Као последица небриге о животној средини, загађење малих и великих водених система постаје проблем светских размера, који није заобишао ни нашу земљу.
Потрошачки менталитет човека већину река у свету, разумљиво и у нашој земљи, претворио је у канале отпадних вода. Тако је кључни извор загађења река у Србији постао непречишћени продукт индустријске производње, који удружен са комуналним отпадом претвара воду у нездраву средину у којој је све мање живог света, а све више тешких метала, нафте, пепела и кланичног смећа. У воде се уливају канализациони системи, пепелишта из термолектрана, кроз подземне воде у водотокове доспевају хербициди, минерална ђубрива, остала хемијска средства која човек користи да побољша приносе пољопривредних култура. Стручњаци кажу да око 50 процената загађења водотокова долази из индустријских постројења, нешто мање из канализационе мреже и хемијских продуката пољопривреде као последица немара човека да очува природу.
Низак је у Србији проценат постројења за пречишћавање отпадних вода тако да у реке утиче једва 13 процената третираних комуналних отпадних вода. Обиље ових и сличних података насталих анализом и дугогодишњим праћењем стања на рекама, упозоравајућег карактера, могу се наћи на свим порталима који имају у програму свог рада екологију и заштиту животне средине.
Три највеће црне тачке загађења животног простора у Србији су неоспорно велики индустријски системи: Бор, Колубара и Трепча. Из Колубарског басена, одакле долази 70 одсто угља за потребе српских термоелектрана, штетне материје свој пут по Србији започињу реком Колубаром, теку Савом до Дунава, Дунавом кроз Србију, Румунију и Бугарску. Трепча загађује Моравски слив преко Грачанке и Ситнице, Ибром и Моравом до Дунава, док се из реке Пек отровни отпади из Борског басена шире по источној Србији и преосталим источно - балканским земаљама Дунавом до Црног мора.
Река Грачанка – некада чиста планинска река у којој су се мештани купали, последњих година је извориште несносног смрада. Чудна боја реке, нестанак флоре и фауне, јаловина од рудника Кишница ствара проблем мештанима Грачанице, Лапљег Села, Преоца ... где живи укупно 25.000 људи. И нису само они угрожени него и низводно сви становници места која гравитирају овим рекама. Грачанка се улива у Ситницу, Ситница у Ибар, Ибар у Западну Мораву која заједно са Јужном Моравом чини Велику Мораву и тече кроз цело Помроавље. Овде нису проблем само загађене воде поменутих речних токова него и подземне воде, а главни кривац за ову ситуацију су свакако људи и институције које не обављају адекватну контролу, не прописују мере заштите и не санкционишу кривце који су одговорни за загађење водотокова.
Моравом пливају тоне пластичних материјала, кесе, флаше, амбалажа, у реку се бацају угинуле животиње, шут са грађевина, одбачени кућни апарати. Депоније су и даље уз само обалу речног корита, плодну равницу ратари оплемењују минералним ђибривима... Таложењем штетних материја из разнородног отпада, отровних материја и гасова који су главни загађивачи земљишта све те материје подземним водама допиру до реке и разносе се воденим путем кроз густо насељена места Поморавља.
Водени ресурси, без којих је живот на планети Земљи незамислив, у односу на претходне деценије су загађенији и угроженији за више од 30 одсто што доводи до алармантне ситуације и на нашем српском подручју. Готово сви водотокови сврставају се у неки од четири степена загађења. Поред ове основне белешке која указује на опасности и опрез, водни ресурси у Србији утичу дугорочно на здравље људи и целокупног биљног и животињског света.
Због глобалног отопљења и високих летњих температура, често изнад уобичајених за ово поднебље, воде је најмање у лето и у привредно најразвијеним деловима земље изражен је проблем водноснабдевања не само по количини него и по квалитету воде. Како Велика Морава наводњава највећи део наше земље, у будућности ће бити све више потешкоћа да се задржи тренд раста привредног развоја и економског напретка управо тамо где се очекује да параметри расту сразмерно планираним привредним токовима. Поред квантитавно нерационалног искоришћавања вода, огрман кривац за деградацију и уништавање квалитета вода јесте сам човек, због чега је коришћење неких река и токова у Србији данас изузетно отежано, а у некиом случајевима и потпуно онемогућено.
Интензивна мерења последњих година су показала да је загађеност највећа тамо где је територија најгушће насељена и индистријски најразвијенија. Код Мораве као и код Тисе, квалитет и загађеност вода су значајно погоршани у односу на деведесете године прошлог века због чега су оба водотока сврстана претежно у III и IV категорију загађености река и ако се не буде нешто урадило по питању заштите, стање Велике Мораве показује тенденцију даљег погоршања ситуавције. Додатни проблем су и притоке, међу којима је најзагађенија река Лепеница - IV степен загађења, а неретко се налази и ван класе. Од опасних материја у води су регистроване веће количине гвожђа, мангана и танина. Управо ове материје се откривају у недозвољеним количинама у системима водоснабдевања градова и места већег дела Србије. До пре пет година и у Великој Плани, све док није изграђена фабрика воде, градски водовод је испоручивао само технички употребљиву воду за прање, не и за пиће.
Како се бунари система за водоснабдевање налазе на изворишту у непосредној близини Велике Мораве, због мешања подземних вода и отпадних материја које су таложењем доспевале до бунара, вода је у Великој Плани била готово целу једну деценију ван употребе. Анализе Завода за заштиту здравља Пожаревац показивале се присуство гвожђа, мангана и нитрара чији су параметри били најчешће изнад 57. Цистерна са исправном водом била је скоро целу деценију редовна појава на пунктовима за сабдевање грађана водом за пиће.
Дугогодишња употреба неисправне воде за пиће довела је до значајног погоршања здравља житеља великог дела Поморавља. У овом крају највећи број је пацијената са болестима бубрега о чему сведоче дигогодишња истраживања лекарског тима болнице „Стефан Високи“ на челу са др Верицом Ђорђевић, нефрологом, која је користила сваку прилику да у акцијама које је реализовала са пацијентима на дијализи и промоцији донорских картица, да истакне опасности по здравље од загађених вода у приобаљу Мораве и значајном порасту броја бубрежних болесника у овим крајевима.
Србија је преузела обавезу да до 2040. године изгради сва постројења за пречишћавање комуналних отпадних вода за насеља са више од две хиљаде становника што би требало да утиче на значајно побољшање еколошке слике у Србији, ако до тада не буде урушен комплетан систем водотокова који се из године у годину погоршава. Повећање потрошње воде због повећаног стандарда људи, урбанизације и индустријализације, довело је до повећања количине отпадних вода које се испуштају у природне водне системе, као најчешће пријемнике отпадних вода, који не могу прихватити загађење без озбиљнијих последица на поремећај природне равнотеже. Све ово заједно има за последицу интензивно загађење водних ресурса и губитак квалитетне воде, а крајњи резултат овог узрочно последичног ланца у природи је урушено здравље људи и загађена животна средина.
„Потребно je радити и на „континуираном подизању свести становништва" и едукацији кроз „различите акције о значају водних ресурса за живот и ограничености расположивих количина квалитетне воде" – рекла је Ана Милановић Пешић, научна сарадница на Одељењу физичке географије на Географском институту „Јован Цвијић" при Српској академији наука и уметности (САНУ), поводом овогодишњег Дана заштите вода и нагласила „да нам водни ресурси живот значе и зато морама да их сачувамо за покољења која долазе."
ЗАГАЂИВАЧИ
Главни извори загађења река и осталих водних ресурса у Србији су индустријска постројења, комуналне отпадне воде из насеља и пољопривреда - кроз употребу вештачких ђубрива и осталих хемијских једињења
Постоји велики број материјала који штете квалитету вода. Загађивачи могу бити органског порекла (нафтни деривати, детерџенти и пестициди), затим тешки метали и друга неорганска једињења. Поред тога, велике количине лако разградљивих материја и нутријената (који се налазе у ђубривима и детерџентима) у великој мери угрожавају водна богатства и нарушавају природну равнотежу у рекама и језерима. Пољопривредни и индустријски сектор представљају велике загађиваче, али са друге стране и загађење из домаћинстава у великој мери загађује водне токове и што је веома неповољно, подземну воду, која се користи за пиће.
Зато смо сви прозвани да чувамо и штитимо воде од загађења истовремено и одговорни ако не предузмемо ништа да спречимо тренд раста загађења у текућим и подземним водама које значе живот за сва жива бића на планети.
