Угрожене и заштићене биљне врсте у Србији
Суочавамо се последњих деценија са сложеним проблемима који у све већој мери загађују ваздух, воду и земљиште око нас, због чега је угрожено здравље целокупног еколошког бића – људи, биљака и животиња. Шта друштво чини да би се заштитиле угрожене биљне и животињске врсте, спречило девастирање природе, зауставило уништавање природних добара, питање је чији би одговор могао да комплетну слику стања у екосистему. С обзиром на чињеницу да су и биљке и животиње све угроженије, долази се до закључка да заједница не чини све што је у њеној моћи да би се уништавање природе зауставило.
Код нас постоји 215 заштићених врста биљака које су у највећој мери угрожене због тога што им човек уништава и загађује станишта. У све већој мери су узрочници нестајања биљних врста климатске промене са глобалним отопљењем, али и масвно брање, вађење њиховог корена због лековитих својства или лепих и украсних цветова.
Са сајта Завода за заштиту природе дошли смо до података које су најугроженије а заштићене биљне врсте што би могло да нам буде опомена како да се владамо и опходимо према флори која нас окружује. Неке од њих могу се наћи у водотоку све три Мораве, неке су изразито планинске врсте или заступљене на подручју пешчара, у северним крајевима Србије, далеко од моравског слива, али зато што су и оне на листи угрожених – на страницама Црвене књиге, притом ретке, лепе и вредне пажње поменућемо и њих.
Поред потписивања Конвенције о међународном промету угрожених врста дивље фауне и флоре, 1999. године урађена је и научна публикација Црвена књига флоре Србије, од стране реномираних стручњака, биолога и ботаничара из Србије, у циљу заштите биодиверзитета земље. Ова публикација користи опште признату категоризацију Међународне уније за заштиту природе. У Европи постоји шест главних биорегиона – еколошки дефинисаних области мањих од екозона. Пет од шест главних биорегиона Европе, налази се делимично у Србији, што показује значај и богатство биодиверзитета Србије.
У Црвеној књизи флоре Србије, процењено је да постоји око 215 угрожених врста биљака, чију строгу заштиту регулише закон као заштићене биљке у Србији. У овој научној публикацији, извршена је категоризација на основу угрожености, а на основу ње се врше даља планирања очувања биодиверзитета јер је заштита биљних врста један је од најважнијих задатака из области биодиверзитета.
Због људског немара, бројне угрожене врсте Србије су заувек изгубљене из нашег иначе богатог биорегиона. На листи угрожених биљних врста налази се Панчићева оморика као најпознатији ендемит нашег подручја. Она је ендемит Балканског полуострва, што значи да се може наћи само на овим подучјима. У Србији се везује за подручје Таре, где је наш познати српски ботаничар Јосиф Панчић открио 1875. године, по коме је ова врста добила име.
Природна станишта Панчићеве оморике простиру се око средњег тока реке Дрине, између Вишеграда и Бајине Баште, као и код Устипраче и Фоче. До 1975.године веровало се да Панчићева оморика расте само на Тари, међутим поменуте године пронађено је и ново налазиште код Пријепоља.
О свим природним стаништима Панчићеве оморике брине Завод за заштиту природе Србије, који их издваја у строге резервате природе. Панчићева оморика држи репутацију “живог фосила” светске флоре, и за стручњаке представља загонетку до данас, будући да њено порекло и ограничено станиште није до краја проучено. Шумско газдинство је у сарадњи са Београдским Институтом за шумарство оформило прву плантажу Панчићеве оморике на Јеловој гори, у циљу спашавања ове угрожене врсте. Могућа производња садница доприноси заштити и ширењу угрожене врсте и по стаништима која су слична подручју на коме успева овај ендемит.
Степски божур је реликтни ендем заштићен Бернском конвенцијом. Познат је као усколисни или црвени божур, расте на подручју источног Балкана, на територији Србије, Румуније, Бугарске, има га и у Грчкој и на појединим деловима европске територије Турске па све до Украјине и јужне Русије и мале Азије. Расте на сувим ливадама, степама, пашњацима, осунчаним местима или благој сенци. Одлично се прилагођава и добро подноси оштре зиме, као и врела лета.
Код нас расте на подручју Баната, на Делиблатској пешчари и у околини Димитровграда, као и Сокобање, дакле у сливу Велике Мораве. Ипак, и поред одличне могућности адаптације, степски божур је због несавесног брања и испаше оваца угрожена врста, због чега је у Србији и законом заштићен као строго заштићена врста и његово уништавање је забрањено.
Када су у питању заштићене биљке у Србији, мора се споменути и Жути локвањ. Ова угрожена врста барских биљака среће се на површини стајаћих вода, а назива се још и жути лопоч или жути плутњак. Познат је по својим лековитим својствима и примени у гинекологији због чега је тражен и неконтролисано убиран на подручјума на којима се још увек може наћи. Своје име добија по препознатљивим крупним, миришљавим жутим цветовима, који цветају у периоду од априла до септембра.
Постоји око 10-15 врста жутог локвања, а због своје изузетне реткости на нашим просторима, строго је заштићен у флори Србије, где се може наћи код Ковиљског рита, као и у пределу Фрушке горе, у траговима на другим стајаћим водама измешан са другом врстом локвања због чега је слабије уочљив. Расте у слатководним барама и језерима, као и потоцима веома спорог тока. За сада по класификацији ИУЦН не представља ризичну врсту, али се сматра да ће глобално загревање и све више температуре у будућности сасвим извесно довести до смањења популације жутих локвања на свету.
Росуља је једна од заштићених врста биљака којима загађивање животне средине угрожава опстанак. Расте на местима осиромашеним минералним материјама, па због тога мора да надокнади протеинском исхраном коју добија дигестијом животиња. Име је добила због аутентичног изгледа листова на којима се налази лепљива течност налик капљица росе. Код нас се може наћи врста округлолисана росуља, и расте на Власинском језеру, у подножју водопада Копрен на Старој планини и Млачишту у Црној Трави. Заштићена је као природна реткост у Србији, међутим прети јој изумирање због неадекватних конкретних акција у заштити.
Молика је зимзелено четинарско дрво, ендемит Балканског полуострва, што значи да се настањује искључиво на овом подручју. Молика расте на већим надморским висинама, од 600 до 2000м, и често се користи за пошумљавање и велике парковске површине, због своје лепоте. Ареал молике обухвата планинска подручја Балканског полуострва, на Косову, око планине Пелистер (где је симбол Националног парка) и Ниџе у Северној Македонији, као и планини Родопи у Бугарском делу, а примећује се и на неким планинама у Албанији и северној Грчкој.
Спада у заштићене биљке у Србији и због чињенице да је код нас јако ретка, а на глобалној ИУЦН скали, због своје ограничене распрострањености има статус скоро угроженог таксона.
Тиса или Европска тиса, зимзелена је врста четинара чије природно станиште обухвата западну, средњу и јужну Европу, али и неке делове северозападне Африке и југозападне Азије. Примерци ове заштићене биљке у Србији се могу наћи на Златибору, Копаонику и Ђердапској клисури.
Овај четинар је необичног облика жбуна, а захваљујући својој издржљивости и дуговечности, може да доживи и 2000-4000 година. Захваљујући својој дуговечности, део је многих народних веровања, фолклора и медицине, а данас представља и оптимистичан пример заштићене биљне врсте, будући да је на ИУЦН скали статуса мале угрожености (ЛЦ).
Жута линцура биљка је најчешће распрострањена у планинама централне и јужне Европе, а на Балканском полуострву се може наћи у Босни, Лици, југозападној Србији и Рашкој области. Може се наћи и на Сињајевини у Црној Гори, као и Пелистеру у Македонији. Због своје познате ароме, служи за ароматизацију алкохолних пића, па се на овим просторима зна за Златиборску линцуру, као и ону из Босне. Нажалост, иако широко распрострањена, ова биљка означена је као угрожена због неконтролисане експлоатације и брања у сврхе производње пића.
Због тога спада у законом заштићене врсте у Србији, и налази се под режимом неге и заштите Завода за заштиту природе Србије, која је образовала програм враћања жуте линцуре на природно станиште Старе планине. На листи заштићених су и Наталијина рамонада, жути љиљан,
Гаваз, присутан у приобаљу Велике Мораве, могао би се ускоро наћи на листи угрожених биљних врста зато што је последњих година веома експлоатисана биљка због свог лековитог својства. Ова чудесна творевина природе се годинама користи при лечењу рана и болести костију. Употребљава се готово све на њој од корена, преко меснатих зељастих листова, до стабла и цвета. Ову коровску биљку још називају црни корен, килњак, вела консолида, опашица и воловски језик. Њено станиште је од низијских предела уз водотоке, до делова изнад 1000 метара надморске висине.
На листи споменика природе Завода за заштиту природе Србије налазе се и храст сладун откривен на Копоринској коси и стабло храста лужњака означен као Радојковића раст у Великој Плани. Као споменици природе су заштићени и забрањена је свака врста радњи и активности које угрожавају њихова обележја и вредност. То значи да је забрањено свако чињење било каквих радњи које угрожавају њихов опстанак.
Као споменик природе одговор надлежних служби чека локалитет на Караули у Радовању који је означен као редак примерак Сарматских карбоната. Докуменмтација је прослеђена надлежним међународним и домаћим институцијама за ову природну појаву која у каменим стена садржи фосилне остатке морске флоре и фауне из периода настанка Сарматског мора пре 10 до 15 милиона година. Потенцијално подручје заштите на брду изван Велике Плане има површину од око једног хектара.