Повезивао је две обале више од једног столећа
На Морави, у непосредној близини Жабарског моста, који повезује централни део Србије са истоком, из воде се дижу бетонски стубови, једини остаци старог, гвозденог моста, који је служио читав један век житељима овог краја.
Старије генерације Плањана земни остаци Старог жабарског моста, бетонски стубови зароњени у дно Мораве, закрчени грањем, камењем и ружним отпадом који са собом носи лењим током кроз равницу највећа српска река, подсећају на време када се са једне обале на другу прелазило преко ускок коловоза прекривеног протрулелим талпама. Још старији, малобројни због давно прошлог времена, знају какву је улогу ова челична конструкција имала за време рата приликом ослобађања источних и централних делова Србије од окупатора. Дуги низ година био је стари мост једина веза овог краја са десом обалом, и насељима преко реке – Ливадицом, Жабарима, Петровцем на Млави.
Није био леп, ни мост за пример по трајности и висини лукова, ни по вечности и неиспричаним причама о догађајима на његовом путу, али је био симбол једног времена, историјског периода када се све што се пожелети може посматрањем с једне њене обале налазило на оној другој страни. И обрнуто, чежња за нечим преко воде анулирала се његовим постојањем. Ваљда зато недостаје, још више када се поглед заустави на остатке стубова, или пак када у свој својој величини пукне пред очима посматрача са слика и фотографија, овековечен за сва времена. Био је сведок једног доба, периода када су се лета проводила на реци, вежбали скокови ласте са његових лукова, када су уморни ратари у смирај дана претовареним запрегама клопарали точковима преко истурених клинаца из прагова на навозу.
МОГЛО ЈЕ ДРУГАЧИЈЕ
Ваљда зато остаје сета и неутољена жудња за њим заоденута маштањима да је могао времешни мост још дуго да потраје као „реликвија“ краја, пешачка пасарела, плато за кафане уз реку, туристички биро над његовим стубовима, осветљен ноћу као светионик за рибаре... Могао је још много тога да буде, али није. Преломио се, потонуо део који је нагињао реци, гвоздена конструкција однета на депо.
Остала је прича о изгубљеним младим животима око њега, у узаврелим вировима реке, о данку који је узимала побеснела Морава сваког лета, о борцима који су у победничком заносу јуришали са источног фронта ослобађајући села и градове пред собом, забележене су чињенице у летописима локалних хроничара, овековечен је на сликама уметника, делимично оживљен новим грађевинама на остатку бетонског стуба.
Повезивао је не више од једног столећа Стари жабарски мост два пут и два насеља изграђена на древним путевима Великог Поморавља. Био је веза за Велику Плану на цариградском друму и Жабари на десном – античком „Via militaris“ путу. Кроз дуги временски период пре њега људи су се повезивали орашачко-ливадичком скелом, која је саобраћала између њихових насеобина и имања. Изградњом пруге 1884. године која је повезивала Београд и Ниш, родила се идеја о ширењу трасе на исток због повезивања сиромашнијих источних крајева са плодном поморавском равницом. Пут Петровац – Жабари – Велика Плана изграђен је наредне године, а поменута скела није могла да задовољи повећане потребе у трговини и саобраћају, па се приступило градњи дрвеног моста који би постао трајна и сигурна веза између две обале.
Прављен је пред балкански рат, од 1906. године до 1910. као спона две обале, плањанске и жабарске (ливадичке). Послао је скелу у заборав и преузео историјску улогу повезивања поменута два краја Србије.
Мало низводно од њега, готово цело столеће пре његовог настанка, истом том скелом под командом скелеџије Парезановића, из избеглиштва се вратио у Србију Црни Ђорђије. Није дуго трајао као друге моћно грађене конструкције са циљем да премосте обале и повежу људе. Катастрофална ледена поплава фебруара 1914. године захватила је Велико Поморавље. Лед који се услед отопљавања покренуо низ реку урушио је 12 метара моста, санација је брзо извршена, али догађаји који су уследили потпуно су уништили овај прелаз.
СТРАЖАРСКЕ КУЋИЦЕ
Недуго затим је почео Први светски рат и, након окупирања, наша земља је подељена на две окупационе зоне. На источној страни Велике Мораве налазили су се Бугари, а са друге Аустроугари и Немци. На крајевима моста налазиле су се страже , свака у својој кућици. Стражари су редовно скидали делове моста, па чак и потпорне стубове користећи их за огрев. У томе су посебно предњачили Бугари на десној страни моста. Тако је овај мост дочекао ослобођење у руинираном стању.
Рушен под теретом, потапан у воду за време најезде војника непријатељке и српске војке, реновиран је после Великог рата 1922. године када је Краљевина СХС као ратну одштету добила металну конструкцију која је постављена на стубове моста, а коловоз био патосан дебелим храстовим талпама. И опет није дуго служио у мирнодопске сврхе. Две деценије касније био је поприште ратних сукоба.
Октобра 1941. године неуспешно је изведена диверзија на Жабарском мосту под вођством учитеља Славка Поповића из Брзохода. Од седам изграђених мостова на Великој Морави до 1941. рушење су избегли само железнички мост код Ћуприје и Стари жабарски мост. Издржао је, нејак и оронуо, до краја рата.
Пред особођење, у јесен 1944. године одиграо је најважнију улогу у свом веку. Претрпео је огроман терет, преко њега су за једну ноћ прешле пешадијске јединице и механизовани корпус, моторизоване стрељачке бригаде, артиљеријске дивизије, три артиљеријске бригаде, 16 пукова тешке артиљерије, јединице гардијских минобацача и око 80 борачких и позадинских јединица.
Пребацивање се одвијало веома тешко. Акција се одвијала по мраку, фарови из безбедностних разлога се нису смели користити. Пут преко моста био је само 30 цм шири од тенкова. Упркос отежаним условима пребацивња преко реке, до зоре 12. октобра, ослободиоци су прешли на леву обалу и превели све јединице са опремом. Пропала је немачка одбрана источне Србије и био отворен пут Црвној армији ка Београу. Осам дана касније ослобођена је и престоница.
Трајао је мост после ослобођења још 50 година. Користио се за цивилни саобраћај. Преко њега су се кретала возла у само једном правцу. Дужина моста од 270 метара и ширина од непуна три метра (2,94) није дозвољавала већи терет, истовремено ни кретање у оба смера. У већ постојећим кућицама налазили су се чувари моста који су наизменично пропуштали возила. Услед смањеног саобраћаја, остављен је само један чувар да би касније и он био укинут. Пред крај, нису више могли аутобуси преко реке. Чекали су путнике на супротној обали возачи са аутобусима и настављали до одредишта.
НОВИ МОСТ
Жабарски мост је по конструкцији и изради био сигурно један од најлошијих на реци Морави, тако да се убрзо јавила потреба за прављењем новог и модернијег. Нови жабарски мост је након подуже градње пуштен у саобраћај на годишњицу Дана ослобођења Велике Плане 10. октобра 1985. године и удаљен је непуних 100 метара од старог.
Пуне две деценије су се гледале две грађевине, очи у очи. И нису сметале једна другој. Преко старог моста кретали су се само пешаци и по неко запрежно возило. Временом забрањена је и ова врста кретања, због сигурносних разлога путника. Кућица за чуваре претворена је у рибарску, на десној страни, на самом стубу сместила се стара Обрадовића воденица. Да пркоси времену и покаже како се ипак сат може зауставити уколико постоји добра воља да се нешто сачува од пропадања.
Временом је стари мост, као уосталом све што има пролазну вредност, препуштен забораву, до коначног рушења 2008. године. Разматрале су се разне опције шта са њим и где. Плели су приче ненадлежни шта би могао бити, одлучили су надлежни да не буде ништа. Коначно је победила она опција, рекли би сентиментално настројени, најгора и најпогубнија - мост је завршио као старо гвожђе. Остали су само стубови који вире неколико метара изнад реке, сведочећи о постојању овог стогодишњег споменика чији су обриси остали на сликама и у сећањима мештана.
Са сетом или без ње, освешћени сазнањем да је трошна конструкција представљала опасност по пловила, рибаре и заљубљенике у реку, купаче и посетиоце њених обала, констатујемо да је тако морало, али и то да је свака спона са обалом вредна човекове пажње, управо онако како за сва времена одјекује као ехо мисао о мостовима исписана Андрићевом руком. Она је због своје лепоте и дубине мисли надживела време, мост није.
"Oд свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији, општији од храмова. Свачији и према сваком једнаки, корисни, подигнути увек смислено, на месту на коме се укрштава највећи број људских потреба, истрајнији су од других грађевина и не служе ничем, што је тајно и зло.“ 
