пловити чамцима, имала је на обалама воденице и то без устава током целе године, пред рат су остале три - четири које су могле да се покрећу само при великом водостају. Током лета река је пресушивала, а када вода у Морави надође, плавила је и она имања сељана у местима кроз која протиче. Култивисана је шездесетих година прошлог века, скренута је иза Радинца у Мораву, а њено широко ушће у Дунав претворено је у марину. Данас више подсећа на мртвају у коју се одлаже смеће. Акцијама мештана очисти се, али се поново људским немаром пуни и загађује. Преостали део њеног тока који пролази кроз бројна поморавска села претворен је у оранице. И за њу су везане бројне легенде.
Своје живописно име Језава дугује, по једној легенди, томе што је ширила језу изливајући се. Плаховита вода је често плавила овај део смедеревског атара, па и сам град. По другој легенди, на ушћу у Дунав, некада је био велики вртлог који је гутао људске животе и због тога је добила име које је и само ширило језу.
Историчар др Леонтије Павловић је средином XX века забележио предање по коме је Јерина почела да зида Тврђаву најпре у Осипаоници, јер су је на то место довеле гуске које су полетеле са Некудима, ондашње кнежевске палате у непосредној близини Смедеревске Паланке. Кад ту нису нашле воду гуске су одлетеле у село Радинац надомак Смедерева, где је Јерина такође почела да зида град. Одатле су птице прхнуле на ушће Језаве у Дунав, где је никла Тврђава, јер се гуске више нису селиле.
Ово предање одражава прастаро веровање да постоје добра и лоша места за зидање грађевина. По веровању нашег народа ако животиње мирно преспавају на неком месту то је знак да је то место добро за градњу.
Језава је још по нечему језива. Прати је та судбина од настанка до самог краја. Некако ово време, октобар и новембар пре 78 година, бележи најсуровије и најцрње дане за житеље краја кроз који је протицала река. У Смедереву, на обали Језаве, одмах по ослобађању града, у ноћи између 16. и 17. октобар 1944. почела су хапшења, а потом и убијања грађана – виђенијих и имућнијих домаћина, свештеника, интелектуалаца, младежи и свих антикомуниста које су партизанске власти „преко ноћи” прогласиле издајницима и сарадницима Немаца и окупатора. Масовна погубљења по преком суду партизанске власти НФРЈ трајала су до половине новембра.
По казивањима многобројних сведока послератног периода, људи су вођени кроз град, срамотно разодевени, са таблама на грудима на којима је најчешће писало „Ја сам народни непријатељ” и „ Ја сам ратни богаташ”. На силу отргнути од својих породица затварани су по привременим затворима, канцеларијама Озне и у подрумима, одакле су ноћу одвођени на погубљење. Таквих, језивих ноћи крај Језаве било је, кажу, двадесетак, а у свакој је ликвидирано по неколико десетина Смедереваца. Појединачна убиства су настављена све до марта 1945. године. Било је довољно да неко упре прстом у њих па да буду проказани као издајице и осуђени на стрељање. До данашњег дана се не зна тачан број жртава смедеревског краја, али се према незваничним проценама историчара наводи да је погубљено између 600 и 1.500 људи, без права на суђење.
Тада нису страдали само Смедеревци, међу жртвама било је и доведених „издајника“ из околних села суседних општина, ондашњег смедеревског среза. Нема гробова и не зна се где су жртве покопане. Годинама потом, нимало својом кривицом, само као сведок сурових и (с)мутних времена, и Језава је доживела исту судбину – постала је мртва река. Као да је оправдала етимологију свог имена, потврдила је језиву симболику свог постојања и нестанка. За оне који су сведочили на било који начин овим догађајима, или су их чули од предака, остала је асоцијација на послератне страхоте – стратиште које чува тајну језивих ликвидација. На месту њеног бившег корита, недалеко од Смедеревске тврђаве, 1991. године служен је први помен пострадалима.
И овог новембра служен је парастос у организацији Удружења „Језава” у присуству потомака страдалих, ПОКС-а и грађана. Поновљено је да је кривица убијених недоказана, те да је реч о репресији због чега се тражи рехабилитација свих усмрћених, недужно осуђених преким пресудама на смрт погубљењем, без права на одбрану части.
Река Језава била је некада рукавац Велике Мораве, која се код Смедерева уливала у Дунав. Векови су ипак учинили своје и она је прво преграђена и одвојена од Велике Мораве, да би потом била одвојена и од Дунава. Са тако испресецаним речним током, који је потом затрпан отпадом, ова река је практично престала да постоји, преселивши се у сећања оних који је још увек памте по злу, због поплава, одузетих живота, месту страдања недужних, или пак по њеном старом сјају. Била је упркос злоделима човека само отока која је собом носила воду, самим тим и живот у себи и око себе.
Ни она није била ни крива ни дужна што се за њено постојање и некадашње битисање везују ови немили догађаји. Крив је човек и само он, због немара, неморала и нехуманости. Није чистио њено корито, није јој регулисао ток, заустављао је њене воде нелегалним бранама, неки жељни доказивања, ношени комунистичким идеалима пресудили су људима недозволивши им да имају право на одбрану части породице. Све то заједно могло је да изнедри само смрт и ништа више.
