Пеликан на водама Дунава
Призор како пеликан гура кљун у воду и у раширеним маказама држи птицу коју усмерава ка кеси испод кљуна је нешто најлепше што љубитељи птица могу да виде на Дунаву. То је могуће од прошле године када су уочени на неколико локација примерци ретке врсте ових птица – кудрави пеликани.
Прошле године и годину раније из Друштва за заштиту и проучавање птица објављене су информације да је на подручју Србије виђено неколико примерака ретких птица чије се бројчано стање смањује у свету. На Сјеничко пештерској висоравни уочена је нова врста птица за подручје Србије, азијски златни вивак, а по први пут је током гнездилишне сезоне у Србији потврђено присуство малог барског петлића.
Азијски златни вивак насељава далеке пределе тундри у источној Азији и Аљасци. Светска популација је у опадању, а процењује се на 190–250.000 хиљада јединки. У Европи је врло редак посетилац. Основни разлог њиховог изостанка са наших терена је то што се њихова зимовалишта налазе дуж приобаља Тихог и Индијског океана.
Мали барски петлић је мистериозна мочварна кока величине чворка која до сада није потврђена као гнездарица Србије, пре свега због начина живота и специфичних станишта која насељава. Врста је углавном активна ноћу и оглашава се веома слично жабама у великим травнатим мочварама. Присуство малог барског петлића у Србији са сигурношћу је потврђено тек 2018. иако је до тада више пута наводно бележен, углавном у Војводини.
Дунав је одавно права оаза за птице – станарице и селице. Поред лабудова, сиве чапље и разних ретких врста патака од скоро домаћин и пеликанима. Реч је о кудравим пеликанима који су последњи пут на овим нашим теренима виђени пре сто година. Прошле и ове године уочени су на више локација парови ових лепих и ретких птица. Мештани Михајловца су регистровали неколицину ових летача чије је присуство изненадило и обрадовало добре познаваоце птичијих врста још више шетача којима су заокупљали пажњу изгледом и призором на воденом пространству Дунава.
Кудрави пеликан је иначе највећи од свих пеликана. Изванредан је летач, одличан пливач и ненадмашни риболовац, кажу орнитолози. На њиховом кљуну дугом више од пола метра виси необична кеса по којој су препознатљиви. Служи им за чување хране коју лако лове. Оно је пре свега риболовачки алат јер се уловљени плен потискује у кесу како не би испао из кљуна. Он лови по површини плитке воде јер је једина велика птица пловуша која не може да зарони. Из кесе храни младунце а служи им и за хлађење на високим летњим температурама.
Да би опстале на територији на којој се настањују и гнезде потребно им је богато станиште – велика површина воде са обиљем хране, рибама којима се хране. Примерци кудравих пеликана уочених на нашем делу тока Дунава дуги су око 160 до 180 сантиметара а достижу тежину преко 10 килограма. Хране се рибама и другим воденим бескичмењацима. Процењује се да у свету има од 11 до 13,5 хиљада јединки.
Истраживања су показала да се пеликани гнезде искључиво на малим пловећим тресетним острвима, познатим као “арбуноси”. Острва су настајала зими, од одумрлих трсова барске траве и трске, дејством ветра и таласа. На одабраном острвцету или на више њих, пеликани граде своја гнезда. Након завршеног гнежђења, плодна тресетна подлога, додатно нађубрена изметом пеликана, одмах обрасте бујном трском, тако да острвце више није погодно за пеликане и они догодине морају да траже ново место за гнежђење. .
Величанствена појава пеликана, њихова приврженост гнездилиштима, мирно и безазлено понашање, као и вештина у риболову, условили су да они буду веома омиљени. Нарочито њихов труд код исхране младих буди племенита осећања код људи. Зато су пеликани веома присутни у свакодневном животу човека. Постоји легенде у којој се каже да мајка пеликанка у недостатку хране “раздире” груди да би сопственом крвљу нахранила младунце. Ова емотивна слика коју је човек измаштао дивећи се пеликанима има упориште у начину исхране младих. Како пеликани хране младунце из кесе испод кљуна, халапљиви млади понекад повреде родитеље “до крви” због чега је и настала ова легенда.
У време када су се пеликани поново појавили на Дунаву и изненадили све љубитеље птица који су имали срећу да их посматрају, орнитолог Милан Ружић објашњавао је да пеликани повремено долазе код нас у потрази за храном.
- У прошлости су пеликани населљавали велике мочваре уз Дунав, Тису, Саву, али су та подручја временом исушена и претворена у шумска или пољопривредна земљишта, због чега су те птице већ четрдесетих година прошлог века изгубиле станиште у Србији и гнезде се углавном на југу Европе, делимично и на Скадарском језеру у Црној Гори, Албанији и Грчкој. Ипак, повремено, ван периода гнежђења, пеликани крену узводно уз Дунав до места на којима има хране, а она се налазе посебно око ХЕ Ђердап, која је природна брана где се риба скупља у већем броју. Тако да смо имали неколико, додуше, усамљених случајева појаве ових птица - каже Ружић и подсећа да је пеликан и даље једна од најугроженијих врста птица на свету.
На ливадама код нишког села Бубањ прошлог лета пронађена је нова врста птице у Србији. Млади орнитолог Слободан Марковић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије посматрао је и снимио изузетно ретког степског вивка који је залутао у ове крајеве током пролећне сеобе, наводено је у саопштењу овог друштва.
„Имао сам срећу да обилазећи свој омиљени локалитет у околини Ниша пронађем неочекиваног госта. Међу бројним спрудницима и вивцима који су се ужурбано хранили на влажним ливадама пажњу ми је привукла птица коју нисам раније сретао. Био сам изузетно срећан када су му колеге потврдиле да сам пронашао нову врсту за фауну Србије“.
Степски вивак је иначе критично угрожена врста која деценијама страда због изловљавања на сеоби и зимовању. Целокупна светска популација ове птице броји мање од 11 200 одраслих јединки. Гнезде се на непрегледним травним стаништима у Русији и Казахстану, а селе се преко средње Азије до зимовалишта у Израелу, Сирији, Еритреји, Судану и северозападној Индији. Изузетно ретко се срећу у Европи и то углавом у јатима са другим врстама птица, наводе чланови Друштва у саопштењу.
Од свих птица које сусрећемо на нашим просторима најомиљенија је рода, због симболике коју носи са собом и митова који нам улепшавају живот. Децу не доносе роде, али нам оне доносе радост када се појаве на крову кућа, у крошњи високог дрвећа, на стубовима делековода. Већ деценијама, гнездо рода је на крову Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу. С разлогом, рекли би сви срцем везани за установу и децу. На пролеће долази родитељски пар, обнови гнездо, преуреди га и настани се близу деце. Полажу јаја, излегу младе, хране их, уче да полете, а на јесен заједно лете пут југа. Близина мртваја уз Мораву и воде Мораве сигурност су да ће њихова породица опстати. Зато се увек враћају на исти кров и на исто место, у исто гнездо. Деца им се радују, а мештани воде бригу о њима кад то затреба. Роде су птице које представљају синоним за љубав, верност и плодност. Оне остају са својим партнером цео живот, а гнезда увек праве на искључиво једној локацији.
Неретко из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије апелују на грађане да им дојаве уколико виде беле роде кад им није време да бораве на нашим теренима, како би се јединке тих птица селица, које су остале да презиме у Србији, евидентирале и адекватно збринуле у случају потребе. Грађани се упозоравају том приликом да беле роде без дозволе и присуства стручних институција не хватају и не узнемиравају, зато што могу својим нестручним поступцима, упркос добрим намерама, да доведу до исцрпљивања или повређивања птица.
Друштво за заштиту и проучавање птица Србије иначе прима последњих година позиве од забринутих грађана који захтевају да се беле роде које током зимских месеци бораве у Србији збрину. Беле роде су праве селице које већ крајем лета одлазе пут Африке, а у ове крајеве враћају се током марта. Разлог за њихову, као и за сеобу већине птица селица, јесте недостатак хране током хладног дела године. Омиљен плен рода, водоземци, гмизавци и инсекти нису им доступни у јесењим и зимским месецима. Међутим, познато је да роде успевају и у зимском периоду да преживе код нас због чега није потребна превелика брига да им се обезбеди смештај.
Иначе, у Друштву за заштиту и проучавање птица Србије оринтолози деценијама уназад прате беле роде које успешно презимљују у Европи, јер су научиле да пронађу другачије изворе хране, па у недостатку уобичајеног плена лове глодаре на пољима или храну траже на депонијама. Они кажу да је зимовање рода код нас природан процес и да роде треба збринути само у случајевима када им је живот заиста у опасности, а тада се тражи помоћ у заводима за заштиту природе чији је то посао.
И роде имају свој дан, обележава се 24. јуна. Приче о њима слушамо од малена – од оних да доносе децу до веровања да је срећа кад рода слети на кров нечије куће. Почели смо да верујемо у то и све чешће их призивамо кад пожелимо плач бебе у својој, или кући најближих.