Морава је некад била пуна скела и воденица. Свако веће место на њеној обали имало је воденични точак који су покретали таласи велике моравске воде или жубор потока који су се уливали у њено корито.
Неке од њих и данас постоје, чувају тајне воденичара. Поточара у Новом Селу у време Првог српског устанка била је место окупљања устаника и хајдука, а воденица породице Обрадовић из Рита добила је вечно боравиште на левој обали Мораве, уз сам стуб старог моста. Као туристичка атракција привлачи туристе и љубитеље реке. Личи на некадашњу поточару која је опслуживала читав крај око Јасенице пре њеног улива у Мораву. Добила је нови изглед који помаже да траје још онолико колико је уписала година на својим дрвеним гредама и дебелим даскама које још миришу на брашно. Воденица је радила на некадашњој отоци реке Јасенице, чувеном Риту, све до регулације корита Моравине притоке. Висина поплавног таласа из 1929. године забележена је цртом на зиду воденице и речима: И би вода 1929. године". Запис је остао као документ који се чува на зидовима обновљеног објекта.
Некада давно, у Поморавском крају постојале су две врсте воденица. На Моравиним притокама жито су млеле воденице поточаре које су користиле кинетичку снагу река и потока за покретање воденичног камена. Велика Морава и друге велике реке покретале су воденице "моравке". Овај тип воденица конструисан за равничарске реке постављан је на скеле или тумбасе од издубљених храстових стабала. Могле су се по потреби премештати са једног места на друго, подесније за мељаву и прилаз. Прављене су од дасака са кровом покривеним најпре кором од дрвета или шиндром, касније лимом или терпапиром. "Моравке" су везиване о некакво велико и јако дрво на обали, а у случају великих вода или ледених санти, власници су их извлачили на копно. Најчешће су постављане у близини скела, или мостова што је омогућавало лакши приступ помељарима са обе стране реке да дођу до њих. 
Испитујући шездесетих година 19. века ток Велике Мораве и могућност пловидбе по њој, хроничар Анта Алексић, забележио је да је у том периоду идући од Ћуприје према ушћу реке у Дунав, на Морави све до Кулича било 96 воденица. И оне су поред пањева, кључева и многобројних спрудова онемогућавале пловидбу реком. Воденице су тада биле углавном ортачко власништво. Сваки сувласник користио је објекат одређени број дана у години у зависности од удела власништва. Постојао је ред млевења због чега су ове воденице називане и редовничке воденице. Власништво се преносило наслеђем и отуђивало продајом удела. О воденицама на Морави у Поморавском крају оставио је белешку Миодраг С. Поповић који подсећа да је од мноштва воденичних точкова остао да траје само један. Преживела је једино "моравка" код манастира Златенац, у Багрданској клисури. Њу је обновио и поклонио манастиру Милан Илић. Добротвор се побринуо да "моравка" траје и да већим габаритима него што је уобичајено служи манастиру и народу још много година као сведок времена када су на потоцима и рекама постојали овакви објекти о којима су се испредале приче и шириле легенде.
Поточара у Новом Селу, Говедарска воденица, у време Првог српског устанка била је место окупљања устаника и хајдука
У Новом Селу, некада Новом Аџибеговцу, на некадашњем кориту Раче, у непосредној близини Мораве, у густо зараслом жбуњу и шипражју, још неурушена стоји прастара воденица поточара коју народ зове Говедарска. Не зато што су око њених темеља напајали говеда и волове, него зато што је у једном периоду рада припадала породици Говедаровић.
Некада давно, у време њеног оснивања, претпоставља се у 18. веку, стари Цариградски друм је ишао поред поточаре на којој су млели жито Aџибеговчани и околина. Нема писаних трагова када је воденица подигнута, а ни предање није сачувало ове значајне податке за трајање објекта који је надживео неколико генерација из породице оснивача. У причама мештана помиње се турско доба и долазак харачлија по порез и брашно. Прича се да је воденицу затекао сам Аџи - бег, по коме оба суседна села носе име. У једном делу свог битисања прешла је у власништво самог Аџи - бега.
Пред Први српски устанак, забележили су локални хроничари, воденица је била у власништву браће Стојка и Марка Кривокуће. У време кнеза Милоша власници су се мењали, а прве званичне белешке о власништву налазе се у књигама пописа имовине и грађана из 1863. године када су као власници уписани Којадиновићи, један од њих механџија Иван из Новог Села. Браћа Говедаровић из Ракинца, по којима је остало име воденице, преузели су је од механџије и преуредили. Урош је био пинтер, а Живан дунђер, уложили су сво знање и способности да је одрже у животу и припреме за дуго трајање.
ОБНОВА
Радови на уређењу корита Лепенце извођени због плављења и заштите земљишта, 1896. године, утицали су на смањење количине воде која је покретала воденични точак поточаре. Велика Морава је пресекла ток Лепенице код Лапова, а старим коритом речице која се улива у Мораву код Миљковог манастира, текла је њена притока Рача. Воде није било довољно, воденица није могла да задовољи дотадашње потребе мештана, па се још једном мења власник. Последњи су је преузели Цветковићи из Новог Села куповином околног земљишта. Боривоје Перић у „Моравским свитањима“ бележи да је плаћена сребрним новцем, 510 динара.
Стару воденицу су обновила браћа Светислав и Антоније Цветковић, 1926. године, дозидали јој од цигле и камена део који је имао ослонац на чврстом тлу изнад обале и тако јој продужили век до 1962. године, када је воденица остала скроз без воде. Градњом ауто-пута Братство-јединство пресечен је ток Раче и усмерен у Мораву на неколико стотина метара низводно од моста за Свилајинац. Поточара је остала на сувом. Трошна, склона паду, сабласно сама, обрасла у трње и шипражје, још одолева времену. Сасушено корито сведочи да је некада користила власницима, хлебом хранила сељане, народу била сигурно уточиште од непријатеља и била место на којем се мењала историја краја.
У непосредној близини воденице, поред старог Цариградског друма, некадашњи власници Стојко и Марко Кривокућа, држали су и механу. Обе грађевине служиле су народу и путницима. Поред своје примарне намене пред Карађорђев устанак биле су место окупљања и склониште хајдука. Обитавали су на овим местима Станоје Главаш, Милосав Лаповац, Милован из Плане, Милета из Глибовца... Правили су планове за борбу против Турака и ослобађање раје од турског зулума.
ХАЈДУЧКИ САСТАНАК
Браћа Кривокућа су 1804. године дизали устанак у Поморављу, Стојко је сакупио хиљаду бораца и ослободио читав крај. Погинуо је у селу Грабовачки Поток у Ресави на самом почетку устанка, а Марко је у војсци Стевана Синђелића скончао исте године 1804. на Јасењару.
Воденице су дуго биле једини објекти за мељаву, све до индустријализације, када су почели млинови да мељу жито. Воденице су се некада подизале на свим већим водотоцима. Било их је на Буковичком потоку и његовим притокама које су у ранијем периоду имале много више воде. Када није било довољно воде да покреће коло и воденични камен прављен је устав да би се сачувала количина воде и пуштала само по потреби.
У протоколу спахијског прихода из 1835. године уписане су само три воденице са по два витла, у власништву Јована Милошевог, Ђурђа Миловановог и Ранислава Павковића. Према попису десет година касније било је 16 воденица са више власника, радило се ортачки и приход делио на равне части.
У воденицама су радили воденичари, људи слабијег имовног стања, а за њих је било обезбеђено коначиште у самој воденици. Истовремено су били чувари имовине и на услузи газди у случају квара, похара и разбојништва.
СУВАЧЕ
Било је и воденица сувача. Једна таква је опслуживала народ у Гају. Точак су покретали коњи. Памти се и Кариловићка воденица код Покајнице. Највећи број воденица био је лоциран на Риту и Јасеници. Највеће су биле Траиловача и Матејићка код Крушева. У Риту је дуго била у функцији воденица Обрадовићка. Није пропала, остала је на сасушеном кориту Рита и била дуги низ година склониште од кише. Да би била доступна посетиоцима пренета је на обалу Мораве, уз сам стуб некадашњег Старог моста. Реновирана је и прилагођена потребама туризма. И даље је лепа, задржала је некадашњи изглед и мами погледе посетилаца. На једној дасци остао је записан датум мерења водостаја и година када је вода достигла највиши ниво док је била на кориту Рита. Кафана Стари млин, на Риту према ушћу у Јасеницу, атар Великог Орашја, преуређена је од некадашње воденице у угоститељски објекат. Лепе спољашњости, са аутентичним предметима који су етно благо власника, спокој и тишина у зеленом окружењу доприносили су да објекат буде посећен у свако доба године, посебно зими када пуцкета ватра у огњишту.
