Цркве и манастири дуж тока Велике Мораве
Златенац, Добрешево, Радошин и брвнара у Гложанима вековима опстају на воденом путу кроз Србију захваљујући бризи верника и жељи народа да очува традицију...
На десној обали Велике Мораве, јужно од Свилајинца, а западно од Деспотовца и манастира Манасије, у Доњој Ресави, налази се шест манастира насталих вероватно у истом раздобљу - крајем 14. и почетком 15. века - када и манастири Раваница и Манасија (Ресава).
На око петстотина метара, највише до два километра од обале Мораве, смештени су недалеко од њених обала, у питомини њеног тока, окружени њивама и шумама, ушушкани у плодну равницу, манастирски комплекси средњевековног доба. Градили су их кнежеви срспке државе, рушили освајачи а обнављали устаници, верници, свештеници, угледни грађани српске државе... народ у намери да очува православље и традицију. Златенац, Добрешево, Радошин, Црква брвнара у селу Гложане опстале су захваљјујући људима из поморавског краја.
Манастир Златенац налази се на месту од давнина познатом као „црквине“, на самој обали Велике Мораве. Не зна се по чему је добио име, али постоји легенда по којој је један отац чија се болесна ћерка излечила у манастиру узвикнуо “Ово је златан манастир”. Саграђен је 1457. године у моравском стилу за време владавине његовог задужбинара деспота Стефана Лазаревића, и посвећен је Светим Врачима. Претпоставља се да је рушен два пута. Први пут непосредно после Велике сеобе Срба 1690. године под патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем и други пут по гушењу Првог српског устанка. Изнова је обновљен подизањем грађевине на темељима старе цркве. Проглашењем за самостални општежитељни манастир 1980. године, у Златенцу почиње успон монашког живота и напредак. Захваљујући живописном пејзажу у коме је смештен, као и уређеном прилазу литици са обале Мораве коју краси манастирска воденица, Златенац је веома посећен, нарочито на празник Светих Врачева Козме и Дамјана, којима је и посвећен.
Између села Радошина и Гложана, на десној обали Велике Мораве, постојало је село Златенац које је 1825. године кнез Милош раселио у познатој акцији урбанизације градова и ушоравања и груписања села. У атару бившег села Златенца остали су темељи старе цркве код којих се народ окупљао о празницима, посебно због извора лековите воде који се налазио у непосредној близини. Народна традиција коју је забележио Милан Ђ. Милићевић, о петорици браће, ктиторима пет манастира на овом простору - Тута (црква на Тутином брду у Малом Поповићу), Јаков (Јаковић близу Мораве), Тома (Томић), Златко (Златенац у Радошину) и Миљко (Миљков манастир у Гложану) - неприхватљива је не само због наивности, већ и због много других разлога. Манастир је добио име по селу, које се у првој половини 18 века помиње као ненасељено.
Највероватније је да је народна машта густину светиња на малом простору покушала да објасни рођачким односима њихових ктитора. Зато би ктиторе овог и осталих малих манастира у Ресави требало тражити или међу ситном властелом из доба деспотовине, или међу монасима који су избегли са југа из предела под турском окупацијом, а овде су им у близини биле две значајне и поштоване владарске лавре - Раваница и Манасија. Неоспорно је да је близина овако великих споменика историје и културе српског народа утицала да се током векова развије духовни живот у средошњем току највеће српске реке којој гравитира цело подручје централне Србије.
Никаквих података о манастиру немамо из времена слободне српске државе и првих векова турског ропства. Тек у доба аустријске окупације северне Србије помиње се јеромонах Софроније у Златенцу 1734. То значи да је манастир постојао, али у каквом стању није познато. Ни Јоаким Вујић нити Вук Караџић не помињу манастир Златенац.
Обнова манастира Златенца отпочела је 1952. године а завршила се тек 1966. године када је епископ Хризостом извршио његово освећење. Највећи део посла су обавили верници села Гложане, као и монаси Миљковог манастира, а све уз стручну помоћ Регионалног завода за заштиту споменика културе из Крагујевца. Црква манастира Златенца посвећена је светим лекарима Козми и Дамјану, зидана је од сиге са нешто пешчара и ломљеног камена. Црква има правоугаони облик основе са олтарском апсидом на истоку. Над централним делом се издиже осмострана купола ослоњена на квадратно постоље. Двоводни кров покривен је црепом. Живопис је нов.
У неопосредној близини на Морави постављена је воденица дар Милана Илића из Брзана што комплекс чини још занимљивијим за посетиоце и вернике који у великом броју посећују ово свето место. Долазе са свих страна задивљени лепотом природе која окружује манастирско двориште и Моравом у његовој непосредној близини.
Манастир Добрешево смештен је на сејалишту некадашњег села Добрешево, око 2 км од Миљковог манастира. Саграђен је у 17. веку и посвећен је Свeтом Николају Чудотворцу. Село Добрешево више не постоји, а његова територија припала је атару села Гложане. Залагањем житеља Гложана, остаци манастира су обновљени 2004. године. Манастир Добреш је српски православни манастир који се налази на десној обали Велике Мораве, уз поток на ободу шуме — Добрешево у атару села Гложане на око 10 км удаљености од Свилајнца и око 1,5 км од манастира Миљково, у епархији браничевској.
Није познато ко је ктитор манастира. Саграђен је у средњем веку у периоду владавине Кнеза Лазара. Манастир је доживео судбину многих српских светиња тога доба и био је срушен и опљачкан од стране турских освајача. Дуго је био пуст али се зна да је од 1467. био настањен монасима. Први писани помен потиче из 1516. године. Има података да је 1420. у Буковици (сада Миљков манастир) радила преписивачка школа. Ако се има у виду да је Манасија (Ресава) била велики преписивачки центар, односно центар издаваштва и штампања књига, а да се неретко преписивање обављало и у другим манастирима широм српске деспотовине, није искључено да су ови доњоресавски манастири имали тако значајну улогу у ширењу вере и писмености.
До манастира Добреш стиже се обилазећи Миљков Манастир са северне (леве) стране. Манастир се налази у врло лепом пределу, окружен брдима и густом шумом, изнад обрађене моравске долине. Плодно земљиште привлачило је досељенике са југа који су насељавали ова подручја повлачећи се пред налетима Турака. Важно им је било да настане плодно земљиште и да у питомини и близини реке имају све што им је неопходно за живот, укључујући и верске објекте који су им у тешким временима били место окупљања и контакт са свевишњим у кога су веровали кад год им је било тешко да сачувају главу и продуже породичну лозу.
Седамнаест километара од Свилајнца у селу Радошин у малој долини, налази се Манастир Радошин, посвећен Светој Богородици. Окружен шумама и удаљен 500 м од обале Велике Мораве сматра се врликом светињом ресавског краја. Поуздано се зна да је постојао већ на самом почетку 15. века, у време када је деспот Стефан Лазаревић добио титулу, јер су се у њему преписивале књиге од 1402. до 1427. године.Манастир је саграђен у средњем веку. Не зна се са сигурношћу које године је саграђен и ко је ктитор. Каже се да постоје историјски подаци да је Радошин саградио Деспотов војвода Радослав Михаљевић.
По једном предању првобитни манастир је задужбина Високог Стефана, а по другом манастир је саградила Рада, сестра Миљкова, Златкова, Томина, Јаковљева и Тутина. Или: Прича се да су браћа Милош и Радош бежали пред Турцима - Милош се настанио на левој речној обали и ту је настало Милошево, а Радошу је десна обала оивичена брдима била поузданија и ту је настао Радошин.
У близини има остатака зидина средњовековног града. Археолошка истраживања говоре о чињеници да тадашња црква манастира, била је импозантних размера, као и о изузетном богатству манастира. Како предање каже, звоник овог манастира имао је велика звона, која када су звонила чула су се на 4 сата хода од тог места. Првобитни манастир је порушен од стране Турског освајача. Данашњи изглед манастир је стекао током Другог светског рата. Обновљен је 1942. јер је сеоски старешина предложио да је 'боље поправити цркву него ратовати'.
У црквеној порти у селу Гложане налази се најстарија очувана Црква полубрвнара у Ресави заједно са новом црквом изграђеном 1937. године. Обе су посвећене Светом Николи. Датира још из 1724. године и сматра се да је ктитор био Миљко Ресавац. Полубрвнара је рушена и поново подигнута 1820. године на остацима цркве спаљене у доба Турака.Састоји се из олтара, наоса, припрате и трема. У унутрашњости храма, у олтарском делу и наосу таваница је полуобличасто засведена и покривена шашовцем. Под је поплочан опеком квадратног формата. Као посебан детаљ на цркви истичу се декоративни елементи на трему и иконостасу. Реч је о геометријским и флоралним мотивима у дрвету бојеним црвеном, зеленом и белом бојом. Западна врата су украшена накованим летвицама које образују геометријске фигуре. На таваници наоса налази се розета украшена црвеним и зеленим детаљима. На иконостасу су сачуване поједине иконе које датирају из времена изградње цркве.
Подигао ју је угледни српски домаћин Милисав Здравковић. Историјска и културолошка вредност цркве је велика јер припада типу већих цркава ове врсте и малом броју очуваних од којих се неке могу мерити са најуспешнијим остварењима брвнарског начина градње богомоља ондашњег доба. Део је грађен од дрвета, а део од земље. Иконостас и иконе датирају из периода градње цркве и представљају посебну вредност, а сликао их је мало познати сликар Костадин. Интересантно је да се све иконе могу скидати са зидова и тако сачувати од свакојаких неприлика. Црква брвнара је драгуљ ресавског краја и сматра се једном од три најстарије парохијске цркве у Србији.
